Božana Boja Lalić, jedina još živa od četrnaestoro preživjelih iz jame Ravni dolac na Dinari i danas, u devedeset i drugoj godini života, živo se sjeća tih strašnih trenutaka kada se nakon dugotrajne nesvijesti otrijeznila u gomili leševa, mraku, studeni i jedva čujnim jaucima i dozivima u pomoć još živih koji su ispunjavali stravu na dnu jame:

– Desno oko ne mogu otvoriti. Gledam na lijevo: mrak mrkli. Galka odista pored mene, čujem joj glas, u bunilu viče da mora kući, konju položit. Čujem i druge glasove, ječanje i zapomaganje:

– Ajme meni, crnoj, di smo ovo mi? – vrisnug.

– E, u kukavici, u jami! – zbori neko.

– U kakvoj jami, crna srićo!?

– U bezdanki, u Ravnom docu...

Počnem i ja zapomagati. Ne mogu nikud mrdnuti, sve boli: razbijeno čelo, raskrižena donja vilica, polomljena rebra, povriđena kičma... Sto drugig uboja i rana i ne opažam. Žeđ teža od svega...

Danima ležim nepomična i pretrnula onako na onim leševima i čekam da mi crnjo, brat Bogoljub – on bio gotovo nepovriđen – ili ko drugi doturi vlažnu krpu da iscijedim kap vode. Jedan dan obrete mi se konop pored glave. Mislim snijevam pa i ne pogledujem prema otvoru gore. Opaziše i drugi pa zavikaše: ko je bacio konop.

Odozgo zbori muši glas: Mile Maljković iz Čaprazlija.

– E, Mile, mili ti bog dao, oćeš li nas izvaditi i spasiti muka – zavapismo mi uglas.

Obećava onaj odozgo i liporeči, pita ko ima živ i zbori da pokupimo pare i zlato od mrtvig da ne iđe krvnicima u ruke.

Neki posumnjaše: di bi Srbi mislili o parama i zlatu kod ovoliko mrtvig duša. Brane i zbore da se niko ne veže.

Živko pokojnoga Luke ne posluša, dom mu se crnio. Ode. Za njim i cura Bilanova, Sava, bila lipa, kukavica, u stotinu da ti je oko ugrabi. Svezaše onda i moga Bogoljuba, kukavica ja, da osta možda bi mi pretekao. Bio zdrav, po cio dan on i i Živko i još neki pokušavali da se veru uz stinu i izađu bez konopa.

Zboriše i ja da idem, rane da vidam, ali meni sve nešto zbori: ne, ne!

Kad se gore glasnu puška razabrasmo da ono nije Mile Maljković...

Vratiše mi, ojađena ja, Bogoljuba i Živka ponovo u jamu, pa za njima i Savu, ali ne dadoše ni da ig pridržimo da im duša ispane no zasuše kamenjem, velikim gredama, te pobiše sve ko se dobro nije sklonio u kraj. A džaba i sklanjanje, greda prsne pa kamenje udara na sve strane.

Najposlim bombe! Mili bože, raznose meso, odliću glave, ruke, noge. Zapomažu pored mene Jovo Bačković i Đoko pokojnoga Pavla Lalića. Mene pogodi u desnu nogu. Pljušti krv, rano moja, ki da si vola zaklao, a ja mislila da u meni više nema kapi ni pod grlom. Vrištim, nema nikoga da pomogne. Ja onda sama, skini maramu sa glave i nekako zamotaj. Geler mi je i danas tu i sa njim ću evo i u grob...

Đoko, kukavac, izdanu brzo, ima ga Bog na umu da se ne muči. Za njim naskoro i Jovo Bačković i mnogi drugi – prepolovismo se.

Ja ne mogu da se mrdnem ni koliko sam mogla priđe, a navališe crvi, bože dragi ko te jade da preživi. Nema više Bogoljuba da mi dodaje i kvasi krpe. Umrije i Janja, žalosna ja, i sve se pogubi, niko nikom više pomoći ne more...

I eto, za muku moju, ja pretekog, a i danas ne znam kako. Nekakva sila presudila da mi bude vika, a kome je vika tome je i lika...”

Piše:

BUDO SIMONOVIĆ

(Nastaviće se)

---