- Piše: Milutin Mićović

Udrite, nije vam ga majka rodila. Pa i da jest. Kad je takav, nije vam ništa. A rođen je za neke muke. Svi koji vole da muče, pljuvaju, raspinju, maljugaju - on je prava meta. Nosi neku privlačnost da svi iskale na njega svoje muke. A ne nose muke samo oni koji su meta udaraca, nego i oni koji udaraju i pljuvaju. Ne znaš ti koja je njihova muka. Crknuli bi od muka kad ne bi mogli nekoga da gaze do mile volje. Niko se u njihove muke nešto ne unosi. Nema se ni kad. Crna Gora se pravi takvim tempom da čovjek nema kad ni na kog da se okrene, nema kad na sunce gledati, nema se kad ni prekrstiti. Učka je velika - danas ili nikad više! Udrite kad vas je zapalo. Ova Crna Gora je dušu dala za ovakve rabote. Za masovno uzimanje obraza. Nema se kad gledati ko je ko. Niko je svako ko nije sa nama. Pa pravimo li državu, ili ne pravimo? Pa pravimo li novoga čovjeka, ili ne pravimo? Pravimo li najefikasnijeg nečovjeka, ili ne pravimo? Pa Crna Gora mora u nečemu da bude prva. Propištaće majčino mlijeko svakom ko nije s nama. Majčino je mlijeko mitomanski otrov. Tako su pokazale naše nove laboratorijske analize. Kap majčinoga mlijeka, napuni mladi mozak neiscrpnim zalihama mitoloških svjetova. Posebno kod nas na Balkanu. Koji je neugašeni vulkan stare mitomanije, od koga se o jadu zabaviše Amerika i Evopa. Crnogorski Srbi prvače u tom ludilu. Zaradiše sebi propast dovijeka. Otrovaše se i opjaniše mitovima, pričama o čojstvu i junaštvu, Milošu Obiliću i Stevanu Kobiliću.

Takve ćemo, imali ih još gdje po našoj američkoj Crnoj Gori, site muka napojiti. Ima još ludih Crnogoraca koji vole muke. Koji muke pretvaraju u neka nova čuda. U nove pjesme, priče, bajke, i mitove. To je ta otrovna kap majčinog mlijeka, ili zlog duha nebeskoga. Nikakvo mitsko nebo nećemo. Sunce samo koristimo za solarne elektrane. Sve što ne može da se pretvori u nešto korisno nećemo da čujemo za to. Tako su nam kazali novi eksperti utilitarne antropologije. Koji za nas rade u naučnim centrima centralne Amerike. A kod nas još guslaju, kukala im majka. Dovešćemo ih do toga da izbljuju majčino mlijeko po guslama, po „Gorskom vijencu” i narodnim pjesmama, po freskama i crkvama. Imamo mi nove pisce iz epruvete. Oni pišu i pjevaju tanko, glasovito. Kad im podesimo državne mikrofone, nije to tanko, to su basovi, baritoni, gromovi. To su lavovi i divovi, na federima.

Udrite, kažem, nije vam ga majka rodila. Ima nas još. Ne možete se naubijati, koliko možemo izdržati. Bog je s nama, unakaženi glupani, izrodi, utvare ljudske, namještenici državni, silesije u tuđim rukama, nemate više ni otrova u vašim zubima.

Ne znam ja ko je ovdje lud? Zasigurno da imaju i dvije ludosti, kao što imaju i dvije vrste muka. Ja sam se s mojim mukama srodio. Ništa mi milije od muka velikijeh. Čuo sam da je slično nešto rekao tihi Ivo Andrić. I on je nešto čuo od Isusa. Ne znam ja čemu ovo ide. Ovi koji idu naprijed, idu u nedod, a koji nikud ne idu, nego sve gledaju kako jeste, oni će doći negdje, njih će sunce ogrijati, makar u najdubljim jamama Crne Gore. Izlaze mi pred oči junaci. Čuo sam da se naš savremeni junak, Vlado Strugar, veliki pamtiša, akademik, zadojen srpskim mlijekom na golom kamenu crnogorskom, sahranio u Crnoj Gori. Bio je pjesnik čojstva, najnježniji izdanak viteške Crne Gore. Nije htio nigdje drugo, jer je znao da je tu sada najviša bitka. Odnekud je, svojom melemnoću, stasom i glasom, ličio na Aleksu Šantića. A znam da je nosio u duši Aleksin stih: „Grobovi naši boriće se s vama“.

(Autor je književnik)

---