Pi­še: Mar­ko Mi­la­čić

Ovo is­pred te­be, či­ta­o­če, zga­ri­šte je Ka­tun­ske na­hi­je. Pri­je mje­sec, ok­to­bra 1714. go­di­ne, iz­bi­la je voj­ska Nu­man-pa­še Ću­pri­li­ća u Cr­nu Go­ru. Pre­ga­zi­li su nas, opu­sto­ši­li, hi­lja­du – od dje­te­ta, do sta­ra­ca – po­kla­li. Sa­mo dvi­je go­di­ne ra­ni­je, u lje­to, Ah­met-pa­ša na­pra­vio je po­kolj, po­pa­lio ku­će u Ce­tinj­skom po­lju. Ovo je, či­ta­o­če, sa­da bor­ba do is­tra­ge, ko pre­ži­vi, mi ili Tur­ci, pri­ča­će, po­če­tak je 18. vi­je­ka. Da se tra­ži no­vi sa­ve­znik ako ho­će­mo da stvo­ri­mo i sa­ču­va­mo dr­ža­vu. Sa­mi te­ško, tre­ba nam po­moć, hit­na. Kre­ni­mo.
Da­ni­lo Šće­pa­nov Ka­lu­đe­ro­vić, mi­tro­po­lit Da­ni­lo, od­mah na­kon po­ha­ra pra­vac - Ru­si­ja. Za­ti­če­mo ga ne­ko vri­je­me u Be­ču, pa kra­jem kr­va­ve 1714. go­di­ne kre­će za Pe­tro­grad. Na­kon mje­se­ci pu­to­va­nja do­la­zi Pe­tru Ve­li­kom. Uz Pe­tra Alek­se­je­vi­ča sto­ji Pe­tar Tol­stoj, sta­ri vuk za­ku­li­sne po­li­ti­ke, ne­ka­da­šnji am­ba­sa­dor u Ca­ri­gra­du, ko­ji je pet­na­e­stak go­di­na ra­ni­je po­sje­tio ru­ske bo­ja­re na iz­u­ča­va­nju mo­re­plov­stva u Pe­ra­stu. Pe­tar Da­ni­lu uru­ču­je Po­ve­lju za za­slu­ge Cr­no­go­ra­ca u za­jed­nič­koj bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. Ru­ski car obi­la­to po­ma­že: 2.000 zlat­ni­ka i 13.400 ru­ba­lja. Za ob­na­vlja­nje cr­ka­va i po­moć na­ro­du. Obe­ća­va Pe­tar i da će sva­ke tri go­di­ne Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru iz­dva­ja­ti 500 ru­ba­lja. Zna­či: i ma­te­ri­jal­no, i mo­ral­no. Pre­no­si Da­ni­lo po­ru­ku svom na­ro­du: Cr­no­gor­ci ni­je­su sa­mi u vr­tlo­gu zla. Mi­tro­po­lit no­vac ula­že u ob­no­vu Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, gra­di šest no­vih cr­ka­va.
Na­kon Da­ni­la, mi­tro­po­lit Sa­va. Ne­ma po­mo­ći od Mle­ča­na, ni Na­pu­lja. Osta­je sa­mo Ru­si­ja. Mi­tro­po­lit Sa­va – svo­jim bro­di­ćem do Za­dra, pa pre­ko Ri­je­ke, Lju­blja­ne i Be­ča – sti­že u Pe­ter­burg, 1742. go­di­ne. Mo­li “za op­štu mi­lost” ca­ri­cu, Je­li­sa­ve­tu Pe­trov­nu. Uspio je: is­pla­ćen je, pr­vo, no­vac za odr­ža­va­nje Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra za pret­hod­nu 21 go­di­nu, ko­ja je obe­ćao Pe­tar I, pa odo­bre­na stal­na po­moć Ma­na­sti­ru, tro­go­di­šnje. Za­tim 3.500 ru­ba­lja, plus 3.000 ru­ba­lja u vi­du po­mo­ći sta­nov­ni­štvu.
Mi­tro­po­lit Va­si­li­je že­li ja­če ve­ze sa Ru­si­jom. Go­di­ne 1752. kre­će u Pe­tro­grad. U pi­smu ca­ri­ci pi­še da smo “uvi­jek sprem­ni na­šu krv za sve­ru­sko car­stvo pro­li­ti”. Sti­že 1752. ta­mo osta­je go­di­nu i po, pi­še Isto­ri­ju o Čer­noj Go­ri, do­bi­ja sko­ro sve što tra­ži: 5.000 ru­ba­lja za po­moć Ma­na­sti­ru; na­gra­de naj­za­slu­žni­jim Cr­no­gor­ci­ma; ob­no­vu cr­ka­va; 2.000 ru­ba­lja za put­ne tr­o­ško­ve; na­dok­na­du za de­se­to­go­di­šnje ob­u­sta­vlja­nje is­pla­ta Ma­na­sti­ru. Od po­mo­ći gra­di no­vu cr­kvu u Ma­i­na­ma.
Pe­tar I Pe­tro­vić je mi­tro­po­lit, vla­dar. Ru­ski car, Pa­vle obe­ća­va re­dov­ni­ju po­moć i za­šti­tu. U ma­na­sti­ru Sta­nje­vi­ći Pe­tar do­bi­ja or­den Alek­san­dra Nev­skog. U car­skoj po­ve­lji - uz iz­dva­ja­nje go­di­šnje sub­ven­ci­je od 3.000 ru­ba­lja - pre­po­ru­ka: da se no­vac po­tro­ši za “ko­ri­sne usta­no­ve, ko­je će, učvr­šću­ju­ći hri­šćan­ske vr­li­ne, po­spje­ši­va­ti bla­go­sta­nje ze­mlje”. Sti­že i 3.000 du­ka­ta za pe­ri­od od 1803. do 1805. go­di­ne. Mi­tro­po­li­tu, za­tim, 1817. iz Ru­si­je od­re­đu­ju lič­nu pen­zi­ju od 300 du­ka­ta. Go­di­nu ka­sni­je, Pe­tar I se obra­ća mol­bom da se Ma­na­sti­ru da no­vac za pro­te­klih de­set i sle­de­ćih šest go­di­na. Ru­si­ja udo­vo­lja­va. 
Do­ba Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. U Pe­ter­bur­gu je od stra­ne ru­skih ar­hi­je­re­ja za­vla­di­čen, uz pri­su­stvo ca­ra Ni­ko­la­ja I, go­di­na je 1833. Usko­ro iz Ru­si­je sti­že po­moć: 10.000 ru­ba­lja, pa još 8.000. Pri­sti­že i po­ve­lja, ca­re­va: sa­vje­tu­je Cr­no­gor­ce da bu­du “po­slu­šni vla­di­ki, mom dra­gom dru­gu i bra­tu”. Sve­ti si­nod obe­ća­va: re­dov­no će­mo sla­ti cr­kve­ni in­ven­tar, li­te­ra­tu­ru, sred­stva za iz­grad­nju cr­ka­va. I bi­va: uz ta­kvu po­moć Nje­goš kul­tur­no-pro­svjet­no raz­vi­ja ze­mlju. U Sankt Pe­ter­bur­gu ku­pu­je štam­pa­ri­ju. Pot­pu­kov­nik Oze­rec­kov­ski iz­ra­đu­je pro­je­kat Bi­ljar­de. Otvo­ra se pr­va dr­žav­na osnov­na ško­la. Iz­gra­đu­ju in­sti­tu­ci­je. Za vri­je­me Nje­go­še­ve po­sje­te Ru­si­ji po­ve­ća­va se go­di­šnja po­moć: sa jed­ne na 9.000 du­ka­ta.
Da­ni­lo ga na­sle­đu­je. Bu­du­ći pr­vi knjaz, za po­dr­šku knja­žev­skoj ti­tu­li – za što ni­je imao na­klo­nost Be­ča i Ca­ri­gra­da - ide u Ru­si­ju. Do­bi­ja po­dr­šku: ak­tom od ju­la 1852. go­di­ne, im­pe­ra­tor Ni­ko­laj I pri­zna­je Da­ni­la za cr­no­gor­skog kne­za.
Dr­ža­vu pre­u­zi­ma Ni­ko­la I, bu­du­ći kralj. Ve­lji rat na­do­la­zi, hi­lja­de iz­bje­gli­ca, Her­ce­go­va­ca. Mi­tro­po­lit Ila­ri­on zo­ve u po­moć Ru­si­ju: „Tre­ba hlje­ba“! Ru­si­ja iz­dva­ja 30.000 ru­ba­lja. Nov­cem se ku­pu­je ži­to u Ode­si, pa ša­lje u glad­nu Cr­nu Go­ru. Ku­pu­je se i oruž­je. Rat je, Ve­li­ki: Ru­si­ja mje­seč­no is­pla­ću­je no­vac za ži­to. Pa: 661 hi­lja­da ru­ba­lja za na­mir­ni­ce. Od 1875. do 1878. Ru­si­ja ša­lje 3.640 gul­de­na bes­po­vrat­ne po­mo­ći. Ru­sko Dru­štvo za bri­gu o ra­nje­nim rat­ni­ci­ma upu­ću­je pr­vi sa­ni­tar­ni od­red. Otva­ra­ju se voj­ne bol­ni­ce. Ru­ski lje­ka­ri spa­sa­va­ju hi­lja­de na­ših ži­vo­ta.
Rat tra­je. Ru­ska ban­ka da­je kre­dit: 900 hi­lja­da ru­ba­lja, ka­ma­ta pet od­sto. Ku­pu­je­mo 20.000 mo­der­nih pu­ša­ka i šest mi­li­o­na pa­tro­na. Nji­ma ra­tu­je­mo za slo­bo­du i čast. Na­kon de­ce­ni­je, ne­moć­ni, ot­pi­su­je­mo tek tre­ći­nu du­ga. Ru­si opra­šta­ju ci­je­li osta­tak. Ru­si­ja ša­lje još: dr­žav­na sub­ven­ci­ja - 46 hi­lja­da ru­ba­lja; Uči­telj­sko-du­hov­na ško­la - osam; Dje­vo­jač­ki in­sti­tut - 5,5; Cr­kvi - tri, bol­ni­ci na Ce­ti­nju - 2,5 hi­lja­de. Ni­ko­la je opet u Ru­si­ji. Na ras­po­la­ga­nje do­bi­ja no­vac za oruž­je: mi­li­on ru­ba­lja. Sa­da mo­li Ca­ra za spas od “kan­dži austrij­skih ban­ka­ra”. Ni­ko­laj Dru­gi da­je za­jam: 750 hi­lja­da ru­ba­lja. Cr­na Go­ra se rje­ša­va austrij­skog du­ga. Ru­si­ja ot­pi­su­je naš. Pr­vih go­di­na 20. vi­je­ka Ru­si­ja po­ve­ća­va nov­ča­nu po­moć, ujed­no sa ga­še­njem cr­no­gor­skog du­ga. Po­moć je 600 hi­lja­da ru­ba­lja. To je po­lo­vi­na bu­dže­ta knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re.
Tro­go­di­šnja su­ša. Pra­te je glad i bo­le­sti. Ču­je ru­ski na­rod za pat­nje. Ru­sko Slo­ven­sko do­bro­tvor­no dru­štvo po gu­ber­ni­ja­ma pri­ku­plja no­vac. Od mar­ta 1888. do ja­nu­a­ra 1899. sa­ku­plje­no je 4.760 ru­ba­lja. Sve­ti si­nod ta­ko­đe or­ga­ni­zu­je sa­ku­plja­nje pri­lo­ga u svim cr­kva­ma Ru­si­je. Ko­pej­ku po ko­pej­ku: do fe­bru­a­ra 1890. sa­ku­plje­no je 200 hi­lja­da ru­ba­lja. Za taj no­vac Ru­si ku­pu­ju ži­to i ša­lju u glad­nu Cr­nu Go­ru, brat­skom na­ro­du. Lak­še di­še­mo.
Ni­ko­la po­no­vo sti­že u Ru­si­ju.  Od 1908. go­di­ne do­go­vo­re­no je da se usta­no­vi is­pla­ta Ni­ko­li­nom dvo­ru: 80 hi­lja­da ru­ba­lja go­di­šnje. Po­ga­še­ni du­go­vi. Knja­zu jed­no­krat­na po­moć: 100 hi­lja­da ru­ba­lja. Voj­na sub­ven­ci­ja ide svo­jim to­kom: 331 hi­lja­da ru­ba­lja go­di­šnje. Još 48 hi­lja­da ru­ba­lja go­di­šnje na kul­tu­ru: o ru­skom tro­šku ra­di Dje­vo­jač­ki in­sti­tut, uči­telj­sko-du­hov­na ško­la, na­ši mla­di­ći od­la­ze na ško­lo­va­nja, usa­vr­ša­va­nja, po­sta­ju ofi­ci­ri, ge­ne­ra­li… Knjaz Ni­ko­la je za­hva­lan Ru­si­ji “za sil­nu pot­po­ru i ve­li­ka i ne­pre­kid­na bla­go­dje­ja­ni­ja ko­ja nam je svag­da uka­zi­va­la i sa­ču­va­la nas kroz sto­lje­ti­ja.”
Ru­si­ja – bez ko­je na Ber­lin­skom kon­gre­su, iz­vje­sno, Cr­na Go­ra ne bi iza­šla na mo­re, po­no­vo pri­po­ji­la Bar - po­dr­ža­va ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re. Dvi­je hi­lja­de še­sta. Cr­na Go­ra je sa­mo­stal­na. Mo­skva pr­va če­sti­ta. Go­di­na­ma na­kon to­ga ula­že mi­li­jar­de do­la­ra od ko­jih se po­di­že cr­no­gor­ska eko­no­mi­ja, raz­voj ze­mlje, gra­di dr­ža­va.
A on­da, 2014. go­di­ne – tač­no tri vi­je­ka od ka­da je vla­di­ka Da­ni­lo kre­nuo pre­ma Ru­si­ji – ma­la gru­pa cr­no­gor­skih uzur­pa­to­ra vla­sti, mi­mo vo­lje na­ro­da: sank­ci­je Ru­si­ji i an­ti­ru­ska hi­ste­ri­ja. Bez po­tre­be, mje­re i gra­ni­ce.
Ru­si­jo, iz­vi­ni!


Dvi­je hi­lja­de še­sta. Cr­na Go­ra je sa­mo­stal­na. Mo­skva pr­va če­sti­ta. Go­di­na­ma na­kon to­ga ula­že mi­li­jar­de do­la­ra od ko­jih se po­di­že cr­no­gor­ska eko­no­mi­ja, raz­voj ze­mlje, gra­di dr­ža­va

Ko­pej­ku po ko­pej­ku: do fe­bru­a­ra 1890. sa­ku­plje­no je 200 hi­lja­da ru­ba­lja. Za taj no­vac Ru­si ku­pu­ju ži­to i ša­lju u glad­nu Cr­nu Go­ru, brat­skom na­ro­du. Lak­še di­še­mo