- Piše: Mihailo Medenica
Napisah i ponoviću: ne mogu da seirim nad sudbinom pariske katedrale jer požalili nisu naše svetinje dok su zvijeri klale ikone i razapinjale oltare, ali kao hrišćanin, pravoslavac, svetosavac- ne mogu da se radujem ognju i leleku zvonika!
Ne mogu, nikako i znam da ne može niko od nas, jer narod smo obožen, pitom, skočan u tuđoj nevolji i tih u sopstvenoj muci.
No, ne mogu ni da razumijem tih milion eura datih za obnovu Notr Dama, ne mogu, vala, jer Bogu hvala sakupilo se novaca i zasijaće bogomolja svojim sjajem, no mi je žao Samodreže što ćuti u podranoj mantiji, tihuje, moli se na pepelištu, krije voštanice od vjetrova, čini metanija pred raspetim ikonostasom, što se noć kao skitnica u nju skloni, što izranjavana krvari nebom iz stotinu rana, što se kiše gnijezde u njoj, zimuju snjegovi, kote se poganiâŚ
Što se, muenica, toliko poraduje glasu Srbina kad ga načuje da namah vaskrsne onako blaga, divna i gostoprimna, pa zaćuti i skameni se, presahlih očiju i uvelih obraza, kao majka što u crnni za dvojicom sinova ispraća trećega k braći, pa samo razveže maramu da je dotegne, da sveže još jedan čvor, da ga se nagleda nenagledana siroticaâŚ
I takvoj sam joj se silno obradovao kad sam joj poslednji put bio- majka je vazda najljepša, majka je vazda majka, i kad ništa do kamena ne ostane pune su ruke zagrljajaâŚ
I Deviču sam tako bio- jedna je majka i svukud je majka.
Još se crnio od jarosti ognja „djece orla“! Malo se prije toga vratilo sestrinstvo.
Kuražno i sveto sestrinstvo, baš kakva su sva sestrinstva i bratstva na Kosovu i Metohiji, jer manastire nisu napustili ni kad su im plamenovi šaptali mržnjom za vratom!
Devičke majke naše su francuski vojnici na silu odveli iz manastira! Na silu!
Nijedna nije željela da ostavi svetinju! Nagurali su ih u transportere, nosili, otimale su se, nisu dale mošti Svetog Joanikija Devičkog, noâŚ
Rekli su im da manastir ne mogu da zaštite tog 17. marta 2004.
Mogli su, naravno, no lakše je reći „ne možemo“ negoli „briga nas što će za koji tren sve ovo biti nalikâŚčemu to svetinja u ognju može biti nalik no majci što joj prebiju noge i spale crninu čekajući da jaukne, a ona ni glasaâŚ
Devič je,
Aleksandre Vučiću, Brnabićka, MaliâŚresto vas što se gordite kako prijateljima valja pomoći u nevolji, u sred Drenice!
Znate li gdje je i šta Drenica?! Svaka stopa srpska! Baš svaka! Ukradena od Srbina, oteta, naseljena najgorima od najgorihâŚ
Srbica je u njoj, znate li?! Zvuči li vam valjano za razgraničenje, ili zvoni nekako poznato, naški, sveto ali možete slagati ako ga dozovete Skenderajem.
Slagati sebe, nikoga do sebe! Ukradenom, otetom i plačnom Drenicom, kroz Srbicu, Prekaze, malo podno kuće
Jašarija put vodi do Deviča! Na kraju puta, u osami, tišini, na zavjetnome pragu čeka majka, vjekovima⌠Nisu je francuski vojnici sačuvali, a mogli su! Mogli su i morali su, jer majka je to, i njihova! Vazda je u naručju srpskih majki bilo mjesta za svakoga sina. Vazda dovoljno, i previše crnine da svakoga otuži kao rođenog svog- vazda! Ridale su monahinje, tukle o željezo transportera da ih puste, da postradaju sa svojom svetinjom, našom svetinjom, francuskom svetinjom jer, majka je to, aliâŚ
Dugo je, ćutke i bez jauka goreo Devič! Kopale su zvijeri do moštiju sveca ali, Bogu hvala, što su s većom mržnjom kopali to je zemlja dublje tajila mošti!
Mogli su francuski vojnici da ne daju na majku, samo da su željeli u njoj da vide i svoju, jer jedna je majka, no⌠Prijatelji se tad nisu poznali u nevolji, i nije im prvi put!
Nije za prijatelje to bila nevolja već tuđ kamen i tuđa mater na pragu.
Nije taj oganj pržio njihovo meso, a zapravo jeste, i zato ne mogu seiriti nad sudbinom pariske bogomolje. Ne mogu nikako, jer prokazali su moj Devič, ja njihovu majku neću i ne mogu, jer u zagrljaju moje ima mjesta za svakoga sina!
Mogli su da sačuvaju Devič, mogli su svi da ustave ognjeve kao što su Italijani pred Dečanima i pećkom svetinjom! Nikada se nismo zahvalili što su svetinje sačuvali kao da prag doma svog brane, jer branili jesu! Bio sam u Dečanima i Patrijaršiji pećkoj potom, sačuvali su ih jer znali su da bratija i sestre jednako za njihove duše mole- majke su nas tome zavjetovale!
Nije taj milion mnogo, neka ga, ne žalim, vjerujem da niko od nas ne žali novaca, već žalim što ne znam šta majci da kažem?! Ništa me pitati neće, ne kuka ona na svoje rite, ponosito ih i svetački nosi, no šta da joj kažem kad ništa ne upita?! Da je požalili nisu?! Zna to ona, ne ljuti se! Ljutnula bi se ako u nama žalosti više nema i ako se tuđoj nesreći radujemo, jer ako je negdje ljubavi i samilosti- eto ga sabranog u svetosavlju- majci u vječitoj crnini i zagrljaju da se čitavo nebo u njemu svije i polijegaju zvijezde u presahle oči.
Tačno je, „umnici“, da se u nevolji poznaju prijatelji, Bogu hvala, ali u čemu se poznajemo mi kad prijatelji sebi nismo?! Neće me to pitati Devič, no ne znam šta sebi da kažem kad se upitam, a ne mogu i ne želim dovijeka bježati sebiâŚ
)){kind=small}
