-Autor: Mi­lan Ru­žić

Naj­ve­će i naj­ja­če oruž­je da­nas u na­šoj dr­ža­vi je­ste laž. Ono što je laž uči­ni­la, ni­ko dru­gi i ni­šta dru­go ni­je uspje­lo. To nam je naj­vred­ni­je za­ve­šta­nje, naj­ja­či ar­gu­ment i je­di­ni te­melj na ko­jem sto­ji, ali se i lju­lja „sa­vre­me­na Sr­bi­ja”!
Bez la­ži u Sr­bi­ji ni­šta ne bi funk­ci­o­ni­sa­lo. Laž je na­ša naj­sta­ri­ja tvo­re­vi­na ko­ja je je­di­na op­sta­la do da­na­šnjih da­na od sve­ga či­me smo se slu­ži­li. Ni­je laž sa­mo naj­bo­lje oruž­je u po­li­ti­ci, već je ona po­sta­la in­sti­tu­ci­ja, neo­p­hod­nost, dio ži­vo­ta i hram!
La­žu nas o na­ma, la­žu nas o dru­gi­ma, o sre­ći, o ži­vo­tu, a po­naj­vi­še nas la­žu o isto­ri­ji. La­žu nas, ali da bu­dem do kra­ja iskren, la­že­mo i mi. Sto­ji Sr­bi­ja na la­ži, a sa­mo jed­na isti­na bi sve mo­gla pre­o­kre­nu­ti. Mo­žda bi nam se po­sle pr­ve isti­ne osla­di­lo, pa bi­smo na­sta­vi­li da je ba­šti­ni­mo. Te­ško će ov­dje isti­na us­pje­ti i pri­mi­ti se kao laž. To nam je naj­dra­ži usjev, naj­sla­đa ri­ječ, a is­pad­ne i naj­i­spla­ti­vi­ja že­tva!
Ono­ga ko go­vo­ri isti­nu da­nas sma­tra­ju bu­da­lom. To­li­ko stva­ri bi mo­gao sla­ga­ti i svi­ma re­ći ono što že­le da ču­ju, a on ko­ri­sti isti­nu! Ni­je pro­blem la­ga­ti lju­de. To je la­ko. I ne sa­mo da je la­ko, ne­go će da­na­šnji Sr­bi sve to pri­hva­ti­ti kao op­štu isti­nu. A ka­da ču­ju onu pra­vu isti­nu, on­da ih ne­što za­bo­li! Za­bo­li ih, pa ne­ka je to sa­mo ona jed­na naj­ne­vi­ni­ja ri­ječ, ali si­je­če kao da je bu­ji­ca sa­sta­vlje­na od ma­če­va, no­že­va, ži­le­ta i osta­lih sje­či­va. Ka­da Sr­bin ču­je isti­nu, on po­di­vlja od ne­za­do­volj­stva.
Ka­ko to da se ne­ko usu­di da go­vo­ri ona­ko ka­ko je­ste? Ot­kud iko­me dr­sko­sti da ka­že isti­nu ka­da ona ni­je u mo­di? Što da nam pri­ča­ju da smo stra­da­li i da su nas svi iz­da­li ka­da mo­že­mo da slu­ša­mo ka­ko nas svi vo­le? Če­mu isti­na da­nas ka­da se za nju ne mo­gu do­bi­ti pa­re, već sa­mo ba­ti­ne? Za­što ne la­ga­ti kad je to ono što nam tre­ba? Što lju­de pri­si­lja­va­ti da shva­te ka­ko im ni­šta ne ide od ru­ke kad mo­gu da mi­sle ka­ko su svi do jed­nog gro­fo­vi u ze­mlji neo­gra­ni­če­nih mo­guć­no­sti?
E pa, ja ne mo­gu. Isti­na je ono što nam tre­ba, pa ma­kar nas po­ra­zi­la i zbri­sa­la sa kar­te svi­je­ta i ma­pe na­ro­da! Za isti­nom nam va­pe pre­ci! Isti­ne su nam glad­ne ku­će! Za nju su se lo­mi­la ko­plja, od­si­je­ca­le gla­ve, u nje­nu čast su se pi­sa­le pje­sme! Ka­da se otvo­ri ne­bo, ta­da se pro­spe isti­na, a ka­da na­puk­ne ze­mlja, ta­da kli­ja laž, i to ne­ka nam je ja­sno! Na­ša je ze­mlja sva is­pu­ca­la, ogre­zla u pro­va­li­ja­ma i ru­pa­ma, a iz njih ni­če ta­ko ja­ka i li­je­pa laž da je ni­ko od­bi­ti ne mo­že i svi­ma pri­ja! Za isti­nu se pro­si­pa­la krv, a da­nas se ona pro­si­pa zbog la­ži!
Ka­da na­u­či­mo da pre­po­zna­mo laž, a poč­ne­mo nje­go­va­ti isti­nu, ne­će nam od­mah bi­ti bo­lje – bi­će nam go­re! Bi­će nam lo­še sve dok se sva krv, gra­ni­ce i ku­će ne na­mi­re i raz­me­đe, a on­da će­mo se tu­ći zbog to­ga što smo to­li­ke go­di­ne skri­va­li isti­nu! Ali, po­sle to­ga će do­ći vri­je­me ka­da će nam isti­na po­sta­ti naj­sla­đi za­lo­gaj na ovom svi­je­tu, ne­što kao laž da­nas, a ta­da će­mo po­sta­ti ono što smo bi­li ne­ka­da – ne­po­bje­di­vi, ne­po­ro­bi­vi i neo­ka­lja­nih obra­za! Bi­će­mo Sr­bi. Čim bi­smo jed­nom iz­re­kli isti­nu, bi­li bi­smo bli­ži Bo­gu.
Znaj­mo da je isti­na sa­mo jed­nu ri­ječ da­le­ko! Daj­te da je ka­že­mo!wwwi­skra.co