-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić
Za­re­đa­li su sa­mi­ti za­pad­no­bal­kan­skih li­de­ra, po­sli­je onog če­tvr­tog, tr­šćan­skog, pod di­ri­gents­kom pa­li­com An­ge­le Mer­kel, sti­gao je za kraj ju­la i po­se­ban, pe­ti, ali bez evrop­skog (ber­lin­skog) kon­ti­nu­i­te­ta. Sa­mit Ja­dran­ske po­ve­lje ko­ji se mo­že na­zva­ti Pen­Sa­mit, s ob­zi­rom, da je pot­pred­sjed­nik SAD bio to­li­ko do­mi­nan­tan i uti­ca­jan na nje­gov tok. Mo­že se sa­mo na­ga­đa­ti ka­kve su per­cep­ci­je go­spo­đe Mer­kel i osta­lih uti­caj­nih evro­li­de­ra o ovom sa­mi­tu, ali po­sma­tra­či mo­gu uoči­ti dru­ge, pr­ven­stve­no voj­no­po­li­tič­ke aspek­te ovog za raz­li­ku od onih pret­hod­nih. Pot­pre­sjed­nik Pens je sti­gao u Pod­go­ri­cu tik sa ru­ske gra­ni­ce na bal­kan­sku de­sti­na­ci­ju gdje se još uvi­jek eufo­rič­no de­mon­stri­ra va­žnost isto­rij­skog do­me­ta Cr­ne Go­re na ge­o­po­li­tič­kom pla­nu zbog član­stva „u naj­moć­ni­jem voj­no-po­li­tič­kom sa­ve­zu“.
On je sti­gao u Pod­go­ri­cu u vri­je­me ka­da se u Kon­gre­su od­lu­či­va­lo, s ubje­dlji­vom ve­ći­nom, o za­ko­nu o tr­go­vin­skim i dru­gim sank­ci­ja­ma pre­ma svi­ma ko­ji svoj po­slov­ni in­te­res sta­vlja­ju is­pred ge­o­po­li­tič­kog in­te­re­sa da se Ru­si­ja „do­ve­de k’ po­zna­ni­ju pra­va“ zbog ucr­ta­va­nja no­vih gra­ni­ca i mi­je­ša­nja u de­mo­krat­ske pro­ce­se od Evro­pe do Ame­ri­ke. Pens je ame­rič­ki stav sa­op­štio s ge­ne­ral­skom ja­sno­ćom, bez di­plo­mat­kog va­ga­nja svo­jih sta­vo­va. Bal­kan­ski li­de­ri su do­bro ču­li da će Ame­ri­ka pom­no pra­ti­ti sva­ku ru­sku sjen­ku na Bal­ka­nu, što su li­de­ri, ka­ko su po­ka­za­le TV ka­me­re, ne­skri­ve­no odo­bra­va­li, na­ro­či­to, do­ma­ćin - mi­ni­star voj­ni, ko­ji je ohra­bri­vao i osta­le na apla­u­ze. Pre­mi­jer­ka Sr­bi­je mo­ra­la je da za­u­zme po­zu sve­te Ane u skla­du s ne­svr­sta­no­šću nje­ne ze­mlje. Vje­ru­je­mo da ni­je bi­lo la­ko pod­no­si­ti taj pri­ti­sak po­gle­da ko­ji ne­mi­nov­no žac­ka­ju „ot­pad­ni­ka“ u ovom jed­no­gla­sju. Kom­ši­ja, u sr­cu za­pad­nog Bal­ka­na, pa još po­sma­trač na mje­stu gdje se isto­ri­ja pi­še, gdje dru­gi čo­vjek iz po­li­tič­kog vr­ha su­per­si­le sje­di me­đu svi­ma, pri­ča, po­sma­tra nji­ho­ve re­ak­ci­je, re­a­gu­je, kao da su oni pi­o­ni­ri a s nji­ma bo­žan­ski Ti­tov lik?! Zar se mo­že tu bi­ti po­sma­trač? Ri­ječ je o na­šem Bal­ka­nu, o opa­sno­sti­ma ko­je su uvi­jek ne­gdje pri­sut­ne, jer Evro­pa ne mo­že ra­zr­je­ša­va­ti svo­je Gor­di­je­ve čvo­ro­ve bez Bal­ka­na. Za­to je tu kao pr­va ga­ran­ci­ja Ame­ri­ka, ko­ja kao oso­vi­na ve­li­ke ali­jan­se sto­ji čvr­sto na bra­ni­ku is­toč­nih gra­ni­ca. Ge­ne­ra­li mo­gu da bu­du za­do­volj­ni raz­vo­jem si­tu­a­ci­je, jer šta bi to­li­ka si­la u mi­ru ra­di­la (mo­ra­ju po­ka­za­ti šta mo­gu), šta bi in­du­stri­ja (i na­u­ka) bez ta­ko va­žnog oslon­ca? Uosta­lom, jak voj­no- po­li­tič­ki part­ner, kao što je Ru­si­ja mo­že da od­go­va­ra sa­vre­me­nom pla­ne­tar­nom ri­val­stvu. Ipak, u du­ši po­li­ti­ča­ra i ve­li­kih ge­o­po­li­tič­kih stra­te­ga (ko­ji či­ne „pod­vod­nu“ ba­zu le­de­nog bri­je­ga) ima i skri­ve­nih pla­no­va i pro­jek­ci­ja za bu­duć­nost ka­kvu ne­ko za­mi­šlja. Iz­gon evrop­ske Ru­si­je iz po­li­tič­kog ure­đe­nja Evro­pe ima mo­žda mje­sto u tim pla­no­vi­ma. Evro­a­zij­ski sce­na­rio ni­je kom­pa­ta­bi­lan sa evro­a­tlant­skim, bar u sa­da­šnjoj kon­ste­la­ci­ji od­no­sa. Či­ni se da su En­gle­zi to dav­no ucr­ta­li u svo­je glo­bal­ne pla­no­ve. Nji­ho­va im­pe­ri­ja du­gu­je mno­go nji­ho­vom „du­gom ve­slu“ tj. vla­da­vi­ni nad pla­vim di­je­lom na­še pla­ne­te. Adolf Hi­tler, od­no­sno, nje­go­va voj­na ma­ši­ne­ri­ja je tač­no pro­ci­je­ni­la ko sto­ji na pu­tu nji­ho­ve pla­ne­tar­ne eks­pan­zi­je.
Iz isto­ri­je zna­mo ka­ko se taj su­dar od­vi­jao i ka­ko se okon­čao. Iz isto­ri­je, ta­ko­đe, zna­mo ka­ko su se En­gle­zi (i Fran­cu­zi) su­da­ra­li na ru­skim po­mor­skim vra­ti­ma u Cr­nom mo­ru i na Bos­fo­ru.
Ne­ki bla­gi op­ti­mi­zam mo­gao bi da bu­de pri­hva­tljiv da voj­no sla­ma­nje Ru­si­je (po­go­to­vu kad po­red nje po­sto­ji i dru­ge azij­ske si­le) ni­je cilj. Naj­bo­lje je da ona osta­ne na svo­me i da ne pre­ten­du­je da ure­đu­je evrop­ske po­slo­ve. To od­go­va­ra evro­a­tlant­skom sa­ve­zni­štvu i li­der­skoj po­zi­ci­ji SAD. Ipak, mo­ra se sa­če­ka­ti da se vi­di ka­ko će re­a­go­va­ti oso­vi­na Ber­lin – Pa­riz, jer nji­ma ne mo­že od­go­va­ra­ti gu­ra­nje Ru­si­je u Azi­ju.
Po­što je ovo bio sa­mit „no­vih li­de­ra za­pad­nog Bal­ka­na“, ka­ko ih je Pens oka­rak­te­ri­sao, va­žno je za­pi­ta­ti se s ka­kvom su „ukr­šte­ni­com“ do­šli na ovaj sa­mit? Glo­bal­na bez­bjed­nost, ka­ko je po­sta­vlja Ame­ri­ka, go­to­va je stvar za njih (osim Sr­bi­je), ali svi su oni u gla­vo­lom­noj te­ri­to­ri­jal­noj „ukr­šte­ni­ci“: Hr­vat­ska i Cr­na Go­ra, Hr­vat­ska i Sr­bi­ja, Sr­bi­ja i ko­sov­ski Al­ban­ci, Cr­na Go­ra i Ko­so­vo, Ma­ke­do­ni­ja i Al­ban­ci! Ne vje­ru­jem da, sva­ko iz svog ugla, ne pri­želj­ku­je od­go­va­ra­ju­ći pri­ti­sak NA­TO-a! Sr­bi­ja osta­je da ekvi­li­bri­ra na za­teg­nu­tom ko­nop­cu, dok će nje­ne kom­ši­je na­vi­ja­ti da „pad­ne“ me­đu njih, a ne da bu­de „mi­mo svi­je­ta“!