NIK­ŠIĆ- Ži­te­lji Mje­sne za­jed­ni­ce Gra­ho­vo, ko­ja sa se­li­ma i za­se­o­ci­ma bro­ji sve­ga 400 sta­nov­ni­ka, sa sje­tom se pri­sje­ća­ju vre­me­na ka­da je u tom kra­ju ži­vje­lo 4.000 sta­nov­ni­ka, a u pro­iz­vod­nim po­go­ni­ma bi­lo an­ga­žo­va­no pre­ko 300 rad­ni­ka. Iako od Nik­ši­ća uda­lje­no ma­nje od 50 ki­lo­me­ta­ra i na dva­de­set mi­nu­ta od mo­ra, smje­šte­no uz stra­te­šku sa­o­bra­ćaj­ni­cu Ri­san – Nik­šić – Ža­bljak, Gra­ho­vo je kraj ko­ji za­mi­re. Od se­dam pro­iz­vod­nih po­go­na, ho­te­la, bol­ni­ce, Ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge, osta­le su sa­mo ru­še­vi­ne, ta­ko da va­ro­ši­ca ko­ja je še­zde­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka ima­la sta­tus op­šti­ne, da­nas pod­sje­ća na sre­di­nu ko­ju je za­de­si­lo bom­bar­do­va­nje. U di­je­lu re­gi­o­nal­nog par­ka Or­jen na­la­zi se 100 hek­ta­ra bo­ro­ve šu­me o ko­joj ni­ko ne bri­ne, a taj pro­stor pre­tvo­ren je u sme­tli­šte.
Če­do Oda­lo­vić ka­že da je ovaj kraj za­bo­ra­vlje­n od sva­ko­ga, a po­go­to­vo od Op­šti­ne Nik­šić.
-Me­đu broj­nim pro­ble­mi­ma s ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo is­ta­kao bih pri­je sve­ga eko­lo­gi­ju o ko­joj je su­vi­šno pri­ča­ti. Iako zna­mo da Cr­na Go­ra od EU go­di­šnje do­bi­ja ve­li­ka nov­ča­na sred­stva po tom osno­vu ne mo­gu a da ne ka­žem da smo po­sta­li cr­no­gor­sko sme­tli­šte, jer se u re­jo­nu re­gi­o­nal­nog par­ka Or­jen, na pod­ruč­ju Bi­je­le go­re, da­ni­ma is­to­va­ra­ju ka­mi­o­ni ra­zno­ra­znog ot­pa­da. Uz to, u se­lu, uz re­gi­o­nal­ni put­ni pra­vac ka Ce­ti­nju, pre­ko Tre­šnje­va, već go­di­na­ma ne­ma svje­tilj­ki na stu­bo­vi­ma ra­svje­te- ka­že Oda­lo­vić, do­da­ju­ći da je te­ško na­bro­ji­ti sve pro­ble­me.
Oda­lo­vić do­da­je da ima pro­ble­ma i sa za­po­sle­ni­ma u ‘’Cr­na­go­ra­pu­tu’’ ko­ji go­di­na­ma na nje­go­vom ima­nju osta­vlja­ju šut i po­ko­še­nu i sa­su­še­nu tra­vu pri­li­kom odr­ža­va­nja sa­o­bra­ćaj­ni­ce ka Ce­ti­nju. Ka­ko is­ti­če, oglu­ši­li su se o sve nje­go­ve ape­le.
Bo­ži­dar Mar­ko­vić, ko­ji se na­kon tri de­ce­ni­je rad­nog an­ga­žma­na u Her­ceg No­vom vra­tio u rod­no se­lo, ka­že da su pro­ble­mi broj­ni i da se sa­mo go­mi­la­ju.
-Na nas se ni­ko ne okre­će vi­še ne­go­li da ne po­sto­ji­mo. Kao da ni­je­smo dio Cr­ne Go­re. Ova­kve lje­po­te i pri­ro­de ni­gdje ne­ma. Iz­gra­đe­na je re­gi­o­nal­na sa­o­bra­ćaj­ni­ca Ri­san – Ža­bljak, ko­ja je pro­šla kroz ovaj kraj, ali s njom su nam se uve­ća­li i pro­ble­mi. Pro­la­skom sa­o­bra­ćaj­ni­ce u Gra­ho­vo su sti­gli ne­po­zna­ti bi­zni­sme­ni ko­ji ob­ra­đu­ju dru­štve­nu ze­mlju, ko­ju su na­vod­no do­bi­li na ten­de­ru po jef­ti­noj ci­je­ni. Uz to, ne­mi­lo­srd­no nam tro­še vo­du, jer uklju­ču­ju vo­de­ne to­po­ve da bi na­vod­nja­va­li ora­ni­ce. Kad go­vo­rim o pro­ble­mi­ma ne mo­gu, a da ne po­me­nem fa­bri­ku za pro­iz­vod­nju ka­me­na ko­ja je „ni­kla” kraj re­gi­o­nal­ne sa­o­bra­ćaj­ni­ce, bez sa­gla­sno­sti mje­šta­na. Po­vr­će nam je uni­šte­no. Ku­pus, pa­ra­dajz, per­šun i osta­lo po­vr­će ko­je ga­ji­mo u ba­šta­ma do­bi­li su, ka­ko ja to če­sto ka­žem, za­štit­ni sloj pra­ši­ne ko­ja je kan­ce­ro­ge­na. Da zlo bu­de ve­će, ka­me­ni ot­pad se od­la­že u ja­mi na­sred po­lja, ka­že Mar­ko­vić, na­po­mi­nju­ći da je oko fa­bri­ke ka­me­na sva ze­mlja ob­ra­di­va, i da bi nad­le­žni tre­ba­lo da se po­za­ba­ve tim pro­ble­mom.
Mar­ko­vić is­ti­če da se ne mo­gu po­hva­li­ti ni ni­sko­na­pon­skom mre­žom ko­ja je do­tra­ja­la.
-Ve­li­ki broj stu­bo­va je is­truo i, umje­sto da ih za­mi­je­ne to­kom lje­ta, če­ka se da sni­jeg pad­ne kao pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, pa da nas osta­ve bez stru­je po pet­na­est i vi­še da­na, kao da ži­vi­mo u naj­za­ba­če­ni­jem kra­ju na svi­je­tu, ka­že Mar­ko­vić.
Jo­van Vu­ja­čić is­ti­če da je tu­žno što od 300 rad­nih mje­sta, ko­li­ko ih je ne­kad bi­lo u Gra­ho­vu, da­nas ne­ma ni­jed­no.
-Ima­li smo ma­ti­ča­ra, pa smo osta­li i bez nje­ga. Je­di­no funk­ci­o­ni­šu dvi­je ka­fa­ne, dvi­je pri­vat­ne pro­dav­ni­ce i fa­bri­ka za pro­iz­vod­nju ka­me­na. Naj­ve­ći pro­blem Gra­ho­va su ne­ri­je­še­ni imo­vin­sko – prav­ni od­no­si. Kao po­ljo­pri­vred­nik još se spo­rim sa dr­ža­vom oko po­vra­ća­ja ze­mlje, jer po­tra­žu­jem 27.000 kva­drat­nih me­ta­ra. Ima još vla­sni­ka ima­nja ko­ji po­tra­žu­ju ze­mlju, ko­ja je u ve­ćem di­je­lu dr­ža­ve vra­će­na vla­sni­ci­ma. Bit­no je da jed­nom ri­je­ši­mo to pi­ta­nje, da zna­mo či­ja je ze­mlja ko­ja je tre­nut­no ni­či­ja. Ni­ti dr­ža­va, ni­ti mi mo­že­mo ući u po­sjed, ka­že Vu­ja­čić.
Pre­ma ri­je­či­ma Slo­bo­da­na Sa­mar­dži­ća, su­šti­na pro­ble­ma Gra­ho­va je od­su­stvo ka­dro­va ko­ji bi bi­li ve­za s vla­šću i ko­ji bi pod­no­si­li ini­ci­ja­ti­ve mje­šta­na.
-Tu vi­dim ozbi­ljan pro­blem i ape­lu­jem na Op­šti­nu Nik­šić da na­đe sred­stva i pla­ti pro­fe­si­o­nal­ca ko­ji će da ra­di te po­slo­ve. Te­ško je oče­ki­va­ti da ne­ko ama­ter­ski ra­di ta­kve po­slo­ve, ka­že Sa­mar­džić.
On is­ti­če da se Gra­ho­vo ras­pa­da, a re­zul­tat to­ga su pot­pu­no po­gre­šni po­te­zi, još od ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne.
-Ta­da je na­pra­vlje­na ve­li­ka gre­ška pri­li­kom do­no­še­nja de­talj­nog pla­na. Umje­sto da oču­va­ju jed­nu od naj­ljep­ših cr­no­gor­skih va­ro­ši­ca, do­ve­li su je do pro­pa­da­nja. Pla­nom je bi­lo pred­vi­đe­no dje­li­mič­no ru­še­nje tih obje­ka­ta. Lju­di ni­je­su go­di­na­ma mo­gli do­bi­ti do­zvo­lu da sa­ni­ra­ju objek­te, a sad se ta ago­ni­ja na­sta­vlja. Ne­ko­li­ko obje­ka­ta u dr­žav­noj ili dru­štve­noj svo­ji­ni, po­put stam­be­ne zgra­de, sta­re ško­le i Do­ma zdra­vlja je van upo­tre­be i oni pro­pa­da­ju. Umje­sto da se do­ne­se od­lu­ka o iz­ra­di pla­na, da se o njoj oba­vi­je­ste mje­šta­ni i da oni iz­ra­ze mi­šlje­nje, od­lu­ka je do­ni­je­ta na­pa­met. Jed­no­stav­no, pro­ble­mi se ne rje­ša­va­ju već se po­sao ota­lja­va. Plan se ne mo­že do­no­si­ti bez ka­ta­stra ne­po­kret­no­sti, ka­te­go­ri­čan je Sa­mar­džić, do­da­ju­ći da je Gra­ho­vo na pre­kret­ni­ci i da zbog iz­van­red­ne ge­o­stra­te­ške po­zi­ci­je i pred­u­slo­va ima šan­se za raz­voj, ali na­pret­ka ne mo­že bi­ti bez ja­čih ve­za sa Op­šti­nom Nik­šić. L.N.


Spo­me­ni­ci pro­pa­da­ju

Slo­bo­dan Sa­ma­r­džić is­ti­če da je i spo­me­nič­ko na­sle­đe za­bo­ra­vlje­no i pre­pu­šte­no pro­pa­da­nju.
-O spo­men-par­ku ustan­ka i re­vo­lu­ci­je u Gra­ho­vu, iz­gra­đe­nom 1978. go­di­ne, ni­ko ne vo­di ra­ču­na. Sma­tram da Op­šti­na Nik­šić i dr­ža­va ne smi­ju do­pu­sti­ti da taj spo­me­nik ta­ko iz­gle­da. Do­la­zi pu­no stra­na­ca i stid nas je ka­ko spo­me­nik iz­gle­da- ka­že Sa­mar­džić.
Če­do Oda­lo­vić ka­že da je na sa­mom po­čet­ku sta­rog pu­ta pre­ko Tre­šnje­va za Ce­ti­nje, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ho­te­la u Gra­ho­vu, kraj pu­ta po­sto­jao spo­me­nik še­sna­e­sto­ri­ci ro­do­lju­ba ko­ji su stra­da­li na mo­stu 1942. go­di­ne.
-Spo­me­nik ro­do­lju­bi­ma bio je za­ra­stao u ši­blje, tr­nje i za­tr­pan sme­ćem. Iako je taj pro­stor u fa­zi sre­đi­va­nja, i sa­da se mo­gu vi­dje­ti osta­ci ra­znog ot­pa­da.
Ni­je­sam že­lio da do­zvo­lim da nam se isto­ri­ja uru­ša­va, pa sam sva­ko­dnev­no fo­to­gra­fi­je spo­me­ni­ka po­sta­vljao na dru­štve­nim mre­ža­ma i pi­sao do­pi­se UB­NOR- u i dru­gim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, ka­že Oda­lo­vić, pi­ta­ju­ći se da li nad­le­žne tre­ba uvi­jek pod­sje­ća­ti na to šta je nji­hov po­sao.


Ako ima pro­ble­ma, bi­će ri­je­še­ni

Iz Di­rek­ci­je za sa­o­bra­ćaj su nam ka­za­li da se re­dov­no odr­ža­va­ju svi ma­gi­stral­ni i re­gi­o­nal­ni put­ni prav­ci, a da su to­kom se­zo­ne pri­o­ri­tet ma­gi­stra­le.
-Re­gi­o­nal­ni put­ni pra­vac Gra­ho­vo – Tre­šnje­vo – Ce­ti­nje R – 23 re­dov­no se odr­ža­va. Taj pro­stor je po­ko­šen u vri­je­me se­zo­ne, a ako ima šu­ta na ko­ji mje­šta­ni uka­zu­ju i ot­pa­da sve će to bi­ti uklo­nje­no, sa­op­šti­li su iz Di­rek­ci­je za sa­o­bra­ćaj.
U Cr­na­go­ra­pu­tu ta­ko­đe tvr­de da se re­dov­no odr­ža­va­ju svi put­ni prav­ci i da kon­tro­lu bez­bjed­no­sti i pro­hod­no­sti vr­še in­že­nje­ri iz Di­rek­ci­je za sa­o­bra­ćaj ko­ji bi im uka­za­li na pro­pu­ste ili pro­ble­me, da ih ima.