-Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić
Te­ško je to kad čo­vjek uvi­di da ne mo­že bi­ti čo­vjek. I da je, ne zna­ju­ći šta je već se­bi ura­dio, obez­bi­je­dio sve uslo­ve da to vi­še ne mo­že ni­kad bi­ti. Dža­ba bi sad htio, kad je sve šan­se pro­pu­stio. Sad mo­že sa­mo da sa­zna, šta je za­u­vi­jek iz­gu­bio. Ta­ko je i sa na­ro­dom. Slu­že­ći ,,kur­tu i mur­tu’’, iz­gu­bi moć i mo­guć­nost da osta­ne na­rod. Na­rod se ne pra­vi od slu­gu i pol­tro­na. Od slu­ge ni­šta do slu­ga. A ko­me slu­že slu­ge? Še­fu ko­ji ni­je čo­vje­ka ni vi­dio. Kaf­ki­jan­skom še­fu ko­ga ne­će us­pje­ti ni­kad da vi­de. Kaf­ka je dao for­mu­lu tog ži­vo­ta, i te smr­ti. Te­ško je to pri­hva­ti­ti ikom ko još ima ma­lo sno­va u du­ši, ali, ma­lo-po­ma­lo, pri­hva­ta se, pa ne­ka sno­vi umi­ru. I ko­lek­tiv­na de­pre­si­ja ne­ka po­sta­ne ze­mlja obe­ća­na. Gdje će se bes­po­moć­ne slu­ge bi­ti i mu­či­ti, pre­tva­ra­ti u ži­vo­ti­nje i na­ka­ze, izr­o­de i sjen­ke, jer im je sve bi­lo va­žni­je ne­go da bu­du lju­di.
Ni­šta se vi­še ne de­ša­va u Cr­noj nam Go­ri. Sve se de­si­lo, što je mo­glo. I to na­o­pa­ko. Za­to je tu ta­ko su­mor­no i umor­no sta­nje za čo­vje­ka. Za ika­kav raz­go­vor. Sla­bo mo­že i da se či­ta. Jer da bi se či­ta­lo, tre­ba da po­sto­ji ne­ka at­mos­fe­ra iz­la­za, ne­ko osje­ća­nje da slo­bo­da ni­je usah­nu­la. Da čo­vjek mo­že još da bu­de čo­vjek.
Još u Cr­noj Go­ri po­sla ima­ju sa­mo im­pro­vi­za­to­ri, oni ko­ji se sna­la­ze od da­nas do sju­tra, na­rav­no, uz one ko­ji joj ko­pa­ju ja­mu bez­da­ni­cu. To su oni ko­ji od Is­to­ka pra­ve Za­pad. Od „bal­kan­skog ira­ci­o­na­li­zma“ evrop­ski ra­ci­o­na­li­zam i prag­ma­ti­zam. Ta­kvi su po­sta­li ne­ki čoj­ci, čo­e­čulj­ci, ali da­le­ki od na­ro­da i od lju­di. Ti su čoj­ci ob­u­če­ni na kur­se­vi­ma, le­gal­no pla­će­ni iz cr­no­gor­skog bu­dže­ta. Bu­džet na ta­kve ne šte­di. Ta­kve la­ko pro­mo­vi­šu u li­de­re - u pri­vre­di, kul­tu­ri, evro­a­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma. Ve­li­ki su i uspje­šni ko­li­ko su po­ga­zi­li čo­vje­ka u se­bi.
Za njih su oni do­bri, ko­li­ko su stvar­no lo­ši. Do­bri su za bri­sel­sku i NA­TO ad­mi­ni­stra­ci­ju, ko­li­ko ov­dje pre­zi­ru sva­ki re­a­lan pro­blem svog na­ro­da. Ob­ja­šnje­no im je da se ti­me ne op­te­re­ću­ju, da oči­ste sa­vjest od to­ga, da ne gu­be vri­je­me. Jer je pred­vi­đe­no da taj na­ro­dić, i ta bal­kan­ska mi­ni-dr­ža­vi­ca, po­slu­ži ci­lje­vi­ma ko­je ona i ne mo­že da vi­di.
Ap­surd­no je da ma­la Sje­ver­na Ko­re­ja da­nas zvec­ka oruž­jem, i to nu­kle­ar­nim. I tim kuc­ka­njem, kuc­ka po ne­u­po­re­di­vo su­jet­noj i sa­mo­u­vje­re­noj gla­vi moć­nu Ame­ri­ku. Ta ne­sra­zmje­ra mo­ći do­vo­di i sa­mu moć u pi­ta­nje. Jer ni­je ni ne­ka moć, ima­ti atom­sko na­o­ru­ža­nje? Ni­je ne­ka moć pro­iz­ve­sti ka­ta­stro­fu ko­ja, u sa­vre­me­nom svi­je­tu, la­ko mo­že po­sta­ti glo­bal­na. Ko­re­ja, eto mo­že da pro­iz­ve­de glo­bal­nu ka­ta­stro­fu ci­je­le pla­ne­te? Glo­bal­na at­mos­fe­ra je ta­kva. Svi se pri­pre­ma­ju za ka­ta­str­o­fu. Kao da mo­že bi­ti po­bjed­ni­ka u ka­ta­stro­fal­nim su­da­ri­ma? Kao da se sta­vlja u dru­gi plan sa­zna­nje da onaj ko­ji se usu­di da pro­iz­ve­de ka­ta­stro­fu te­ško mo­že da iz­bjeg­ne da ne po­vu­če i se­be?
Ka­kva je ov­dje po­zi­ci­ja ma­le, sko­ro ne­po­sto­je­će Cr­ne Go­re? Da se opre­di­je­li za ovo­ga ili ono­ga pro­iz­vo­đa­ča svjet­ske ka­ta­stro­fe. U glo­bal­nim od­no­si­ma, ona ne mo­že ni da pro­iz­vo­di ni da spre­ča­va ka­ta­stro­fu, osim u se­bi sa­moj. Bi­će joj na­re­đe­no ka­ko da uče­stvu­je u ne­koj obim­ni­joj ka­ta­stro­fi. Nje­na od­lu­ka se ne pod­ra­zu­mi­je­va. Nje­na ulo­ga je da unu­tar svo­je cr­ne dr­ža­vi­ce, pro­iz­ve­de do­volj­nu ko­lek­tiv­nu apa­ti­ju, osje­ća­nje be­mi­sla na­ro­da ko­ji vi­še ne zna ko upra­vlja nje­go­vom sud­bi­nom. Sa­mo taj je­zik od ne­ko­li­ko ri­je­či do­bro da sa­vla­da, tj. da ovla­da tim (be)smi­slom.
Sad je vid­no da je zbog pro­iz­vod­nje pu­ne apa­tič­no­sti tre­ba­lo na­pra­vi­ti unu­tra­šnju po­met­nju i sa­mo­ra­zor­ne ne­spo­ra­zu­me u Cr­noj Go­ri kao – pu­nu de­gra­da­ci­ju (srp­skog) je­zi­ka i pam­će­nja, ime­no­va­nje „cr­no­gor­skog je­zi­ka“ či­ja je funk­ci­ja ra­za­ra­nje ra­zu­mi­je­va­nja u Cr­noj Go­ri. To po­tvr­đu­ju kva­li­fi­ka­ti­vi ko­je je do­bio iz kon­gre­sne bi­bli­o­te­ke SAD. Ali, sve je to ne­va­žno. Ne­va­žne su re­gu­lar­ne mje­re, re­gu­lar­ni pro­ce­si. Va­žno je da je taj na­ro­dić po­di­je­ljen na Sr­be i Cr­no­gor­ce, čet­ni­ke i pa­r­ti­za­ne, pa­tri­o­te i iz­daj­ni­ke, Evr­o­pej­ce i Bal­kan­ce, Ru­se i La­ti­ne, du­klja­ne i po­lab­ske Slo­ve­ne, dok se iz­me­đu se­be sa­tru u ka­šu ko­ja će se na kra­ju pro­su­ti psi­ma. Pre­po­zna­li su te spo­sob­no­sti me­đu­sob­nog sa­mo­sa­ti­ra­nja, sa­mo­i­stra­ge, i da­ta im je bu­džet­ska po­dr­ška ne sa­mo iz Cr­ne Go­re ne­go i iz Evro­pe i Ame­ri­ke. Per­spek­ti­va i iz­gle­di za sa­ti­ra­nje su ve­li­ki, i si­gur­ni, jer se „su­ve­re­na“ dr­ža­va Cr­na Go­ra oba­ve­za­la da sve pre­u­ze­te oba­ve­ze do­sled­no spro­vo­di. Ti ko­ji to ra­de, re­kli su čo­vje­ku – ne­će­mo se vi­še gle­da­ti, i ne­ma je­zi­ka na kom bi­smo se vi­še mo­gli ra­zu­mje­ti. Dr­ža­va je ser­vis za odr­ža­va­nje di­o­ba, nje­ni li­de­ri, slu­gi­ne slu­ge, dav­no su po­bje­do­no­sno re­kli „mi zna­mo ka­ko“ od Cr­ne Go­re na­pra­vi­ti cr­nu ru­pu u ko­joj će se po­da­vi­ti i nje­ni ne­spo­ra­zu­mi!
(Autor je knji­žev­nik)