- Piše: Milutin Mićović

Kad se za nekog kaže: ne zna šta mu glavu nosi, imamo odmah dovoljno jasnu predstavu kakvo je to čeljade, uprkos tome što o njemu ništa određeno ne znamo. Iako se ne kaže ništa određeno, kaže se temeljno, uprkos tome što takva osoba nema nikakvog temelja. Ko ne zna šta mu glavu nosi – lišen je elementarne samosvijesti, razumijevanja stvarnosti, ljudi, života. Liči na čovjeka, a nije ni primać čovjeku. Nekad se kaže: zaludu gledan, ali to samo još potencira njegovu pustoš. Da takvih nema dosta, ne bi ni svijet bio ovakav, stalno na ivici katastrofe. Stalno pun „ljudskog gada“ (Andrić).

Ne treba ništa određeno da se kaže za takve, jer takva individua nema nikakvu ličnu samoodređenost. Nema svog puta, a svako može da je povede za sobom. Ako takva osoba ima potrebu da nešto (ljudsko ili neljudsko) čini, ona se nekom prikloni, pokloni i potčini. Ona je sretna kad joj se naređuje, jer tada može nešto i da uradi, i da i sebi liči na čovjeka. Dakle, o takvoj individui može se sve reći jednom opštom, ali temeljno jasnom formulom. Takva osoba se najčešće stavlja u srednji rod – ono, jer bi mu bilo mnogo muško ili žensko određenje. Ironijski efekat srednjeg roda naglašeno se koristi u jeziku i mentalitetu našeg naroda, a eveć u Banjanima! Dovoljno je za nekoga kazati da je – ono, i da znate o tom sve što treba.

Blaža je narodna riječ koja na istu temu kaže: on ne zna ko je! Ona nema jednostavnu i ubitačnu metaforičnost kao ona prva formula. Slične jezičke formule: on ne misli svojom glavom, radi što mu drugi kaže, obogaćuje istu ljudsku prazninu. Eto, nekad i takvi koji ne znaju „šta im glavu nosi“ uzmu olovku i hoće i oni nešto da namrče. Ali kad takvi uzmu olovku u ruke, olovka postaje kramp i motika.

Za nekoga se kaže i: crn pošten! Ovaj oksimoron nije potekao s lingvističkih katedri, ne koristi ga ni filosofski jezik, ali on je i lingvistički i filosofski vrlo zanimljiv, iako potiče od prostog narodnog uma. Može li čovjek biti pošten, a crn, može li biti pošten a skraćenog uma? Mogli bismo odgovoriti opet jednom dvosmislicom: može i ne može! Crn pošten, uradiće svim srcem nešto za nekog, žrtvovaće se, ali ne zna posledice niti zna smisao te „žrtve“. Za onog za koga se kaže: crn pošten, ne zna se da li može više biti odan ili predan. Ali, samo treba postaviti tačan redosled kod ovih vrlina i da sve bude jasno. Dakle, crn pošten je prvo predan, pa odan. Sad imamo malo drukčiju situaciju, i mogućnost ulaska u psihološku genezu čovjeka koga narodni jezik određuje: crn pošten. On je odan, maksimalno odan, recimo svom šefu, ili svom kmetu, zato što je prvo predan. On se prvo svom šefu ili kmetu preda, da bi (o)dao sve od sebe. Ili, da bi i dao, i odao sebe. Taj crn pošten, može po zadatku da uradi što ne bi niko samo da pokaže odanost ko iko. Ne misli, ne može da misli šta radi, ali to radi jer se od njega (prećutno) traži. Odnosno, može i da se ne traži, ali taj, crn pošten, zna da će tolikom odanošću dobiti od šefa neku podršku, ili neku simpatiju, makar bila teško pomiješana s prezirom. Crn pošten, ili crn kuko, mora da tako radi, jer sam nema nikakvih etičkih i saznajnih kriterijuma. On je dobar kuko (narodna sintagma) jer ne zna šta mu glavu nosi, da se vratimo na početak.

Normalno je da ovakvih individua, danas najviše ima u interesnim grupama, partijama, udruženjima, posebno ako računaju na neki ekstremizam – nacionalni, kvazireligijski, finansijski i sl. Gdje se zahtijeva da se više viče, urla, nego misli. Prosto rečeno: gdje treba više grla i neuma nego – uma!

(Autor je književnik)

---