-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Po­če­tak je­se­ni kao da je do­nio svo­je­vr­snu epi­de­mi­ju re­fe­ren­du­ma o ne­za­vi­sno­sti. Pro­šle ne­dje­lje u vi­je­sti­ma su tim po­vo­dom bi­li Kur­di, ko­ji su s ve­li­kom ve­ći­nom iz­gla­sa­li osa­mo­sta­lje­nje svog auto­nom­nog re­gi­o­na od Ira­ka, a po­tom Ka­ta­lon­ci ko­ji su svo­je iz­ja­šnja­va­nje o se­ce­si­ji od Špa­ni­je za­ka­za­li za da­nas.
Ni Kur­di ni Ka­ta­lon­ci ne­će, me­đu­tim, u do­gled­no vri­je­me ostva­ri­ti svo­je sno­ve – ne­ma, na­i­me, osa­mo­sta­lje­nja sa­mo vo­ljom jed­ne stra­ne, ni­ti, ka­ko smo se uvje­ri­li na sop­stve­nom pri­mje­ru, no­ve dr­ža­ve na­sta­ju bez po­dr­ške ve­li­kih si­la, što u ova dva slu­ča­ja ni­je obez­bi­je­đe­no.
Što ne zna­či da ni­je ri­ječ o ozbilj­nim po­li­tič­kim za­ple­ti­ma, ni­ti da su ova re­fe­ren­dum­ska iz­ja­šnja­va­nja bez po­sle­di­ca. U pr­vom slu­ča­ju u pi­ta­nju je no­va za­vr­zla­ma na Bli­skom is­to­ku, a u dru­gom ozbilj­na kom­pli­ka­ci­ja za Špa­ni­ju, ali i gla­vo­bo­lja za EU.
Kur­di sva­ka­ko ni­su ra­ču­na­li da će ko­nač­no do­bi­ti dr­ža­vu sa­mo za­to što je že­le i za­slu­žu­ju: u pri­log im ne ide okol­nost da su zna­čaj­na et­nič­ka ma­nji­na ne sa­mo u Ira­ku, ne­go i u Tur­skoj, Si­ri­ji i Ira­nu. I da da­na­šnji in­te­re­si ve­li­kih si­la, glo­bal­nih i re­gi­o­nal­nih, ni­su usa­gla­še­ni da bi se u ovom slu­ča­ju po­sti­glo rje­še­nje.
Ka­ta­lon­ci su u ovom po­gle­du još usa­mlje­ni­ji. Njih 7,5 mi­li­o­na ima­ju do­du­še svo­ju kul­tu­ru i svoj je­zik, ali su dio Špa­ni­je još od 16. vi­je­ka. Da­nas či­ne 16 od­sto sta­nov­ni­ka Kra­lje­vi­ne či­joj eko­no­mi­ji do­pri­no­se sa 20 od­sto.
Ima­ju ši­ro­ku eko­no­mi­ju, ali to im ni­je do­volj­no. Isti­na, ovo ni­je pr­vi put da po­ku­ša­va­ju da se osa­mo­sta­le: re­fe­ren­dum o to­me odr­ža­li su i 2014. ali su na bi­ra­li­šta ta­da iza­šli sa­mo oni ko­ji su bi­li ”za”, što iz­ja­šnja­va­nju - ta­da”neo­ba­ve­zu­ju­ćem” - ni­je obez­bi­je­di­lo le­gi­tim­nost. A sem to­ga, se­ce­si­o­ni­sti ni­su do­ba­ci­li do mi­ni­mu­ma od 50 od­sto.
Pred­re­fe­ren­dum­ski da­ni ne na­go­vje­šta­va­ju baš mi­ran ras­plet. Vla­sti iz Ma­dri­da su uhap­si­le 14 ka­ta­lon­skih funk­ci­o­ne­ra, za­pli­je­ni­le mi­li­o­ne gla­sač­kih li­sti­ća i blo­ki­ra­le in­ter­net saj­to­ve ko­ji pro­mo­vi­šu ne­za­vi­snost i ob­ja­šnja­va­ju re­fe­ren­dum. A u lu­ku ka­ta­lon­ske pre­sto­ni­ce, Bar­se­lo­ne, pri­spio je ve­li­ki kru­zer či­ji put­ni­ci ni­su tu­ri­sti, ne­go spe­ci­jal­ni od­red po­li­ci­je…
U agi­ta­ci­ji za osa­mo­sta­lje­nje, se­ce­si­o­ni­sti se po­zi­va­ju na uni­ver­zal­no ljud­sko pra­vo na sa­mo­o­pre­dje­lje­nje, ali na­su­prot to­me je špan­ski ustav (za ko­ji je, kad je 1978. usva­jan, gla­sa­lo i 90 od­sto Ka­ta­lo­na­ca), ko­ji ka­že da je Špa­ni­ja (ko­ja ima čak 17 re­gi­o­na) ne­dje­lji­va. Po­li­tič­ki ar­gu­ment je pak da o cje­lo­vi­to­sti ze­mlje tre­ba da od­lu­ču­ju svi nje­ni gra­đa­ni, a ne sa­mo ne­ki.
Pre­mi­jer (od 2011.) kon­zer­va­tiv­ne vla­de u Ma­dri­du Ma­ri­a­no Ra­hoj od­bio je sva­ki raz­go­vor sa se­ce­si­o­ni­sti­ma, zbog če­ga su ga oni op­tu­ži­li da je auto­kra­ta i po­če­li da ga po­re­de sa dik­ta­to­rom Fran­kom. Op­tu­žba ne dr­ži vo­du: špan­ska de­mo­kra­ti­ja do­bi­ja vi­so­ke ocje­ne po svim kri­te­ri­ju­mi­ma. Ma­njak de­mo­kra­ti­je pri­pi­su­je se ka­ta­lon­skim li­de­ri­ma, ko­ji su ci­je­lu re­fe­ren­dum­sku ope­ra­ci­ju ovog pu­ta iz­gu­ra­li ig­no­ri­šu­ći one su­gra­đa­ne ko­ji o ne­za­vi­sno­sti ima­ju dru­ga­či­je mi­šlje­nje.
Pro­cje­ne su da se­ce­si­o­ni­stič­ki blok ne­ma vi­še od 45 od­sto ka­ta­lon­skih bi­ra­ča, ma­da bi ovog pu­ta mo­gao da stek­ne tan­ku ve­ći­nu. Ar­gu­ment Ra­ho­ja je pak da on ne­ma man­dat da do­zvo­li re­fe­ren­dum o ot­cje­plje­nju bez pret­hod­ne pro­mje­ne usta­va, o če­mu tre­ba da se iz­ja­sne svi Špan­ci – a za šta da­nas ne po­sto­ji po­li­tič­ki kon­sen­zus.
Umje­re­ni­ji Ka­ta­lon­ci vi­še in­si­sti­ra­ju na pra­vu da odr­že re­fe­ren­dum ne­go što su uvje­re­ni da će im do­ni­je­ti ne­za­vi­snost. I oni i se­ce­si­o­ni­stič­ki blok se po­zi­va­ju na pri­mje­re Škot­ske i ka­nad­skog Kve­be­ka, ma­da ne pod­sje­ća­ju da su ta­mo­šnji ple­bi­sci­ti odr­ža­ni uz pri­sta­nak cen­tral­nih vla­sti. A što se ti­če po­li­tič­kog rje­še­nja, sva­ka stra­na sma­tra da ustup­ke tre­ba da na­či­ni ona dru­ga.
Pri­zi­va­ju – sa­svim oče­ki­va­no – i pri­mjer Ko­so­va, ma­da im po­re­đe­nje ne ide u pri­log: Ka­ta­lo­ni­ja ni­je ta vr­sta za­ple­ta, ni­je (hva­la bo­gu), bi­lo et­nič­kog na­si­lja i pra­te­će glo­bal­ne me­dij­ske kam­pa­nje po­put one sa Bal­ka­na, gdje je al­ban­ska oru­ža­na po­bu­na pr­vo pro­gla­še­na za te­ro­ri­stič­ku, a po­tom na­zva­na ”bor­bom za slo­bo­du”, sve­stra­no po­dr­ža­nom od naj­moć­ni­je si­le, Ame­ri­ke, i nje­nih evrop­skih sa­ve­zni­ka. Uz­gred, Špa­ni­ja je jed­na od če­ti­ri čla­ni­ce EU ko­je ni­su pri­zna­le ne­za­vi­sno Ko­so­vo.
Kad se pod­vu­če cr­ta, ka­ko god se za­vr­ši­lo da­na­šnje iz­ja­šnja­va­nje u Ka­ta­lo­ni­ji, ni­ka­kve su šan­se da će Evro­pa do­bi­ti no­vu sa­mo­stal­nu dr­ža­vu. Sa­mo­o­pre­de­lje­nje je­ste uz­vi­še­ni prin­cip, ali nje­go­va pri­mje­na u sva­kom po­je­di­nač­nom slu­ča­ju za­vi­si od kon­kret­nih po­li­tič­kih re­al­no­sti: ono što va­ži za jed­ne, naj­če­šće ni­je pri­mjen­lji­vo za dru­ge.
Ka­ta­lo­ni­ja je, uosta­lom, iz Bri­se­la upo­zo­re­na da ne­za­vi­snost zna­či i iz­la­zak iz EU, od­no­sno mu­ko­tr­pan pro­ces po­nov­nog pri­dru­ži­va­nja, što će re­ći pre­la­zak u če­ka­o­ni­cu u ko­joj smo da­nas mi sa Bal­ka­na. A to pod­ra­zu­mi­je­va i uda­rac ta­mo gdje naj­vi­še bo­li, po dže­pu. Ko­li­ko će to us­pje­ti da ohla­di u ovom mo­men­tu vru­će gla­ve, vi­dje­će se na kra­ju da­na­šnjeg da­na.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)