-Autor: Jo­va­na Gli­go­ri­je­vić

Vid An­tić ima 11 go­di­na i – auti­zam, o če­mu je nje­gov otac vi­še pu­ta pi­sao i go­vo­rio u jav­no­sti. Pro­cje­nu da on ne mo­že da uđe u avi­on do­ni­je­li su, za­jed­nič­kim sna­ga­ma, ze­malj­ska po­sa­da Er Sr­bi­je i oso­blje Aero­dro­ma „Ni­ko­la Te­sla“, uklju­ču­ju­ći i aero­drom­skog lje­ka­ra, ko­ji di­je­te ni­je ni pre­gle­dao, ne­go je u iz­vje­šta­ju pri­bi­lje­žio „Re­če­no mi je da ima auti­zam.“ Uza­lud su i Če­do­mir An­tić i nje­go­va su­pru­ga ob­ja­šnja­va­li da je Vi­do­va re­ak­ci­ja uobi­ča­je­na, zbog ve­li­ke gu­žve i vru­ći­ne, da je pla­kao sve­ga 7-8 mi­nu­ta, da ne pred­sta­vlja ri­zik po dru­ge put­ni­ke, jer je već ra­ni­je le­tio na mno­go du­žim re­la­ci­ja­ma. Ra­zni pra­vil­ni­ci, kom­pa­nij­ski do­ku­men­ti i lič­ne pro­cje­ne oso­blja nad­ja­ča­le su zdrav ra­zum. Vid ni­je pu­šten u avi­on, jer ima auti­zam. Na to se svo­di na kra­ju: kriv je Vid An­tić (11) zbog spe­ci­fič­nog sta­nja u kom se na­la­zi, ko­je ni­je sam ni bi­rao ni iza­zvao, pa mu se ima za­bra­ni­ti da se slo­bod­no kre­će me­đu dru­gim lju­di­ma jer ih nje­go­va po­ja­va uz­ne­mi­ra­va.
Ta­ko je – na­vod­no, osta­li put­ni­ci su „iz­ra­zi­li za­bri­nu­tost“ zbog nje­go­vog po­na­ša­nja, sto­ji u sa­op­šte­nju Er Sr­bi­je. Za­bri­nu­tost za šta? Da će be­za­zle­ni je­da­na­e­sto­go­di­šnjak da obo­ri avi­on to­kom 40-ak mi­nu­ta le­ta? Na­rav­no da ne, lju­di su su­ro­vi, lju­di su sa­mo­ži­vi i ni­šta njih dru­go ni­je bri­nu­lo osim sop­stve­nog kom­fo­ra i či­nje­ni­ce da bi ne­du­žno dij­te mo­glo gla­sno da pla­če i to­kom le­ta. Naj­kra­ćeg mo­gu­ćeg le­ta, ali iz­gle­da da me­đu na­ma ži­vi do­volj­no neo­sje­tlji­vih se­bič­nja­ka ko­ji­ma sme­ta dječ­ji plač to­kom krat­kog avi­on­skog le­ta na kom im stju­ar­de­se ti­tra­ju, is­pu­nja­va­ju že­lje i ka­pri­ce, dok se oni is­tre­sa­ju na njih.
Če­do­mir An­tić se od­mah ogla­sio u me­di­ji­ma, ubr­zo su za­bru­ja­le dru­štve­ne mre­že i kre­nu­la je ele­men­tar­na ne­po­go­da zva­na „ima­nje mi­šlje­nja“. Na­kon sve­ga što sam vi­dje­la, čast ra­zum­ni­ma i sa­o­sje­ćaj­ni­ma, ja se, dra­gi mo­ji, pla­šim lju­di. Ne znam da li je bi­lo vi­še onih ko­ji su osu­di­li ovaj do­ga­đaj ili gro­znih bi­ća ko­ja su na­pi­sa­la i iz­go­vo­ri­la ko­je­ka­kve ga­do­sti. Nek’ je do­brih lju­di vi­še na ovom svi­je­tu, ja ću se bo­ja­ti sve dok po­sto­ji ma­kar i je­dan ko­ji je u sta­nju da na­pi­še: „Ni­je avi­on za sva­ko­ga, idi­te vo­zom, ta­mo mo­že­te da uve­de­te i ko­zu ko­ja ble­ji.“ Na ovom svi­je­tu po­sto­ji oso­ba ko­ja je u sta­nju da di­je­te sa smet­nja­ma u raz­vo­ju upo­re­di sa sto­kom. I da se ni za tre­nu­tak ne za­sti­di, ne­go da još svoj po­ga­ni, ne­ljud­ski stav zdu­šno bra­ni. Ne znam za vas, ja osje­ćam eg­zi­sten­ci­jal­nu je­zu ka­ko mi mi­li uz kič­mu.
Kad god se na­dig­ne lar­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma, ja­vlja­ju se bog-otac pa­met­nja­ko­vi­ći, eks­per­ti za sve. Nji­ma su, u ovom slu­ča­ju, kri­vi ro­di­te­lji. Jer, za­bo­ga, ne umi­ju da kon­tro­li­šu di­je­te, a do­bro, je­ste, taj auti­zam, ali što mu ni­su da­li ne­ki li­jek za smi­re­nje… Ama, da li su ti lju­di pri se­bi? Pr­vo, ru­ku u va­tru sta­vljam da su to isti oni ko­ji se pla­še vak­ci­na jer mi­sle da upra­vo ona iza­zi­va auti­zam. Je­ste li vak­ci­ni­sa­li di­je­te? Aaa, pa sa­mi ste kri­vi za nje­gov auti­zam, li­je­po pi­še na in­ter­ne­tu da ne tre­ba da vak­ci­ni­še­te dje­cu, to je sve far­ma­ko­ma­fi­ja, oni nas tru­ju i zgr­ću pa­re. Ali za­to, ako di­je­te pla­če i re­me­ti nji­ho­vu bla­že­nu ble­sa­vost, ‘aj­de da mu str­pa­mo se­da­tiv u kljun. Ma­lo da ga nad­ro­gi­ra­mo, šta fa­li? Okej, lje­ka­ri za­i­sta pre­po­ru­ču­ju da se dje­ci sa auti­zmom po­vre­me­no da­ju se­da­ti­vi, ako su ja­ko uz­ne­mi­re­na. Ali, 7-8 mi­nu­ta pla­ka­nja ni­je ja­ka uz­ne­mi­re­nost, i iz­vi­ni­te mo­lim vas, za­što bi iko zbog 40 mi­nu­ta le­ta i tu­đeg mi­ra dao dje­te­tu li­jek ko­ji će od nje­ga u na­red­nih 7-8 sa­ti na­či­ni­ti zom­bi­ja? Za­što bi Vid An­tić pro­veo či­tav dan oša­mu­ćen, umje­sto da li­je­po od­le­ti u Cr­nu Go­ru i istog po­po­dne­va se sa ma­mom i se­strom buć­ne u mo­re? Zbog tu­đeg se­bič­lu­ka, zbog onih ko­je ni­je bri­ga ni za šta osim za sop­stve­nu nje­žnu gu­zu. Zbog onih ko­ji­ma sme­ta­ju čak i sa­svim ma­le be­be ko­je pla­ču u avi­o­ni­ma i ko­ji s pre­ko­rom i pre­zi­rom gle­da­ju ro­di­te­lje tih upla­ka­nih be­ba. Ne po­mi­šlja­ju, za­gle­da­ni u sop­stve­nu kop­ču avi­on­skog po­ja­sa, da te be­be pla­ču zbog pri­ti­ska u uši­ma, ko­ji i nji­ma ci­je­pa mo­zak, ali be­ba od par mje­se­ci ne zna šta se do­ga­đa ni­ti mo­že, kao od­ra­sli, da žva­će žva­ku i sma­nji taj ne­pri­ja­tan osje­ćaj to­kom uz­li­je­ta­nja i sli­je­ta­nja. Ma­da, kad bi već klju­ka­li dje­cu se­da­ti­vi­ma, ne bi me ču­di­lo i da be­bi ko­joj još ni zu­bi ni­su ni­kli da­ju žva­ku.
Po­seb­no mi je za oko za­pao je­dan ano­nim­ni ko­men­ta­tor ko­ji se dao u ana­li­zu uz­ra­sta Vi­da An­ti­ća. Ka­že čo­vjek – 11 go­di­na, pa to ni­je di­je­te, to je sko­ro omla­di­nac. Aj­de?! Ci­ti­ra­ću Mi­la Đu­ka­no­vi­ća: ,,Bra­vo, kre­te­ni’’. Evo vam zlat­na me­da­lja u ka­te­go­ri­ji „sta­ja­nje dru­go­me na mu­ku“. Bra­vo za raz­vla­če­nje je­da­na­e­sto­go­di­šnjeg dje­te­ta i za spek­ta­ku­lar­nu bu­da­la­šti­nu ka­ko čak i ni­je di­je­te. Bra­vo za vr­hu­nac bez­o­bra­zlu­ka i ap­so­lut­ni ne­do­sta­tak em­pa­ti­je. Bra­vo što svi mi osta­li ima­mo po­tre­bu da po­bjeg­ne­mo u pra­šu­mu, jer zna­mo da vi ži­vi­te i ho­da­te tu oko nas, da ste u istom auto­bu­su, u is­toj zgra­di, mo­žda čak i u is­toj kan­ce­la­ri­ji u ko­joj i mi.
Ni­sam na­iv­na ni ble­sa­va pa da ne­ke stva­ri ne mo­gu da pred­vi­dim. Ali kad mi pad­ne na pa­met ka­kva bi ga­dost mo­gla da usli­je­di, uvi­jek se iz sve sna­ge na­dam da gri­je­šim. Na­ža­lost, ri­jet­ko gre­šim i tač­no sam zna­la da će se ja­vi­ti oni ko­ji­ma sme­ta jav­no dje­lo­va­nje Če­do­mi­ra An­ti­ća: „On je ova­kav i ona­kav, on la­že (pa uba­ci­ti ne­što oko po­lo­ža­ja Sr­ba), pa mu ne vje­ru­jem ni za ovo“, re­če je­dan i po­ku­pi na de­se­ti­ne laj­ko­va.
Če­do­mir An­tić je kon­zer­va­ti­vac i de­sni­čar s ko­jim sam se su­sre­la vi­še pu­ta u ži­vo­tu i ni­kad ni­je skri­vao an­ti­pa­ti­ju pre­ma mo­jim sta­vo­vi­ma i ra­du. Vje­ro­vat­no sam se i ja isto od­no­si­la pre­ma nje­mu, jer su nam sta­vo­vi o go­to­vo sve­mu di­ja­me­tral­no su­prot­ni. Zna­te šta, u ovoj si­tu­a­ci­ji, ap­so­lut­no me ne za­ni­ma šta Če­do­mir An­tić mi­sli o čet­ni­ci­ma, Dra­ži, Ko­so­vu i Evro­pi. U ovoj si­tu­a­ci­ji, on je, što se me­ne ti­če – čo­vjek s mu­kom, ro­di­telj ko­ji ži­vi sa stal­nom bri­gom i strep­njom, ko­ji sva­ko­dnev­no mo­ra da se no­si sa pre­kor­nim po­gle­di­ma ne­in­for­mi­sa­ne ru­lje i ko zna ka­kvim još iza­zo­vi­ma i stra­ho­ta­ma ko­je ne mo­že­mo da za­mi­sli­mo. U sri­je­du pre­pod­ne, Če­do­mir An­tić i ci­je­la nje­go­va po­ro­di­ca bi­li su žr­tve jed­nog kru­tog neo­sje­tlji­vog kom­pa­nij­skog si­ste­ma i gru­pe lju­di ko­ju ni­je bi­lo bri­ga ni za šta osim za to da svo­je du­pe smje­sti u avi­on za Ti­vat. Baš za­to, ci­je­loj po­ro­di­ci An­tić iz sve sna­ge že­lim prav­du, že­lim da tu­že i aero­drom i kom­pa­ni­ju i da taj spor do­bi­ju. I že­lim im da što vi­še i če­šće pu­tu­ju sa Vi­dom, da ne bu­de li­šen ni­jed­nog is­ku­stva svo­jih vr­šnja­ka, i da upo­zna svi­jet, kad već svi­jet ne že­li da upo­zna nje­ga.
Oni­ma ko­ji su se svoj­ski ostr­vi­li na jed­no di­je­te i jed­nog ro­di­te­lja že­lim sa­mo to da, kad se na­đu u ne­vo­lji, kad ih stre­fi ne­prav­da, tu bu­de pri­su­tan ne­ki pot­pu­ni stra­nac ko­ji će sta­ti na nji­ho­vu stra­nu, po­gle­da­ti stvar iz nji­ho­vih ci­pe­la i za­u­ze­ti se za njih. Ne­ko ko će sa­o­sje­ća­ti sa nji­ma, da vi­de ka­ko je. Jer sa­mo sa­o­sje­ća­nje ra­đa so­li­dar­nost, a so­li­dar­nost ni­je ni­šta dru­go ne­go od­ri­ca­nje od ma­lo svo­je udob­no­sti za ne­ko­ga ko je u ne­vo­lji.
wwwbu­ka.com