-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Pa šta to imaš? - po­smo­tri u ru­ki­ce ko­je su dr­ža­le dvi­je ja­bu­ke.
Po­le­ta­rac sa ki­ki­ca­ma sleg­nu ra­me­ni­ma i za­ki­ko­ta se. Sve­ga je tri go­di­ne ima­la i oči ko­je su mi­ri­sa­le ne plav­ka­ste obla­ke.
Ho­ćeš da daš te­ti jed­nu?
Ni­je iz­gle­da­la za­te­če­no, ali... oči­gled­no je okli­je­va­la. Go­spo­đa po­mi­sli ka­ko dje­ca u toj do­bi ni­su po­seb­no da­re­žlji­va. Ra­ši­ri po­gled što je mo­gla vi­še i upi­lji u nju ka­ko bi je ubi­je­di­la da je “baš glad­na”. Sko­ro da je ze­ni­ca­ma tra­ži­la voć­ku.
Cu­ri­ca u suk­nji­ci uma­za­noj od pla­ste­li­na i tem­pe­ra br­že bo­lje pri­ma­če dla­no­ve usti­ma. Gric­nu jed­nu, pa dru­gu ja­bu­ku. Žva­ka­la je hi­tro, ne ski­da­ju­ći oči sa go­spo­đi­nog li­ca.
Eto! Zna­la sam! - te­ta po­mi­sli - Još je ma­la. A i po­ga­na... vi­di ka­ko me sa­mo gle­da dok je­de.
Evo ova... - di­je­te pru­ži vi­so­koj že­ni de­snu ru­ku sa otvo­re­nim dla­nom -... Ova je sla­đa, te­to.
* * *
Ka­da je ame­rič­ki gi­gant IBM svo­je­vre­me­no od­lu­čio da iz­mje­sti pro­iz­vod­nju či­po­va u Ja­pan, u ugo­vo­ru sa no­vim part­ne­rom je na­veo kla­u­zu­lu da će pri­hva­ti­ti sa­rad­nju sa­mo uko­li­ko se is­pu­ni stan­dard od “tri de­fekt­na pri­mjer­ka na de­set hi­lja­da ko­ma­da”.
Br­že ne­go što su oče­ki­va­li, is­po­ru­ka je sti­gla iz ze­mlje iz­la­ze­ćeg sun­ca. Me­đu­tim, na pa­ke­ti­ma bje­še za­li­je­plje­no pi­smo u žu­toj ko­ver­ti (onoj ko­ja uka­zu­je na “hit­nost”).
Sta­ja­lo je: “Mi, na­rod Ja­pa­na, oba­ve­za­li smo se na prin­ci­pe Va­šeg ugo­vo­ra. Iako nam ni­su ja­sne ne­ke prak­se ko­je ste na­ve­li. Ipak, u is­po­ru­ci se na­la­zi de­set hi­lja­da či­po­va i tri de­fekt­na (ne­is­prav­na) ko­ma­da ko­je smo po­seb­no kon­stru­i­sa­li. Tre­ba­lo nam je ne­što vi­še vre­me­na za ta­ko neo­bi­čan za­htjev. Na če­mu se iz­vi­nja­va­mo. Na­ši in­že­nje­ri ni­su mo­gli da usta­no­ve ko­li­ko “ne­is­prav­ni” tre­ba da bu­du. A u ugo­vo­ru ne po­sto­je smjer­ni­ce. Mo­li­mo da ima­te na u mu da se tri ko­ma­da na­la­ze u po­seb­nom pa­ke­tu sa na­zna­kom “Ne­is­prav­ne kom­po­nen­te, ni­su za upo­tre­bu. Pro­iz­ve­de­no pre­ma za­htje­vu na­ru­či­o­ca”. Hva­la i na­da­mo se da će­te bi­ti za­do­volj­ni kva­li­te­tom is­prav­nih, ali i ne­is­prav­nih či­po­va”.
* * *

Go­di­ne 2006. je or­ga­ni­zo­va­na tr­ka na 200 me­ta­ra za dje­cu raz­li­či­tog uz­ra­sta ko­ja su do­la­zi­la iz ra­znih gra­do­va. Osmo­ro njih, če­ka­lo je da su­di­ja da znak. Pi­štalj­ka se ogla­si­la. I tr­ka je po­če­la.
Na pe­de­se­tak me­ta­ra od ci­lja, jed­no od njih se spo­ta­če, pru­ži na ze­mlju i po­če da pla­če. Kri­ve su lo­še ko­pač­ke, ka­žu.
Po­ku­šao je da usta­ne i na­sta­vi, ali sa­mo bi trup­nuo na­zad. Na kra­ju je od­u­stao od po­ku­ša­va­nja - tr­ljao je upla­ka­no li­ce pra­šnja­vim dla­no­vi­ma.
Na­jed­nom - ono sed­mo­ro što se pri­bli­ža­va­lo cr­ve­noj za­sta­vi­ci - za­u­sta­vi­še se. Okre­nu­še se i po­gle­da­še šta se s dru­ga­rom de­ša­va. Ni­je bio da­le­ko. Sje­di i pla­če. Kre­nu­še put nje­ga. Nje­žno ga po­di­go­še. Obri­sa­še pra­ši­nu s ma­ji­ce i šort­sa... uhva­ti­še ga is­pod ra­me­na, za­gr­li­še oko le­đa, te svi la­ga­no od­še­ta­še do kra­ja sta­ze. Tri­jum­fal­no pre­đo­še cr­tu, za­jed­no.
Ono što je u sve­mu to­me bi­lo ne­u­o­bi­ča­je­no je­ste da je tr­ka or­ga­ni­zo­va­na za dje­cu s po­seb­nim po­tre­ba­ma - a njih osmo­ro, uz­ra­sta raz­li­či­tih, bje­hu dje­ča­ci sa Da­u­no­vim sin­dro­mom.
* * *

Re­ći će ti da, dok tra­ješ, imaš pra­vo na ne­ko­li­ko krup­nih gre­ša­ka... Ne slu­šaj bu­da­le! S one stra­ne za­la­ze­ćeg mje­se­ca (oda­kle po­ti­češ), tvo­ja du­ša ni­je na­vi­kla da bu­de ne­is­prav­na. Či­ni ta­ko da stva­ri ra­de.
Mo­del si iz se­ri­je dru­ga­či­je... na­ka­la­mlje­ni pro­ce­sor i pla­ti­na­sta ko­la, va­zdu­hom za­li­je­plje­na su­šti­na. Aha, sa po­seb­nim si po­tre­ba­ma. Du­ša sklo­na spo­ti­ca­nju i pa­do­vi­ma.
Pu­no njih po­kre­će ke­ro­zin, ili ne­ka dru­ga naf­ta. Pu­sti ih. Ne­ka ju­re ra­di po­bje­đi­va­nja. Uosta­lom, ko­li­ko na svi­je­tu ima pr­vih mje­sta, ko­li­ko je pre­o­sta­lo pe­ha­ra?
Ti ra­diš na mu­zi­ku, stih, lep­ti­re i maj... ni­si mo­tor sa gu­za­stim gu­ma­ma. Vi­še si bi­cikl - sa po­moć­nim toč­ko­vi­ma. Ne za­ga­đu­ješ oko­li­nu, jer u tvo­jim ve­na­ma je krv, ne sluz po­pu­lar­nih go­ri­va.
Ni­su te­bi po­treb­ne bo­lje ko­pač­ke. Već ne­ko sli­čan, da te za­gr­li, po­dig­ne i pri­hva­ti... ka­da svi­jet od­mak­ne. Ka­da se o sve spo­tak­neš.
Pra­ši­na, pla­ste­lin i tem­pe­re... ma, ne­ka te sve uma­že. Sa­mo sta­ni ka­da ne mo­žeš... izuj te­go­ve.
Do­bi­ćeš ja­bu­ke naj­sla­đe, pa ma­kar bi­le za­gri­znu­te. Ni na­če­ti sno­vi ni­su za ba­ca­nje.
U te­bi ima me­da i sun­ca... i pa­zi ne­što - Raj je za bo­so­no­ge.
(Autor je knji­žev­nik)