-Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Stran­ci su do­sta pi­sa­li o na­šem an­ti­fa­ši­stič­kom ra­tu 1941–1945. go­di­ne. Kod nas su, uglav­nom, pre­vo­đe­ni auto­ri ko­ji su po­zi­tiv­no ci­je­ni­li tu na­šu bor­bu. Ta­ko je do­šao na red da bu­de pre­ve­den i ni­ko dru­gi ne­go Her­man Noj­ba­her – ge­ne­ral Hi­tle­ro­vog Ver­mah­ta i spe­ci­jal­ni sa­vjet­nik nje­mač­kih oku­pa­ci­o­nih sna­ga za ju­go­i­stok Evro­pe. Ni­je no­mi­no­van za ko­man­dan­ta oku­pa­ci­o­nih tru­pa u Ju­go­sla­vi­ji, jer, po Hi­tle­ru, ta dr­ža­va vi­še ne po­sto­ji na­kon krat­ko­traj­nog april­skog ra­ta 1941. go­di­ne. Osta­lo je otvo­re­no pi­ta­nje da li su fa­ši­sti svi ko­ji no­se fa­ši­stič­ke uni­for­me.
Noj­ba­her je is­tak­nu­ta lič­nost Hi­tle­ro­ve Nje­mač­ke. Iz nje­go­ve bi­o­gra­fi­je se za­klju­ču­je da je u velikoj mjeri uticao na sta­nje u oku­pi­ra­noj Ju­go­sla­vi­ji. Iz ob­ja­vlje­nih i kod nas pre­ve­de­nih nje­go­vih ,,Me­mo­a­ra’’ mo­že se za­klju­či­ti da je vr­lo če­sto do­la­zi­lo do ne­spo­ra­zu­ma s od­go­vor­nim funk­ci­o­ne­ri­ma oku­pa­ci­o­ne vla­sti – zbog pi­ta­nja re­pre­sa­li­ja pre­ma sta­nov­ni­štvu. Jed­no od spor­nih pi­ta­nja bi­la je od­ma­zda – za jed­nog ubi­je­nog Njem­ca bi­će stri­je­lja­no 100 ta­la­ca.
Sma­trao je da dra­stič­ne od­ma­zde mo­gu sa­mo da ško­de nje­mač­kom Raj­hu, za­to što je po­zna­to da su Sr­bi osvet­ni­ci koji ne praštaju. Ula­zio je u ana­li­zu ka­rak­te­ra čo­vje­ka, a do­bro je po­zna­vao isto­ri­ju srp­skog na­ro­da. Svo­je sta­vo­ve je otvo­re­no iz­la­gao lič­no Hi­tle­ru. Hi­tler je to ci­je­nio bez ob­zi­ra na to da li se i ko­liko sla­gao sa ge­ne­ra­lom Her­ma­nom Noj­ba­he­rom.
U da­ljem por­tre­ti­sa­nju Noj­ba­he­ra, ko­ri­sti­će­mo se nje­go­vim sta­vo­vi­ma iz knji­ge ,,Sr­bi u me­mo­a­ri­ma Noj­ba­he­ra’’, ko­ju je ne­dav­no ob­ja­vio Srp­ski na­ci­o­nal­ni sa­vjet Cr­ne Go­re. Sr­bi su tra­di­ci­o­nal­no bi­li pro­tiv­ni­ci Nje­mač­ke. Svi osta­li bal­kan­ski na­ro­di bi­li su nje­mač­ki sa­ve­zni­ci; sa­ra­đi­va­li su sa Njem­ci­ma. Ci­je­nio je Sr­be i do­bro po­zna­vao nji­ho­vu isto­ri­ju. „To­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta – Sr­bi su ste­kli glas hra­brih voj­ni­ka... Ge­ring je bio za­go­vor­nik pri­ja­telj­skih od­no­sa sa Ju­go­sla­vi­jom“. Dru­gi fa­ši­stič­ki funk­ci­o­ne­ri su upo­zo­ra­va­li svo­je voj­ni­ke – da ne za­bo­ra­ve da su oni osvet­ni­ci po­gi­nu­lih su­na­rod­ni­ka iz I svjet­skog ra­ta, ka­da se po­to­ci­ma li­la nji­ho­va krv po gu­du­ra­ma.
Sa­mo u jed­noj ak­ci­ji od­ma­zde su­prot­sta­vio se stri­je­lja­nju 850 srp­skih ta­la­ca 1943. go­di­ne. To­kom či­ta­vog ra­ta su­prot­sta­vljao se si­ste­mu re­pre­sa­li­ja nad ci­vil­nim sta­nov­ni­štvom oku­pi­ra­ne Sr­bi­je i ka­sni­je Cr­ne Go­re. Po­seb­no su bi­li oštri raz­go­vo­ri o pi­ta­nju re­pre­sa­li­ja sa SS funk­ci­o­na­rom Majs­ne­rom. Sma­trao je da je „za­da­tak po­li­ci­je – da pro­na­đe pre­stup­ni­ke, a ne da pra­ti i tra­ži ta­o­ce“. Ovaj otvo­re­ni su­kob je ri­je­šen po­zi­vom Majs­ne­ra iz Be­o­gra­da. U svo­jim za­bi­lje­ška­ma ot­kri­va no­ve po­dat­ke o hap­še­nju čet­nič­kog ko­man­dan­ta Pa­vla Đu­ri­ši­ća. Na pri­mjed­bu Noj­ba­he­ra da su „Mu­sli­ma­ni, ta­ko­đe Sr­bi“, Đu­ri­šić mu je od­go­vo­rio: „Ko je Mu­sli­man, taj ni­je vi­še Sr­bin“. Vri­je­dan je i ovaj za­pis: „Me­ni je uvek bi­lo sa­vr­še­no ja­sno, da bi­smo mi, za Pa­vla Đu­ri­ši­ća, u slu­ča­ju in­va­zi­je za­pad­nih si­la na Bal­kan – po­no­vo po­sta­li nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji br. je­dan“.
„Sr­bi­ja je bi­la ze­mlja gdje su ko­mu­ni­sti ima­li naj­sla­bi­je po­zi­ci­je na Bal­ka­nu... naj­ma­nje pri­sta­li­ca“, bi­lje­ži Noj­ba­her.
„Šip­ta­ri su se po­nu­di­li da pro­tje­ra­ju što je mo­gu­će vi­še Sr­ba... Pre­po­ru­čio sam ablan­skoj vla­di da sta­ne na kraj sa pro­tje­ri­va­njem Sr­ba... Dža­fer De­va... mi je obe­ćao da će in­ter­ve­ni­sa­ti, ka­ko bi pro­go­ni pro­tiv Sr­ba pre­sta­li“. Za­ni­mlji­va su i nje­go­va za­pa­ža­nja o Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću: „Sam Dra­ža se uz­dr­ža­vao od svih pre­go­vo­ra sa Njem­ci­ma. Ostao je pro­tiv­nik oku­pa­to­ra i vje­ran sa­ve­zni­ci­ma“... „Sa si­gur­no­šću je ra­ču­nao da će Nje­mač­ka iz­gu­bi­ti rat“.
U ok­to­bru 1943. go­di­ne, na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je, Noj­ba­her je za­go­va­rao da Nje­mač­ka „igra na srp­sku kar­tu“. Pred­lo­žio je mi­ni­stru ino­stra­nih po­slo­va Ri­ben­tro­pu stva­ra­nje fe­de­ra­ci­je Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i San­dža­ka“. Nje­mač­ka voj­na upra­va bi­la bi ve­o­ma ogra­ni­če­na. Zah­ti­je­vao je i da se oslo­bo­di iz za­to­če­ni­štva srp­ski pa­tri­jarh dr Ga­vri­lo Do­žić. Ra­ču­nao je da bi na taj na­čin mo­gao da „is­ti­sne Ti­to­ve par­ti­za­ne iz Cr­ne Go­re“. I Hi­tler je po­ka­zi­vao in­te­res za ova­kvo pre­kom­po­no­va­nje Bal­ka­na. Na kra­ju ga je od­lo­žio. „Pr­vo mo­ram da po­bi­je­dim, da Nje­mač­ka do­bi­je rat, a po­sle to­ga sve će osta­lo da do­đe sa­mo od se­be – na svo­je mje­sto!“
Ge­ne­ral Her­man Noj­ba­her je 1945. go­di­ne bio za­ro­bljen. Osu­đen je na 20 go­di­na za­tvo­ra. Za to vri­je­me je i na­pi­sao svo­je ,,Me­mo­a­re’’ da svo­je­do­če da je rat mo­gao bi­ti mno­go hu­ma­ni­ji.