-Piše: Boris Jovanović

Da si mi živ i zdrav, moj zemljače...

Znam da si živ i znam da zdrav ne možeš biti u ovoj neživosti i nezdravosti ovoj...

Znam da te boli...Mora da boli svakoga ko je živ. Baš svakoga ko nije ispisan iz knjige živih, ko još korakne naviše, u susret nebu...

Nešto boli, a ne znaš baš šta. I boli su nam zajedničke. Zato smo, valjda, zemljaci. I zato smo, valjda, svoji.

Zato što boli. I zato što, provirimo li ispod svog srećnog šatora koji podigosmo na nepočin-polju, zaboli, baš zaboli.

Zaboli, na primjer, duša. Zaboli i srculence koje ipak veselo tikataka, jer je živo. Zaboli i trajanje, ovo naše čergarsko šareno i divno, koje ipak pretrajava u ovom zvjerinjaku. Zaboli, nema šta ne zaboli...

Zaboli život...

Ovaj koji se rascvjetao i zanjihao na ovoj zloj gori koju volimo taman koliko i voljeni život koji ovoliko boli...

Srećna ti i ova tužna godina koja će se uskoro roditi u krvavoj košuljici, moj zemljače...

Može li da ti bude srećna? Može, da ne može, ne bi se ni rađala...I ne bi bila zakanuta krvcom i zalivena stidom...

A mora li, kad je već srećna, da bude tužna? Pa mora, zemljače, jer si navikao na tugu. A da nijesi tužan, bi li bio čovjek, pa još zemljak, pa još moj zemljak, čovječe moj, zemljače moj...

Tuguj, slobodno tuguj, zemljače moj, u sreći svojoj.

Osmijehni se novom ljetu i dočekaj ga sa suzama...

Dok je god suza i osmijeha u ovoj dolini plača, biće i tebe i mene, moj osmijehnuti, moj tužni, moj srećni i zaplakani zemljače...

Ko se ne bi obradovao novom ljetu, kad je već stiglo, a stiglo je i mi tu ništa ne možemo. Osim da se obradujemo žuđenom Dolazniku...

Ko ne bi tugovao u svojoj sreći, kad zna da nikada i niko ko makar sliči čovjeku ne može biti srećan bez tuge na ovoj stidnoj gori...

Ako nema kaplje tuge u srcu radosti, onda i nijesi neki čovjek, moj zemljače. A znam da jesi. Zato što si zemljak...I zato što si moj...

Plakanje je pjesma sa suzama...

Zato zapjevaj, jer ti basta, pa zaplači, jer si kadar...

A oni, kao oni, neka šenluče. Neka kidišu. Neka reže. Neka polajuju. Neka laju. Neka oblajavaju. Neka oštre sječivo u mraku za grkljan bratski. Neka pune razbojničke bisage, neka seire na živom grobištu...

I neka su živi i zdravi, taman kao i ti, taman kao i ja, moj zemljače...

Jer, ne bi valjalo drugačije...

Da njih, na primjer, nema, da li bi bilo iskušenja u ovoj pustinji...

A da nema iskušenja, da li bi bilo čovjekovanja u ovom raščovječenju...

A ako mi se i ti raščovječiš, koji će me čovjek dočekati, čovječe moj...

Zato, neka ih...

Srećna im bila i otimačina i plijen, moj zemljače. Srećan im bio i grabež i davež. Srećna im bila i krv i nož. Jer to ti je ta njihova naopaka sreća.

Sreća unesrećenja. Na ovoj nesrećnoj oburdanosti...

Njihovo je, moj zemljače, da budu srećni...

Tvoje je da srećno tuguješ zbog njihove sreće. Moje je da ponešto od tebe naučim i da svoju žeravicu prinesem tvome plamenu...

Pa da se onako zemljački, onako bratski, sastanemo i suzno jedan drugome poželimo sreću...

Jer, izem ti sreću u ovoj tamnici, u tami ovoj, ako nije uplakana...

I ko to može da se raduje bez tuge na dnu radovanja...

Biće nam još srećnih tužnih godina, moj zemljače...

I biće još njih koji misle da je sreća nesreća i da je čovjek nečovjek. I da je Bog đavo koji je stvoren po njihovom liku, po njihovom djelu...

I zato kad ti poželim srećnu godinu koja dolazi, podsjeti me na zajedničke tuge da bismo bili zaista srećni...

(Autor je književnik)

---