-Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

U de­ve­de­se­tim go­di­na­ma XX vi­je­ka u Cr­noj Go­ri je do­šlo do ru­še­nja ne­kad pri­hva­će­nih dru­štve­nih mje­ri­la i obi­ča­ja. Osta­li smo bez tra­di­ci­o­nal­nih mo­ral­nih nor­mi i uzo­ra, otvo­ri­li put pre­ma po­je­di­nač­noj i dru­štve­noj slo­bo­di ko­ja na­di­la­zi gra­ni­ce zdra­vog ra­zu­ma, pa sad kao pro­iz­vod sve­ga to­ga ima­mo bo­le­sti, na­pe­tost i stres, zlo­u­po­tre­bu dro­ga, ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ju sek­sa, rat ulič­nih ban­di po­red ko­jih se ma­fi­ja či­ni kao na­pred­na ci­vi­li­za­ci­ja.
Bez­na­đe je po­sta­lo cr­no­gor­ska zbi­lja. Ze­mlju vo­de, u naj­ve­ćoj mje­ri, lju­di bez­oč­ni i gram­zi­vi, ba­ha­ti i bez­o­sje­ćaj­ni. Po­li­ti­ča­ri slu­že is­klju­či­vo svo­joj bo­le­snoj am­bi­ci­ji i su­je­ti, re­li­gij­ske vo­đe su za­bo­ra­vi­le šta zna­či ri­ječ bla­gost, isti­na i prav­da su odav­no pro­tje­ra­ne iz in­sti­tu­ci­ja ko­je bi tre­ba­lo da ih ba­šti­ne i pro­mo­vi­šu, po­sta­li smo i jed­ni dru­gi­ma te­ški.
Je­di­na mje­ra vri­jed­no­sti po­sta­li su moć, pro­fit, vlast, ostva­re­ni po sva­ku ci­je­nu, što na­sil­ni­je to za rej­ting u dru­štvu po­želj­ni­je. To­me je po­sta­lo sve pot­či­nje­no. Čo­vjek po­sta­je obič­na ro­ba ko­ja ima svo­ju ku­pov­no-pro­daj­nu vri­jed­nost i je­di­ni cilj mu je da na tom i ta­kvom tr­ži­štu vri­jed­no­sti po­stig­ne što ve­ću ci­je­nu. Du­hov­ni kva­li­te­ti, mo­ral, zna­nje, prin­ci­pi­jel­nost, ne­što su što ta­ko na­sta­loj dru­štve­noj eli­ti po­sta­je te­ma za iz­ru­gi­va­nje.
Iz­li­za­na je fra­za da sva­ka dr­ža­va ima svo­ju ma­fi­ju, a da sa­mo u Cr­noj Go­ri ma­fi­ja ima svo­ju dr­ža­vu. Na­ža­lost, u toj iz­li­za­no­sti, kao što sva­ka pre­če­sta upo­tre­ba za­ma­gli pra­vo zna­če­nje upo­trije­blje­ne ri­je­či, kri­je se stra­vič­na isti­na či­ja pra­va du­bi­na ni­ka­ko da do­pre do ko­lek­tiv­ne cr­no­gor­ske svi­je­sti.
Po­sto­ji jed­na te­o­ri­ja ko­ja ka­že da sva­ka vlast pro­iz­i­la­zi iz ko­lek­tiv­ne svi­je­sti na­ro­da ko­jim upra­vlja. Ako je to ta­ko, on­da za si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­zi da­na­šnja Cr­na Go­ra, osi­ro­ma­še­na, opljač­ka­na, raz­je­di­nje­na i ras­po­lu­će­na, is­klju­či­vu kri­vi­cu sno­si­mo mi, cr­no­gor­ski gra­đa­ni. Ko­ji smo ta­kvu vlast, i one uz vlast, bi­ra­li i sli­je­di­li, i još uvi­jek bi­ra­mo i sli­je­di­mo. Bi­ra­mo, slu­ša­mo i sli­je­di­mo sve njih, bez ob­zi­ra na to pri­pa­da­ju li ne­koj po­li­tič­koj par­ti­ji, NVO, re­li­gij­skoj in­sti­tu­ci­ji, ko­ji­ma je, sa svo­jim pro­po­vjed­ni­ci­ma i ide­o­lo­zi­ma, je­di­ni cilj pri­ku­pi­ti što ve­će bo­gat­stvo i po­ve­ća­ti broj sljed­be­ni­ka, tru­de­ći se da nji­hov du­hov­ni na­pre­dak ili rast sve­du na naj­ma­nju mo­gu­ću mje­ru, ka­ko bi lak­še mo­gli ma­ni­pu­li­sa­ti i upra­vlja­ti i na taj na­čin što du­že op­sta­ja­ti na vla­sti ili u pljač­ki.
Za­ži­vje­la je kul­tu­ra go­mi­le. Stal­no smo pod­vrg­nu­ti pra­nju mo­zga. Ve­li­ki broj štam­pa­nih i elek­tron­skih me­di­ja ko­je či­ta­mo, slu­ša­mo i gle­da­mo, pla­si­ra­ju nam fri­zi­ra­ne in­for­ma­ci­je ko­je su na­sta­le u ka­bi­ne­ti­ma od­re­đe­nih gru­pa, a per­ma­nent­no na­me­ću kič kao mje­ri­lo uku­sa. Za­bo­ra­vlja­ju­ći da smo od psi­ho­pa­ta na vla­sti na taj na­čin kon­tro­li­sa­ni, ju­ri­mo za za­do­volj­stvi­ma što ih pru­ža­ju dro­ge, al­ko­hol, ta­ble­te, pro­mi­sku­i­tet­ni seks, fil­mo­vi, mu­zi­ka i knji­ge ko­je bu­de ni­ske stra­sti i že­lju da bu­du što pri­je i što lak­še za­do­vo­lje­ne, to­ne­mo u na­ci­o­na­li­zam i šo­vi­ni­zam mr­ze­ći sve raz­li­či­to­sti u ko­ji­ma ži­vi­mo a či­je bo­gat­stvo ne vi­di­mo, na ra­dost vo­đa po­li­tič­kih i re­li­gij­skih ko­ji nas u tu ta­mu ci­je­lo vri­je­me uvla­če, u mrak ko­ji je nji­ho­va pri­rod­na sre­di­na u ko­joj je­di­no mo­gu da op­sta­ju i svo­je bo­gat­stvo i moć uve­ća­va­ju.
Po­sto­ji li iz­laz, spas iz bez­na­đa u kom se na­la­zi­mo? Po­sto­ji li bjek­stvo iz te kul­tu­re go­mi­le, fi­lo­zo­fi­je mra­ka i ki­ča?
U da­na­šnje vri­je­me, sa­mo­ća je su­šta po­tre­ba. Ari­sto­kra­ti­zam du­ha. Sa­mo u sa­mo­ći se mo­že iz­gra­đi­va­ti lič­nost, uži­va­ti u mu­zi­ci, u do­broj knji­zi, u šet­nji, u pri­ro­di.... Kul­tu­ra go­mi­le ne pri­zna­je lič­nost, po­seb­nost, in­di­vi­du­a­li­tet. Ni kva­li­tet. Go­mi­la ima sa­mo jed­no, naj­če­šće iz od­re­đe­nog cen­tra na­met­nu­to mi­šlje­nje, je­dan po­gled, uvi­jek je is­klju­či­va, na­sil­na. Ma­sa lju­di je uvi­jek ne­na­klo­nje­na sva­ko­me iz­van nje, sva­kom po­je­din­cu. Ako pa­žlji­vo po­sma­tra­te lju­de ko­je u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu sma­tra­te za mir­ne i do­bre, pri­mi­je­ti­će­te da se oni kad su sa­mi ili kad se na­la­ze u “svom” dru­štvu, po­na­ša­ju mno­go dru­ga­či­je, bo­lje, ne­go on­da ka­da se na­la­ze u ma­si.
Sva­ko je ba­rem jed­nom u ži­vo­tu imao to is­ku­stvo da u su­sre­tu sa ner­vo­znim, bi­je­snim, ne­ga­tiv­nim lju­di­ma i sam po­sta­ne ne­ras­po­lo­žen. I oni ve­o­ma mir­ni lju­di, ni­ma­lo zli, iz­ne­na­da po­sta­nu bi­je­sni ka­da su u ta­kvoj, bi­je­snoj go­mi­li. A ka­da ih ka­sni­je pi­ta­te za­što su bi­li ta­kvi, ne­ma­ju ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje. Jed­no­stav­no ih je “po­ni­je­la” go­mi­la. “Na­pu­ni­la” ih ne­ga­tiv­nim vi­bra­ci­ja­ma, ne­ga­tiv­nim zra­če­njem, ži­vo­tinj­skim na­go­nom. A go­mi­la će uvi­jek ima­ti tu moć do­kle god joj pri­pa­da­mo ma­kar i ma­lim di­je­lom se­be.
Što je dru­štvo ma­nje, to je kva­li­tet­ni­je. U jed­nom čo­vje­ku će­mo na­ći bla­go ko­je ne­će­mo u hi­lja­da­ma dru­gih lju­di.
Sa­mo­ća je ču­var in­di­vi­du­a­li­te­ta. Bi­ti ne­za­vi­san, osta­ti pri svom prin­ci­pu, svom ubje­đe­nju, ma ka­ko ono bi­lo ne­po­pu­la­r­no, zna­či su­prot­sta­vi­ti se go­mi­li, ne bi­ti sa njom. Za­stu­pa­ti ono u što se du­bo­ko vje­ru­je, bez ob­zi­ra na va­že­će tren­do­ve, stvar je sa­mo­po­što­va­nja i do­brog uku­sa. I dis­tan­ci­ra­nja, po­vla­če­nja u se­be, u svoj unu­tra­šnji svi­jet. Sa­mo on­da kad u pot­pu­no­sti pri­pa­da­mo se­bi mo­že­mo bi­ti sreć­ni i slo­bod­ni.
Čo­vjek na­u­čen da za­ra­nja u sop­stve­ne du­bi­ne i vi­si­ne, obo­ža­va­lac lje­po­te sa­mo­spo­zna­va­nja, na­ći će u sva­kom su­sre­tu sa sa­mim so­bom ne­što dru­go, ne­što no­vo, ne­što od ono­ga o če­mu mi­sti­ci svih re­li­gi­ja već vje­ko­vi­ma go­vo­re. Na­ći će u se­bi i Isu­sa, Ši­vu, Bu­du, Mu­ha­me­da… Jer čo­vjek je u naj­du­bljim, naj­skro­vi­ti­jim mje­sti­ma svo­je bo­žan­ske bi­ti, sa­zdan sav od iz­ne­na­đe­nja po­put one fa­sa­de ka­te­dra­le u Ru­a­nu, ko­ju je Klod Mo­ne sli­kao za­ča­ran – i u ra­nu zo­ru, i u pod­ne, i u su­to­ne, jer je pod raz­li­či­tom svje­tlo­šću uvi­jek bi­la dru­ga­či­ja, kao što se i sam čo­vjek mi­je­nja za­vi­sno od svje­tla (či­sto­te) mi­sli ko­ji­ma se po­sma­tra.
Ra­zno­vr­snost tih uvi­da i zna­če­nja, kad se jed­nom uđe u ri­zni­cu unu­tra­šnjeg bla­ga, ne po­ja­ča­va se, tre­ba to ra­zu­mje­ti, zbog re­la­ti­vi­stič­kog po­gle­da i sklo­no­sti ka lu­ta­nju i za­blu­di, već zbog unu­tra­šnjeg bo­gat­stva ljud­ske mi­sli, ljud­skog po­sto­ja­nja, zbog bo­gat­stva pri­ro­de ljud­skog bi­ća. A mi se la­ko od­ri­če­mo to­ga unu­tra­šnjeg bo­gat­stva, bje­že­ći od se­be u ne­ku po­li­tič­ku par­ti­ju, re­li­gij­sku in­sti­tu­ci­ju, do­zvo­lja­va­ju­ći da nas vo­de raz­ne psi­ho­pa­te i ko­ri­sto­ljup­ci, da ži­vi­mo nji­ho­vu kič kul­tu­ru, nji­ho­vu de­struk­tiv­nu fi­lo­zo­fi­ju mra­ka i uža­sa.