-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Da li se Ame­ri­ka su­o­ča­va s naj­ve­ćom ustav­nom kri­zom po­sle Vo­ter­gej­ta? Da li je na pu­tu da po­sta­ne ,,pred­sjed­nič­ka ti­ra­ni­ja”? Da li je na dje­lu udar iz­vr­šne vla­sti na in­sti­tu­ci­je?
Ovo je sa­mo uzo­rak pi­ta­nja i di­le­ma ko­je su u op­ti­ca­ju od pro­šlog utor­ka, ka­da je pred­sjed­nik Do­nald Tramp smi­je­nio Džej­msa Ko­mi­ja, di­rek­to­ra Fe­de­ral­nog is­tra­žnog bi­roa (FBI), uz obra­zlo­že­nje ko­je je u ro­ku od ne­ko­li­ko da­na vi­še pu­ta pro­mi­je­nje­no.
Po od­je­ku – i mo­gu­ćim da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma – ovo je naj­ve­ća po­li­tič­ka dra­ma ko­ju je iza­zvao no­vi pred­sjed­nik SAD. Po pr­vi put od Vo­ter­gej­ta – ču­ve­nog skan­da­la iz pr­ve po­lo­vi­ne 70-ih ko­ji je do­veo do ostav­ke ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Ri­čar­da Nik­so­na – pred­sjed­nik je smi­je­nio funk­ci­o­ne­ra ko­ji je vo­dio is­tra­gu pro­tiv nje­ga.
Tramp pri­tom ni­je pre­kr­šio za­kon: pred­sjed­nik po­sta­vlja i ra­zr­je­ša­va di­rek­to­re svih agen­ci­ja, pa i ove. Ali ne­pi­sa­na, a pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ća po­li­tič­ka nor­ma je da se šef FBI ne smje­nju­je, osim u eks­trem­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Nje­gov man­dat je de­set go­di­na, i to baš za­to da bi bio ne­za­vi­san od ak­tu­el­ne iz­vr­šne vla­sti. Čel­nik ove unu­tra­šnje oba­vje­štaj­ne slu­žbe i glav­ne fe­de­ral­ne agen­ci­je za pri­mje­nu pra­va (ko­li­ko je va­žna i moć­na vi­di se i po to­me što ima bu­džet od 8 mi­li­jar­di do­la­ra i 33.000 za­po­sle­nih), smi­je­njen je do­sad sa­mo jed­nom: 1993. to je uči­nio pred­sjed­nik Bil Klin­ton, zbog mal­ver­za­ci­ja sa pa­ra­ma, i to ta­da ni­je bi­lo spor­no.
Za­što ovo­ga pu­ta je­ste? Za­to što je Džejms Ko­mi lič­no bio na če­lu is­tra­žnog ti­ma ko­ji je is­pi­ti­vao ve­ze ne­kih čla­no­va Tram­po­vog iz­bor­nog šta­ba sa Ru­si­jom. Ta is­tra­ga tre­ba da po­tvr­di ili opo­vrg­ne sum­nje da se Ru­si­ja umi­je­ša­la u ame­rič­ki iz­bor­ni pro­ces i ti­me Tram­pu, za ko­ga je ne­skri­ve­no na­vi­ja­la, omo­gu­ći­la po­bje­du.
Ko­mi ni­je bio cveć­ka: vi­še ne­go na­vod­noj in­ter­ven­ci­ji ru­skih ha­ke­ra, šo­kant­na po­bje­da Do­nal­da Tram­pa nad Hi­la­ri Klin­ton pri­pi­su­je se nje­mu: 11 da­na pred iz­bo­re on je mi­ni­rao kan­di­dat­ki­nju de­mo­krat­ske par­ti­je, ko­je je u tom mo­men­tu ima­la ubje­dlji­vu pred­nost, ta­ko što je ob­ja­vio ka­ko ob­na­vlja is­tra­gu o nje­nom ko­ri­šće­nju pri­vat­nog ser­ve­ra za slu­žbe­nu imejl pre­pi­sku, što ju je pri­ka­za­lo kao neo­d­go­vor­nu oso­bu. Ko­mi je, me­đu­tim, pre­ću­tao da je u tom mo­men­tu već u to­ku bi­la i is­tra­ga o Tram­po­vim ,,ru­skim ve­za­ma”, što je oci­je­nje­no kao kr­še­nje ključ­nog na­če­la FBI – da se dr­ži po­da­lje od po­li­ti­ke.
Tramp ga je ta­da po­hva­lio za ,,hra­brost”, a pr­vo obra­zlo­že­nje za nje­go­vu smje­nu bi­lo je za ne­vje­ri­cu: naj­u­ren je za­to što je lo­še vo­dio slu­čaj Hi­la­ri Klin­ton (ko­ja je iz­gu­bi­la pred­sjed­nič­ku tr­ku iako je do­bi­la tri mi­li­o­na gla­so­va vi­še). Ovo obra­zlo­že­nje je pro­mi­je­nje­no već po­slije 24 sa­ta – to su na­vod­no tra­ži­li čel­ni­ci De­part­men­ta prav­de (pod či­jim kro­vom je FBI), pa je on­da Tramp re­kao da Ko­mi ,,ni­je do­bro oba­vljao svoj po­sao”, da bi na kra­ju bi­la po­me­nu­ta i ,,ta ru­ska stvar”.
Ono što je u ovom za­me­ša­telj­stvu va­žna či­nje­ni­ca, to je da je Ko­mi ne­ko­li­ko da­na pred smje­nji­va­nje tra­žio da mu se za ovu is­tra­gu odo­bre do­dat­ni bu­džet i per­so­nal. Zbog če­ga se spe­ku­li­še da je smje­nji­va­nje bi­la ner­vo­zna Tram­po­va re­ak­ci­ja zbog stra­ho­va­nja da će Ko­mi ot­kri­ti ne­što što ne tre­ba da ot­kri­je, i u kraj­njem is­ho­du de­le­gi­ti­mi­zu­je nje­go­vu iz­bor­nu po­bje­du.
Otu­da ”eho Vo­ter­gej­ta”: čel­nik FBI je smi­je­njen da bi se za­u­sta­vi­li toč­ko­vi prav­de. To je već raz­log za ono naj­go­re što mo­že da se do­go­di ne­kom ame­rič­kom pred­sjed­ni­ku: da za­poč­ne pro­ces nje­go­vog opo­zi­va (”im­pič­men­ta”).
Stva­ri u tom po­gle­du ni­su, me­đu­tim, ta­ko jed­no­stav­ne. Tramp, re­ko­smo, smje­nom Ko­mi­ja ni­je pre­kr­šio za­kon, a šta ovim po­te­zom even­tu­al­no za­ta­ška­va (glav­ni Nik­so­nov gri­jeh bi­lo je upra­vo za­ta­ška­va­nje) ne zna se.
Dru­go, o im­pič­men­tu sa­nja­ju sa­mo de­mo­kra­te u Kon­gre­su, dok su re­pu­bli­kan­ci ko­ji ima­ju ve­ći­nu u oba do­ma – uz sa­mo ne­ko­li­ko iz­u­ze­ta­ka – so­li­dar­ni sa svo­jim li­de­rom. I, što je još va­žni­je, po­seb­ne kon­gre­sne is­tra­ge o ru­skim ve­za­ma pod nji­ho­vom su kon­tro­lom. Naj­zad, kad ovih da­na bu­de ime­no­van no­vi čel­nik FBI, on će si­gur­no sa mno­go ma­nje en­tu­zi­ja­zma na­sta­vi­ti ono što je nje­gov pret­hod­nik za­po­čeo.
Ono što se u li­be­ral­nim kru­go­vi­ma Ame­ri­ke, pa i ostat­ku svi­je­ta, sma­tra pro­ble­ma­tič­nim, to je da ovo ni­je pr­vi slu­čaj da Tramp kr­ši ne­pi­sa­ne po­li­tič­ke nor­me, ko­je su za je­dan de­mo­krat­ski si­stem pod­jed­na­ko va­žne kao i one ustav­ne (bri­tan­ski si­stem, uosta­lom, po­či­va is­klju­či­vo na ne­pi­sa­nim nor­ma­ma, ne­ma pi­sa­nog usta­va).
Tramp nor­me kr­ši si­ste­mat­ski, a Ame­ri­kan­ci kao da se na­vi­ka­va­ju da ono što je do ju­če bi­lo ne­nor­mal­no, po­sta­je nor­mal­no. U tom pro­ce­su sve je vi­dlji­vi­je i da mno­go hva­lje­ni ame­rič­ki si­stem me­đu­sob­ne kon­tro­le iz­vr­šne, za­ko­no­dav­ne i sud­ske vla­sti u stva­ri ni­je i me­ha­ni­zam, da je i ta­mo po­ve­ći jaz iz­me­đu nor­ma­tiv­nog i stvar­nog. A sve ovo što se upra­vo do­ga­đa – a sa­svim je si­gur­no da će to­ga bi­ti još – po­ka­zu­je da je sva­ka de­mo­kra­ti­ja čvr­sta ono­li­ko ko­li­ko su joj pri­vr­že­ni nje­ni ak­te­ri, od po­li­tič­ke eli­te do gra­đa­na-bi­ra­ča. De­mo­krat­ska ero­zi­ja po­či­nje kad se pre­đe jed­na cr­ve­na li­ni­ja – jer je po­sle pr­ve lak­še pre­ći sve dru­ge.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)