-Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Zvao me jed­ne pri­li­ke u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, do­šao Mu­jo s gad­nom di­jag­no­zom kod dok­to­ra, ko ve­li po dru­go mi­šlje­nje. Po­gle­dao he­ćim na­la­ze, sve uz­di­šu­ći i hmha­ju­ći, pa će ova­ko: „Žao mi je što vam mo­ram to re­ći, ali po sve­mu što vi­dim, go­spo­di­ne Mu­jo, va­ma je osta­lo šest mje­se­ci ži­vo­ta, naj­vi­še go­di­nu da­na.” „Go­di­nu da­na ži­vo­ta?!”, vri­snuo Mu­jo od uža­sa. „A od če­ga, dra­gi moj dok­to­re?”
To bi, eto, tre­ba­lo is­tra­ži­va­ti, tu bi gra­nu me­di­ci­ne va­lja­lo usta­no­vi­ti: da se jed­nom za­svag­da ot­kri­je od če­ga lju­di u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ži­ve. Pa­la mi je na pa­met ta re­vo­lu­ci­o­nar­na ide­ja ne­ki­dan, kad sam na­i­šao na mo­žda i po­naj­bo­lji na­slov u cje­lo­kup­noj po­vi­je­sti bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog no­vi­nar­stva – a ima­ti naj­bo­lji na­slov u po­vi­je­sti žur­na­li­zma ko­je je is­pi­li­lo ured­nič­ka re­mek-dje­la po­put „Po­ža­ri­ma se cr­no pi­še” uop­šte ni­je za­je­ban­ci­ja – pa či­ta­ju­ći je­dan sa­ra­jev­ski Dnev­ni avaz ugle­dao nad­na­slov „Is­tra­ži­li smo”, a pod njim ma­snim slo­vi­ma us­to­bo­čen na­slov: „Ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro?”
„Ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro?!”
Pa sun­ce ti je.em i svu s njim sun­če­vu ener­gi­ju fo­to­sin­te­ti­zi­ra­nu u or­gan­ske mo­le­ku­le li­šća one bu­kve od ko­je se pra­vi pa­pir za no­vi­ne što is­tra­žu­ju ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro! Ja, re­ci­mo, da imam pa­ra i da sam vla­snik ,,Oslo­bo­đe­nja’’, to­ga bih ured­nič­kog ge­ni­ja od­mah do­veo, pa mu dao de­set naj­bo­ljih lju­di i neo­gra­ni­če­ni bu­džet za is­tra­ži­vač­ke spe­ci­ja­le. „Is­tra­ži­li smo: ka­ko ho­dža u Klad­nju zna u ko­jem je prav­cu Ka­ba u Me­ki?” „Is­tra­ži­li smo: Ka­ko na te­le­tek­stu OBN-a zna­ju da će Na­zar u ve­če­ra­šnjoj epi­zo­di od­sje­ći ko­su da je zla maj­ka ne bi uda­la za bo­ga­tog Cab­bar-agu?” „Is­tra­ži­li smo: Ka­ko ter­mos-bo­ca, maj­ku ­joj je.em, zna kad je lje­to, a kad je zi­ma?” Ne­slu­će­ni su, ka­ko vi­di­te, po­ten­ci­ja­li is­tra­ži­vač­kog no­vi­nar­stva u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
U sen­za­ci­o­nal­nom is­tra­ži­vač­kom spe­ci­ja­lu „Ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro?”, na pri­mjer, da­lo se pro­či­ta­ti ka­ko se u Slu­žbi za pa­to­lo­gi­ju Kan­to­nal­ne bol­ni­ce Ze­ni­ca – ci­ti­ram – „u ob­duk­ci­o­noj sa­li sva­ko­dnev­no ot­kri­va­ju uzro­ci smr­ti lju­di ko­ji su se do ju­če smi­ja­li, uži­va­li u ži­vo­tu, tr­ča­li, ra­di­li”. Na­rav­no da u is­tra­ži­vač­kom spe­ci­ja­lu pod na­slo­vom „Ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro” ni­jesmo sa­zna­li ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko umro: naj­bli­že toj taj­ni no­vi­nar je sti­gao kad mu je na­čel­ni­ca za­go­net­no do­ba­ci­la ka­ko oni na Pa­to­lo­gi­ji „na­sto­je po­ve­za­ti stva­ri da bi se ot­krio uzrok smr­ti”. Ali to iona­ko ni­je va­žno, to mi je, ka­ko re­koh, sa­mo da­lo ide­ju.
Da­kle: „Is­tra­ži­li smo - ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga je ne­ko ži­vio?”
To bih, eto, bo­san­sko­her­ce­go­vač­kom no­vi­nar­stvu i me­di­ci­ni ja dao da ma­lo pro­čač­ka i is­tra­ži. To od če­ga će Bo­sa­nac te Her­ce­go­vac na svom kon­cu umri­je­ti, to zna­mo, ne­ma se tu šta pu­no mu­dro­sra­ti - il` je me­tak il` je rak, il` je ča­ki­ja il` je ra­ki­ja, pe­te ne­ma, ne tre­ba­ju za to stu­di­je me­di­ci­ne i Slu­žba za pa­to­lo­gi­ju – ali ka­ko za­pra­vo Mu­jo ži­vi, i od če­ga, dra­gi moj dok­to­re, e to je iza­zov za pa­to­lo­ško no­vi­nar­stvo i is­tra­ži­vač­ku me­di­ci­nu. Da skra­tim: Slu­žba za vi­vi­sek­ci­ju.
Vi­vi­sek­ci­ja, na­i­me, do­đe obr­nu­to od pa­to­lo­gi­je, pa­to­lo­gi­ja se ra­di na mr­tvo, a vi­vi­sek­ci­ja na ži­vo, pa­to­lo­gi­ja ot­kri­va od če­ga je ne­ko umro, pa bi vi­vi­sek­ci­ja ima­la ot­kri­ti od če­ga ne­ko ži­vi.
Slu­žba, da­kle, za vi­vi­sek­ci­ju, ta­ko sam ja to za­mi­slio: kan­to­nal­na ne­ka bol­ni­ca, po­drum, če­ka­o­ni­ca, dav­no uve­li fi­kus i ma­li pen­džer na pr­lja­vom zi­du, „do­ar­dan”, „alej­kum­se­lam”, „ja imam za­ka­za­no za de­vet”, „u re­du, iz­vol­te”, pa ne­ve­li­ka sa­la ci­je­la pre­kri­ve­na svi­je­tlo­pla­vim ke­ra­mič­kim plo­či­ca­ma od ko­jih, ka­ko je red i obi­čaj, ne­do­sta­je sva­ka de­se­ta, a na­sred sa­le le­žaj, za­pra­vo vi­še stol od inok­sa. Mu­jo on­da ski­ne svu odje­ću sa se­be i leg­ne, a dok­tor ga za­re­že skal­pe­lom – „je l’ bo­li?”, „bo­li”, „do­bro je dok bo­li”, u ša­li će dok­tor, „ne bi va­lja­lo da va­đe­nje že­lu­ca na­ži­vo ne bo­li” - i na­kon sat vre­me­na de­talj­ne vi­vi­sek­ci­je vra­ti he­ćim or­ga­ne unu­tra, pa ga za­kr­pi i ot­pre­mi s na­la­zom u ko­jem kom­pli­ko­va­nim dok­tor­skim ru­ko­pi­som pi­še: ne­što, ne­što, pa još ne­što na la­tin­skom - ne mo­že se, ja­sno, iš­či­ta­ti šta tač­no, ni Pli­ni­je Sta­ri­ji ne bi to ra­zu­mio – tek na kra­ju ono po­zna­to „b. o.” i, na­rav­no, „uzrok ži­vo­ta: ne­po­znat”.
U nor­mal­noj me­di­ci­ni, na­i­me, „b. o.” ho­će re­ći „bez obo­lje­nja”, do­čim u vi­vi­sek­cij­skoj me­di­ci­ni to zna­či „bez ob­ja­šnje­nja”. „Od če­ga, dra­gi moj dok­to­re?”, „poj­ma ne­mam, dra­gi moj Mu­jo!”.
Od če­ga da­kle ži­vi do­bri Mu­jo – ako se uop­šte sla­že­mo da je ta po­ja­va, u ne­do­stat­ku dru­gog, ba­rem u sta­ti­stič­kom smi­slu ži­vot - od če­ga ži­ve Bo­san­ci te Her­ce­gov­ci, od če­ga ži­vi Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, po­sled­nji je ozbi­ljan iza­zov za svjet­sku na­u­ku i bo­san­sko­her­ce­go­vač­ko is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo. Do­đe ta­ko Mu­jo na­po­slet­ku s na­la­zom i upu­tom, „do­ar­dan”, „alej­kum­se­lam”, „evo me­ne po­sla­li s Ko­še­va, iz Vi­vi­sek­ci­je, ka­žu da ovi na­la­zi idu va­ma”, „do­bro, daj­te to ova­mo”, s do­sa­dom u gla­su ka­že on­da go­spo­đa iz Agen­ci­je za sta­ti­sti­ku BiH.
Is­pa­lo ta­ko, da skra­tim pri­ču, ka­ko po slu­žbe­nim po­da­ci­ma Agen­ci­je za sta­ti­sti­ku od tri mi­li­o­na se­dam­sto i ne­što hi­lja­da sta­nov­ni­ka Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ra­di njih sve­ga se­dam­sto i ne­što hi­lja­da, od­no­sno da rav­no tri mi­li­o­na lju­di u BiH ne ra­di ni­šta. Ne zna se, shva­ti­li ste, ka­ko i od če­ga. Od tih, pak, se­dam­sto i ne­što hi­lja­da za­po­sle­nih, u dr­žav­noj slu­žbi, po­li­ti­ci i ad­mi­ni­stra­ci­ji ra­di go­to­vo tre­ći­na, ne­kih dvje­sta dva­de­set hi­lja­da lju­di, i to ne ra­ču­na­ju­ći one ko­ji ne pri­ma­ju pla­tu iz bu­dže­ta, ali či­je fir­me i agen­ci­je ra­de di­rekt­no s dr­ža­vom. U sve­mu – ukra­li su mi ide­ju na por­ta­lu Al Dža­zi­re, pa iz­ra­ču­na­li u is­tra­ži­vač­kom spe­ci­ja­lu pod rad­nim na­slo­vom „Ka­ko lje­ka­ri zna­ju od če­ga ne­ko ži­vi?” – kad se za­po­sle­ni­ma u dr­žav­noj slu­žbi pri­do­da osam­sto dva­de­set hi­lja­da pen­zi­o­ne­ra, vi­še od dvje­sta hi­lja­da rat­nih voj­nih in­va­li­da i čla­no­va po­ro­di­ca po­gi­nu­lih, po­la mi­li­o­na ne­za­po­sle­nih s na­kna­da­ma i zdrav­stve­nom za­šti­tom, te ko­ri­sni­ci ra­znih ob­li­ka so­ci­jal­ne po­mo­ći, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni od dr­žav­nog bu­dže­ta ži­vi go­to­vo dva mi­li­o­na lju­di, od­no­sno po­la dr­ža­ve.
Pa sun­ce ti je.em i svu s njim sun­če­vu ener­gi­ju fo­to­sin­te­ti­zi­ra­nu u or­gan­ske mo­le­ku­le li­šća one bu­kve od ko­je se pra­vi pa­pir za no­vac u dr­žav­nom bu­dže­tu! Oda­kle? Ka­ko? I od če­ga, do­bri moj dok­to­re? Ne­ma­ju od­go­vor ni me­di­ci­na, ni is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo. Če­ti­ri pe­ti­ne dr­ža­ve ne ra­di, po­la je na dr­žav­nom apa­ra­tu, po sve­mu, da­kle, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni je osta­lo šest mje­se­ci, naj­vi­še go­di­nu da­na.
Eh, od če­ga. Naj­bli­že toj taj­ni bi­će­mo kad na­čel­ni­ca ko­šev­ske Vi­vi­sek­ci­je za­go­net­no do­ba­ci ka­ko u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni „na­sto­je po­ve­za­ti stva­ri”. Jer u tim stva­ri­ma – i nji­ho­vom po­ve­zi­va­nju – ne­ma bo­ljih od Bo­sa­na­ca te Her­ce­go­va­ca.
Sva­ki, što da vam ka­žem, dok­tor. Na­čel­nik.
wwwbu­ka.com