-Pi­še: Če­do­mir An­tić
Pred­sjed­ni­ci Sr­bi­je i Srp­ske Vu­čić i Do­dik na­ja­vi­li su De­kla­ra­ci­ju o op­stan­ku srp­ske na­ci­je. Na sa­mom po­čet­ku, ja­vi­li su se ne­spo­ra­zu­mi oko to­ga šta ovaj do­ku­ment tre­ba da sa­dr­ži. Dok Do­dik na­ja­vlju­je „vi­jek srp­skog uje­di­nje­nja“, ge­ne­ral­ni se­kre­tar pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je tvr­di da je ri­ječ o za­šti­ti srp­skog je­zi­ka i kul­tu­re ši­rom za­gra­nič­nog Srp­stva.
Osu­di­te me kao Vu­či­će­vog pri­vr­že­ni­ka i što ka­žu „bo­ta“, ali ja sva­ku ova­kvu ini­ci­ja­ti­vu po­dr­ža­vam. Uvi­jek. Imam sa­mo mno­go pi­ta­nja i re­zer­vi oko de­ta­lja, na­mje­ra i mo­ti­va.
Skup­šti­na Sr­bi­je je to­kom pro­te­klih dva­de­set i se­dam go­di­na iz­da­la oko pe­de­set ra­znih de­kla­ra­ci­ja. Za sve de­kla­ra­ci­je o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, na pri­mjer, gla­sa­li su SRS i (od 2008. go­di­ne) SNS. Ka­da bi ne­ko pi­tao šta je bi­lo sa svim tim iz­ja­va­ma, od­luč­no­sti­ma i na­mje­ra­ma is­ka­za­nim u mno­gim do­ku­men­ti­ma ko­ji su no­si­li ovaj na­ziv, do­bar po­li­ti­čar iz re­da SNS-a ili DS-a bi se na­smi­jao, na­rav­no, uko­li­ko bi ka­me­re bi­le is­klju­če­ne, i re­kao: „De­kla­ra­ci­je ne oba­ve­zu­ju...“ Uosta­lom i pre­am­bu­la Mi­trov­dan­skog usta­va je “de­kla­ra­tiv­ni“, a ne „for­ma­tiv­ni“ dio ovog, naj­vi­šeg, prav­nog ak­ta Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Pre­am­bu­lu je ne­mo­gu­će pre­kr­ši­ti. Ustav­ni sud po nje­nom slo­vu ne su­di. O na­mje­ra­ma auto­ra De­kla­ra­ci­je o op­stan­ku srp­ske na­ci­je mo­že­mo su­di­ti sa­mo po­sred­no. Ka­kav je bio od­nos vla­da Re­pu­bli­ke Sr­bi­je pre­ma slič­nim do­ku­men­ti­ma i usta­no­va­ma? Mi­ni­star­stvo za di­ja­spo­ru i srp­ski na­rod u re­gi­o­nu je uki­nu­to, Stra­te­gi­ja Vla­de pre­ma srp­skom na­ro­du u di­ja­spo­ri i re­gi­o­nu da­nas pri­pa­da po­li­tič­koj pa­le­o­gra­fi­ji... Ka­ko da vje­ru­je­mo u „op­sta­nak“ na­še na­ci­je u za­gra­nič­nim srp­skim ze­mlja­ma ka­da već de­ce­ni­ja­ma ne­ma traj­ni­je po­li­ti­ke pre­ma nji­ma, ni si­ste­ma­tič­nog ula­ga­nja... Eto, mo­je je pi­ta­nje: da li je ći­ri­li­ca zva­nič­no pi­smo u Te­le­ko­mo­voj kom­pa­ni­ji kćer­ki u Cr­noj Go­ri? Da li se struk­tu­ra me­nadž­men­ta po na­ci­o­nal­nom sa­sta­vu raz­li­ku­je, re­ci­mo, od Sr­ba et­nič­ki oči­šće­ne, dr­žav­ne upra­ve Cr­ne Go­re? Evo, naj­ve­ći me­dij­ski pri­ja­te­lji da­na­šnje vla­sti u Sr­bi­ji su TV Pink i dnev­ne no­vi­ne In­for­mer... I? Za­što se ne dr­že na­če­la u ko­ja pred­sjed­nik Vu­čić zva­nič­no vje­ru­je či­tav svoj ži­vot, a sa­da ih tek de­fi­ni­še u jed­noj de­kla­ra­ci­ji ko­ja bi tre­ba­lo da bu­de te­melj bu­du­ćeg ra­da...? Ili mo­žda ni­je o to­me ri­ječ?
Baš kao i oko di­ja­lo­ga o Ko­so­vu i pi­ta­nje de­kla­ra­ci­je tre­ba da uka­že na po­želj­no sta­nje stva­ri. U Sr­bi­ji, tvr­di Vu­čić, a za­jed­no sa njim i nje­go­vi pro­pa­gan­di­sti, po­sto­je tri vr­ste po­li­tič­kog raz­mi­šlja­nja: 1) Vu­či­će­vo–ve­ćin­sko – da­le­ko­vi­do, is­prav­no i de­mo­krat­sko, ma­da obič­nim smrt­ni­ci­ma ne­ja­sno; 2) „Fa­ši­stič­ko“ – mi­šlje­nje svih onih ko­ji Vu­či­ća sum­nji­če kao la­žnog ro­do­lju­ba; 3) „Iz­daj­nič­ko“ – sva mi­šlje­nja ko­ja se raz­li­ku od „fa­ši­stič­kog“, a ne pod­ra­zu­mi­je­va­ju bes­po­go­vor­no iz­ra­že­nu oda­nost Vu­či­ću. U to­ku je „ku­va­nje“ gra­đa­na ka­ko bi bio pro­mi­je­njen Ustav i ko­sov­sko pi­ta­nje ski­nu­to sa dnev­nog re­da EU. „Re­pu­bljik Ko­so­va“ po­slije jed­no­stra­no pro­gla­še­ne, me­đu­na­rod­no ne­pri­zna­te ne­za­vi­sno­sti ni­je mi­je­nja­la ustav, ali će ga Sr­bi­ja mi­je­nja­ti. Pa zar nam to pri­je go­di­nu da­na ni­je pred­ska­zao En­ver Ho­džaj, po­li­ti­čar iz Pri­šti­ne?
Sa­mo je po­treb­no pri­mi­je­ni­ti mo­de­le iz ne­dav­nog uma­nje­nja pen­zi­ja. Tre­ba Vu­čić da uka­že na pro­blem, on­da dru­gi va­lja da se ja­ve i „pre­po­zna­ju­ći stvar­nost“ is­pad­nu za nju kri­vi. Za­tim će smi­je­ni­ti nekoliko sa­rad­ni­ka za­to što ga pri­mo­ra­va­ju da „uči­ni ono što se mo­ra“. Ko­nač­no će na­ja­vi­ti de­se­tak ve­li­čan­stve­nih ini­ci­ja­ti­va, uči­ni­ti dva­de­se­tak ve­li­kih ge­sto­va i stvar će pro­ći kao i sed­mo­dnev­no obi­lje­ža­va­nje „Da­na ho­mo­sek­su­a­la­ca“. Da­kle, lak­še ne­go jed­no­dnev­no. Kao pro­gla­še­nje po­bje­de ju­na 1999. go­di­ne.
Da je že­lio da za­šti­ti po­li­tič­ka, pri­vred­na, pro­svjet­na i kul­tur­na pra­va srp­skog na­ro­da, pr­vo bi raz­nio cr­no­gor­sko-usta­šku agen­tu­ru u Be­o­gra­du oslo­nje­nu na or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal i ute­me­lje­nu u di­je­lu NVO sek­to­ra. Pre­stao bi da in­te­re­se Sr­ba iz srp­skih ze­ma­lja na Bal­ka­nu pod­re­đu­je in­te­re­si­ma stran­ke i iz­bo­ra. Po­čeo bi da pri­mje­nju­je ma­đar­ske ili tur­ske mo­de­le po­li­ti­ke pre­ma za­gra­nič­nim ze­mlja­ma i da u na­še ze­mlje in­ve­sti­ra sra­zmjer­no in­ve­sti­ci­ja­ma u ma­nji­ne u Sr­bi­ji. Ra­zu­mi­je se, pod uslo­vom da in­ve­sti­ci­je ne idu pre­ko istih pri­vat­no-po­slov­nih i struk­tu­ra jav­nih pred­u­ze­ća, ka­ko to već ide u Sr­bi­ji.
Dok ne do­đe­mo u po­lo­žaj da vo­di­mo du­go­roč­nu i ozbilj­nu po­li­ti­ku pre­ma srp­skom na­ro­du u re­gi­o­nu i di­ja­spo­ri tre­ba zna­ti ka­ko se u taj po­lo­žaj do­la­zi. Na­ci­o­nal­nu i dr­žav­nu po­li­ti­ku ne vo­di jed­na stran­ka ili jed­na vla­da. Mo­že li pred­sjed­nik da si­đe u na­rod? Da po­zo­ve pro­tiv­ni­ke na do­go­vor? Da se obra­ti na­ci­o­nal­nim usta­no­va­ma? Da se oba­ve­že da ne­će na­pu­sti­ti ono što je pret­hod­no pri­hva­tio, bar ne na na­čin na ko­ji je Pr­vim bri­sel­skim spo­ra­zu­mom na­pu­stio pro­gram svo­je stran­ke, pro­gram vla­de ko­joj je pri­pa­dao i ko­nač­no Plat­for­mu o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ko­ju je če­ti­ri mje­se­ca ra­ni­je do­nio pred­sjed­nik Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić?
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)