Knji­ga Ve­ni­sa­mi­na Ša­la­gi­no­va „Su­đe­nje ru­skom ge­ne­ra­lu An­dri­ji Ba­ki­ću” ima dva di­je­la: pr­vi, in­ter­vju sa Mi­ha­i­lom An­dre­je­vi­čem Gu­sko­vom, čla­nom Vr­hov­nog voj­nog tri­bu­na­la, ko­ji je su­dio bi­je­lom ge­ne­ra­lu Ba­ki­ću i nje­go­vom šta­bu u No­vo­ni­ko­la­jev­sku 1922. go­di­ne, da­tom 1972. go­di­ne, tač­no 50 go­di­na po­sli­je su­đe­nja. Dru­gi dio je tok su­đe­nja, uz ko­men­ta­re auto­ra knji­ge, za ko­je se mo­že re­ći da od­ra­ža­va­ju shva­ta­nja u vre­me­nu su­đe­nja, vre­me­nu ko­je je bi­lo op­te­re­će­no sla­vom po­bje­de nad „re­ak­ci­jom” ka­ko je ozna­ča­va­na po­bu­na bi­je­lih ge­ne­ra­la. Oni, ge­ne­ra­li, su po Si­bi­ru i Mon­go­li­ji ra­to­va­li od 1917. pa sve do sre­di­ne 1922. go­di­ne, s na­mje­rom da slo­me so­vjet­sku vlast i po­vra­te Ro­ma­no­ve, vre­me­nu ko­je ni­je mo­glo ni­ti je smje­lo bi­ti po­god­no za do­no­še­nje objek­tiv­nih isto­rij­skih su­do­va o tim zbi­va­nji­ma. U sva­kom slu­ča­ju, na su­đe­nju bez dr­žav­nog tu­ži­o­ca i bez pro­fe­si­o­nal­nih i ne­za­vi­snih su­di­ja, vo­đu bi­je­lih ge­ne­ra­la ge­ne­ral laj­tan­ta An­dri­ju Ba­ki­ća i čla­no­ve nje­go­vog šta­ba, tre­ba­lo je ocr­ni­ti u sve­mu: po­li­tič­ki, voj­no, dr­žav­no i kroz pri­vat­ni ži­vot, ka­ko bi se oprav­da­le smrt­ne ka­zne, ko­je su una­pri­jed bi­le do­ni­je­te.
Pri­re­đi­va­či su uvje­re­ni da će či­ta­o­ci uoči­ti zna­čaj­ne raz­li­ke u ocje­na­ma ko­je se o An­dri­ji da­ju u In­ter­vjuu, od onih ko­je su iz­no­še­ne to­kom „su­đe­nja”, te da Gu­skov is­ti­če ka­ko je „op­tu­žni­ca bi­la vi­še op­tu­žni­ca Oren­bur­škom kor­pu­su, ko­jim je An­dri­ja ko­man­do­vao, ne­go okri­vlji­va­nje po­je­di­na­ca”, te da „sa­ku­plje­ni či­nje­nič­ki do­ka­zni ma­te­ri­ja­li ni­je­su u pot­pu­no­sti bi­li sa nji­ho­vom lo­gi­kom”. U tom smi­slu te­ško je po­vje­ro­va­ti da je An­dri­ja bio „ne­uk i po­li­tič­ki i voj­no neo­bra­zo­van”, ako se zna da je po­stao ge­ne­ral laj­tant, da je ko­man­do­vao Oren­bur­škim kor­pu­som ko­ji je u svom sa­sta­vu imao i do 10.000 bo­ra­ca, da je bio ko­man­dant sje­ver­ne ar­mij­ske gru­pe, da je 3. mar­ta 1921. go­di­ne iz­dao na­red­bu „pod­či­nje­na mi voj­ska, kao voj­ska Sve­ru­ske vla­de, na če­lu sa ad­mi­ra­lom Kol­ča­kom, vla­de ko­ja vi­še ne po­sto­ji, mo­že bi­ti pod­re­đe­na sa­mo me­ni”, da je ta voj­ska oko pet go­di­na pru­ža­la sna­žan ot­por Cr­ve­noj ar­mi­ji i da je po­tre­sa­la šest gu­ber­ni­ja: No­vo­ni­ko­la­jev­sku, Al­taj­sku, Om­sku, Tom­sku, Je­ni­sej­sku i Ir­kut­sku; da je bio na če­lu ru­skih bi­je­lih ge­ne­ra­la od ko­jih su ve­ći­na po­ti­ca­li iz sta­rih i ugled­nih ple­mić­kih po­ro­di­ca Ru­si­je i no­si­li ti­tu­le ba­ro­na, da baš on ko­man­du­je po Si­bi­ru i Mon­go­li­ji či­je su te­re­ne ti ge­ne­ra­li od nje­ga bo­lje po­zna­va­li; nje­ga ko­ji je do­šao iz da­le­ke Cr­ne Go­re iz nje­nih Va­so­je­vi­ća i ma­log se­la Za­br­đa kod An­dri­je­vi­ce; da se u to­ku vo­đe­nja rat­nih ope­ra­ci­ja do­pi­si­vao, ili pre­go­va­rao, sa mon­gol­skim ca­rem, sa ru­skim kne­zo­vi­ma, sa gu­ber­na­to­ri­ma (ne­ke od njih on je po­sta­vljao), sa ki­ne­skim ge­ne­ra­li­ma, svo­jom su­pru­gom i dru­gi­ma; da se na su­đe­nju iz­ja­šnja­vao kao slo­ve­no­fil, da je u to­ku pro­ce­sa tu­ma­čio od­no­se iz­me­đu ve­li­kih si­la, da je bio uče­snik iz­ra­de Pro­gra­ma po­vrat­ka u Ru­si­ju, itd.
Pri­re­đi­va­či, ta­ko­đe, vje­ru­ju da će, po­sli­je ob­ja­vlji­va­nja ove knji­ge, te i ra­ni­je ob­ja­vlji­va­nih tek­sto­va, bi­ti ra­svi­je­tlje­ne mno­ge di­le­me, a na­ro­či­to: bi­o­graf­ski po­da­ci, kao što su: go­di­na ro­đe­nja, ško­lo­va­nje u Sr­bi­ji i Ru­si­ji, voj­no na­pre­do­va­nje, uče­šće u ra­to­vi­ma, da li je ži­vio u Vla­di­vo­sto­ku, jer se pre­da­nje o tim pi­ta­nji­ma bit­no raz­li­ku­je od op­tu­žbi iz­ni­je­tih to­kom su­đe­nja, a sa­mim tim i u ovoj knji­zi; da li je ba­vlje­nje voj­nom in­ten­da­tu­rom bi­lo u funk­ci­ji voj­ske ili nje­go­vog lič­nog bo­ga­će­nja; za­što su ga nje­go­vi bi­je­li ge­ne­ra­li oslo­vlja­va­li sa „ek­se­len­ci­jo” i ka­ko to da se on, na­vod­no, za­no­sio ili se za­i­sta za­no­sio da će „na če­lu Car­ske ru­ske voj­ske kao njen ko­man­dant ili car tri­jum­fal­no na bi­je­lom ko­nju umar­ši­ra­ti u Pe­tro­grad”; ko­ja je od­li­ko­va­nja imao i ko mu ih je do­dje­lji­vao; ko­li­ko su va­lid­ne či­nje­ni­ce ko­je su na su­đe­nju za nje­ga iz­no­si­li sit­ni špi­ju­ni i do­u­šni­ci; šta je u ju­go­slo­ven­skoj voj­noj štam­pi pi­sa­lo o An­dri­ji u pe­ri­o­du 1920–1922. go­di­ne; šta se go­vo­ri­lo o nje­mu pri­li­kom pa­ra­sto­sa ob­ja­vlje­nog u Za­br­đu i An­dri­je­vi­ci ka­da se ču­lo da je po­gi­nuo, a šta na sla­vlju po­sli­je mje­sec da­na ka­da je sti­gla vi­jest da je živ i da se ju­nač­ki pro­bio iz obru­ča (pre­da­nja o to­me još uvi­jek su svje­ža); ka­kva je bi­la sud­bi­na nje­go­ve po­ro­di­ce: su­pru­ge, kćer­ke i dva si­na, i dru­go.
O ra­to­va­nju Cr­ve­ne ar­mi­je sa bi­je­lim ge­ne­ra­li­ma po Si­bi­ru i Mon­go­li­ji tih go­di­na op­šir­no je pi­sa­la ru­ska, mon­gol­ska, ki­ne­ska, ja­pan­ska štam­pa; da po­sto­je to­mo­vi (oko 20) pri­pre­mlje­nih ma­te­ri­ja­la za „su­đe­nje”; da ima ob­ja­vlje­nih me­mo­ar­skih dje­la o tim do­ga­đa­ji­ma; da ima vi­še na­pi­sa u ru­skim ča­so­pi­si­ma; da je kod nje­go­vih po­to­ma­ka još uvi­jek pre­da­nje svje­že i slič­no, te da će isto­ri­ča­ri bli­že ra­svi­je­tli­ti sve te di­le­me i ra­tom objek­tiv­nu sli­ku o nje­go­voj ulo­zi u Ru­si­ji i na­ro­či­to u tra­gič­nim zbi­va­nji­ma ko­ji su je po­tre­sa­li na kra­ju dru­ge de­ce­ni­je XX vi­je­ka.
An­dri­ja Ste­fa­nov Ba­kić je ro­đen 1877. go­di­ne, u Za­br­đu, kod An­dri­je­vi­ce. Ško­lo­vao se u An­dri­je­vi­ci, Be­ra­na­ma i Ode­si u ko­ju je do­šao po­sred­stvom Mi­tra Ba­ki­ća, opu­no­mo­će­nog mi­ni­stra Cr­ne Go­re u Ca­ri­gra­du.
Po­sli­je svr­šet­ka te ško­le ni­je na­pre­do­vao u voj­noj slu­žbi, ra­dio je, jed­no vri­je­me, u voj­noj kan­ce­la­ri­ji, od­no­sno na po­slo­vi­ma voj­ne in­ten­dan­tu­re. Go­di­ne 1913. pod­nio je ostav­ku ra­di sa­mo­stal­nog ba­vlje­nja tr­go­vač­kim po­slo­vi­ma. Ka­da je po­čeo Pr­vi svjet­ski rat, vra­tio se u voj­nu slu­žbu i br­zo po­stao ko­man­dant ba­ta­ljo­na. Is­ti­cao se hra­bro­šću i voj­nim vje­šti­na­ma, i do­bio vi­še ru­skih od­li­ko­va­nja. Za vri­je­me Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, 1917. go­di­ne, pre­šao je na stra­nu bje­lo­gar­de­ja­ca. Ko­zač­ki ge­ne­ral Bje­lov ga je, 16. fe­bru­a­ra 1919. go­di­ne, una­pri­je­dio u čin ge­ne­ral-ma­jo­ra. Go­di­ne 1921. do­bio je čin ge­ne­ra­la-laj­tan­ta. Ko­man­do­vao je IV oren­bur­škim ar­mij­skim kor­pu­som, u či­jem je sa­sta­vu bi­lo oko 6.000 voj­ni­ka. Pru­žao je ži­lav ot­por cr­ve­no­ar­mij­ci­ma ne­ko­li­ko go­di­na u Sred­njoj Azi­ji i Mon­go­li­ji, gdje je 25. ok­to­bra 1921. go­di­ne za­ro­bljen. Su­đe­no mu je, sa još 16 bi­je­lih ge­ne­ra­la i dru­gih ofi­ci­ra Car­ske ru­ske voj­ske, u pr­voj po­lo­vi­ni ja­nu­a­ra 1922. go­di­ne, od stra­ne re­vo­lu­ci­o­nar­ne vla­sti So­vjet­ske Ru­si­je, ko­ja ga je osu­di­la na smrt.
U tek­stu o su­đe­nju ge­ne­ra­lu Car­ske ru­ske voj­ske An­dri­ji Ba­ki­ću, ob­ja­vlje­nom u Ru­si­ji pod na­slo­vom „Po­sljed­nji bi­je­li ge­ne­ra­li” (Po­vo­dom su­đe­nja bi­je­lom ge­ne­ra­lu An­dri­ji Ba­ki­ću i nje­go­vom šta­bu u No­vo­ni­ke­la­jev­sku), go­vo­ri se o An­dri­ji Ba­ki­ću kao iz­u­zet­noj lič­no­sti ko­ja se vi­nu­la do ge­ne­ra­la u Car­skoj ru­skoj voj­sci, u vri­je­me vla­da­vi­ne Ni­ko­la­ja Ro­ma­no­va. Pre­su­da go­vo­ri o ge­ne­ra­lu Ba­ki­ću ko­ji je pru­žao ot­por So­vjet­skoj vla­sti šti­te­ći car­sku kru­nu Ru­si­je i Ro­ma­no­vih. (Na­sta­vi­će se)

Preveo i priredio: Slavko Šćepanović