U struč­noj ter­mi­no­lo­gi­ji psi­ho­te­ra­pe­u­ta po­sto­ji no­vi iz­raz „ekra­ni­zam” ko­ji je re­zul­tat na­uč­nih spo­zna­ja o ne­ga­tiv­nom uti­ca­ju ekra­na na mo­zak, a psi­ho­lo­zi-psi­ho­te­ra­pe­u­ti tvr­de ka­ko ima po­mo­ći i pred­la­žu ne­u­ro­fid­bek (ne­u­ro­fe­ed­back) te­ra­pi­ju.
Psi­ho­log i psi­ho te­ra­pe­ut An­ki­ca Ba­ko­vić ka­že ka­ko joj se go­di­šnje ja­vi de­se­tak ro­di­te­lja či­ja ma­lo­ljet­na dje­ca ima­ju pro­blem za­vi­sno­sti od ra­ču­na­ra i dru­gih ure­đa­ja.
Pre­ma nje­nim ri­je­či­ma, pr­vi simp­tom „ekra­ni­zma” je da di­je­te ne pri­hva­ta sa­rad­nju, od­bi­ja da pre­sta­ne da ko­ri­sti mo­bil­ni te­le­fon, a dru­gi je di­je­te ima pro­ble­ma s kon­cen­tra­ci­jom, pre­ba­cu­je se s jed­ne ak­tiv­no­sti na dru­gu, a da ne za­vr­ši onu već za­po­če­tu.
- Di­je­te ima pro­blem da se od­mak­ne od ekra­na, a to se na kra­ju pre­tva­ra u so­ci­jal­ni po­re­me­ćaj, od­no­sno di­je­te se izo­lu­je u smi­slu ko­mu­ni­ka­ci­je s po­ro­di­com - do­da­je Ba­ko­vić.
Ona na­po­mi­nje ka­ko je va­žno da ro­di­te­lji po­tra­že po­moć struč­nja­ka ko­ji će ih do­dat­no osna­ži­ti da po­vra­te kon­tro­lu. Pro­blem je i to što ro­di­te­lji če­sto pru­ža­ju ne­ga­ti­van pri­mjer svo­joj dje­ci.
U ne­kim is­tra­ži­va­nji­ma Svjet­ske zdrav­stve­ne or­ga­ni­za­ci­je ekran se na­vo­di kao je­dan od uzro­ka auti­zma.
Psi­ho­log Ba­ko­vić ka­že ka­ko je gle­da­nje ekra­na di­rekt­no ili in­di­rekt­no po­ve­za­no s ne­u­ro­kog­ni­tiv­nim raz­vo­jem dje­ce. Sre­ćom, ne ra­di se i o ire­ver­zi­bil­nom pro­ce­su. Po­sto­ji ne­u­ro­fid­bek te­ra­pi­ja po­mo­ću ko­je se mo­že re­gu­li­sa­ti na­čin ra­da mo­zga.
Ri­ječ je o na­uč­no ute­me­lje­noj te­ra­pi­ji ko­ja je na Za­pa­du pri­sut­na već pe­de­se­tak go­di­na.
- Ne­u­ro­fe­ed­back is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju ka­ko ti tre­nin­zi po­ma­žu kod auti­zma, u čak 40 do 50 od­sto slu­ča­je­va. Taj vid te­ra­pi­je po­ma­že i kod de­pre­si­je, ank­si­o­zno­sti, pa­nič­nih na­pa­da i kod niz dru­gih po­te­ško­ća gdje je u po­za­di­ni dis­ba­lans mo­žda­nih ta­la­sa. Ima pri­mje­nu i kod uče­nja stra­nih je­zi­ka kao i u spa cen­tri­ma za re­lak­sa­ci­ju i slič­no - ob­ja­šnja­va Ba­ko­vić.
Za­pra­vo je ri­ječ o te­ra­pij­skoj me­to­di ba­zi­ra­noj na pra­će­nju elek­trič­ne ak­tiv­no­sti mo­zga (EEG) i da­va­nju po­vrat­ne in­for­ma­ci­je. Ne­ki po­re­me­ća­ji po­ve­za­ni su sa spe­ci­fič­nim obra­sci­ma mo­žda­ne ak­tiv­no­sti.
Po­mo­ću te me­to­de mo­gu­će je traj­no pro­mi­je­ni­ti lo­še obra­sce i jed­no­stav­no na­u­či­ti mo­zak da funk­ci­o­ni­še bo­lje, te ti­me sma­nji­ti ili u pot­pu­no­sti uklo­ni­ti simp­to­me po­re­me­ća­ja kon­cen­tra­ci­je, de­pre­si­je, ne­sa­ni­ce, po­te­ško­ća u uče­nju, gla­vo­bo­lja i mi­gre­na.
Ba­ko­vić is­ti­če ka­ko je mo­gu­će pri­mi­je­ni­ti ne­u­ro­fe­ed­back te­ra­pi­ju kod dje­ce mla­đe od go­di­nu da­na, kao i kod od­ra­slih.
Ona na­po­mi­nje ka­ko to ni­je za­mje­na za tra­di­ci­o­nal­ne tret­ma­ne kao što su lo­go­pe­di­ja, ne­u­ro­pe­di­ja­trij­ski i ne­u­rop­si­hi­ja­trij­ski tret­ma­ni, ne­go do­pu­na ko­jom se po­ma­že mo­zgu da bu­de­te uspje­šni­ji u ono­me što već sa­da ra­di­te.
Svjet­ska zdrav­stve­na or­ga­ni­za­ci­ja i Ame­rič­ka pe­di­ja­trij­ska aka­de­mi­ja na­vo­de ka­ko dje­ca do dvi­je go­di­ne sta­ro­sti uop­šte ne bi tre­ba­lo da iz­lo­že­na teh­no­lo­gi­ji, dje­ca od tri do pet go­di­na mo­ra­ju ima­ti ogra­ni­če­nje na je­dan sat dnev­no, a dje­ca od šest do 18 go­di­na dva sa­ta dnev­no.