- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Vri­je­me je da za­hva­lim Cr­noj Go­ri što mi je na­met­nu­la ovaj raz­go­vor. Iako je naj­če­šće ne­pri­ja­tan, ta­man, ipak je in­spi­ra­ti­van. Li­či­mo na one sa­go­vor­ni­ke ko­ji je­dan dru­go­ga stra­sno sa­ti­ru, naj­te­žim ar­gu­men­ti­ma, ne­po­šted­nim udar­ci­ma. Ali, i to je, vi­di­te, vr­lo in­spi­ra­tiv­no, i za to do­bi­ja­mo no­vu sna­gu i no­vu bor­be­nu ima­gi­na­ci­ju. Ta je tu­ča nspi­ra­tiv­ni­ja i stra­stve­ni­ja od bi­lo ko­je fi­zič­ke tu­če. Jer, da je fi­zič­ka tu­ča, ni­ko već ne bi mo­gao iz­dr­ža­ti. I naj­i­zdr­žlji­vi­ji tu­ča­ro­ši za to­li­ko vre­me­na već bi za­ra­di­li pen­zi­ju, ili, još pri­je, in­va­li­du. A mi se bi­je­mo ma­što­vi­ti­je ne­go u bo­ju pr­vo­me. Pro­na­la­zi­mo jed­ni dru­gi­ma sla­ba mje­sta, ali i ot­kri­va­mo re­sur­se no­ve sna­ge i na­dah­nu­ća. Če­sto za­hva­lju­jem Bo­gu što mi je dao ovo Ko­so­vo i ovog Mu­ra­ta. Ko­so­vo se jed­nom de­si­lo, da bi se uvi­jek ob­na­vlja­lo. Se­li­lo se kroz na­rod, kroz po­je­din­ce, od mje­sta do mje­sta, jer je ri­je­ši­lo da pro­pu­tu­je cio svi­jet.
Je­ste, po­ni­ža­va­ju­će je ži­vje­ti me­đu oni­ma ko­ji su sve okre­nu­li na­o­pa­ko. Za njih je „vječ­na Cr­na Go­ra“ ona ko­ja pre­zi­re Ko­so­vo, Lov­ćen, ći­ri­li­cu, is­po­sni­cu. Sve ono kroz šta je mo­gla da nam do­đe kap vječ­no­sti. Za njih je „vječ­no“ sve ono što im po­ma­že da osta­nu na vla­sti. Kad do­bi­ju na po­kra­de­nim iz­bo­ri­ma, u ho­ru pje­va­ju - „ne­ka je vječ­na Cr­na Go­ra“ .
To na­ro­či­to pred­sjed­nik Vu­ja­no­vić u sva­koj pri­li­ci ot­pje­va sa ne­kim in­fan­til­nim osmi­je­hom, kao da se po­ka­zu­je pred uči­te­lji­ca­ma. Na­đe pri­li­ku da to ot­pje­va, pa ma­kar otva­rao ko­koš­ju far­mu, ne­gdje u Ko­ko­ti­ma, is­pod Ko­koš­je gre­de, da bi za njim u ho­ru to pri­hva­ti­li svi sit­ni­ji pje­tli­ći, pa i ko­ko­ške. No, i u toj glu­po­sti i ču­či ne­gdje sjen­ka da­le­ke isti­ne, ko­ja u ova­kvim pri­god­nim fra­za­ma, na­rav­no, osta­je sa­svim iz­ma­ni­pu­li­sa­na, ismi­ja­na, i uga­že­na. Ima ne­što vječ­no u Cr­noj Go­ri, ali u ovoj, ko­ja se sad pra­vi, ne­ma ni­šta, osim ve­li­kog ra­za­ra­nja tog zrn­ca vječ­no­sti ko­ga nje­ni auto­ri ne pod­no­se. Mo­žda oni vje­ru­ju da dok iz­go­va­ra­ju tu fra­zu, da se osla­nja­ju na to zrn­ce vječ­no­sti, ali skri­va­ju od se­be da ga stvar­no kom­pro­mi­tu­ju, ga­ze, plju­va­ju. Ko­ji su iz­ma­ni­pu­li­sa­ni če­sto ne mo­gu da shva­te da di­rekt­no kom­pro­mi­tu­ju ono za šta se za­la­žu. Ali, da bi se to shva­ti­lo, ni­je do­vo­ljan ko­koš­ji mo­zak. No, ima ko zna, i ko dr­ži kon­ce u ru­ka­ma, (i njih u svo­jim kon­ci­ma), a oni ne mo­ra­ju da zna­ju da su u slu­žbi ta­ko te­melj­ne, tj. ras­te­me­lju­ju­će ma­ni­pu­la­ci­je.
Ako je ne­kad kap­nu­la kap vječ­no­sti na Cr­nu Go­ru, kap­nu­la je sa­mo kroz du­hov­ni­ke u pod­vi­gu, kroz stra­da­nje nje­nih si­no­va, ju­nač­ki su­prot­sta­vlje­nih si­la­ma ko­je su zi­je­va­le na nju. Dru­ga­či­je se ne mo­že ni uli­ti kap vječ­no­sti u Cr­nu Go­ru!
Ali, već na po­čet­ku dru­gog po­lu­vre­me­na ko­lum­ne, vi­dim da mi je lu­di­lo mi­li­je i pre­šni­je ne­go mu­dre i spo­re ri­je­či. Lu­di­lo je bli­že ži­vo­tu, sam ži­vot je, kad se po­kre­ne - lu­di­lo. Dok sam ta­ko ne­što raz­mi­šljao, na­le­će po­red me­ne moj sta­ri po­zna­nik, i ona­ko za­di­han i u pro­la­zu mi ka­že: ,,Ni­šta mi ni­je dra­že ne­go da ras­tu­ram pa­met pa­met­ni­ma. Po­seb­no oni­ma ko­ji vo­de ovu na­šu dr­ža­vu.“,,A ka­ko to či­niš’’, upi­tam ga... „Sva­ku nji­ho­vu re­če­ni­cu po­bi­jam na gla­vu. I to­li­ko je vi­še uru­šim, ko­li­ko ona vi­so­či­je sto­ji. Ta­ko ih do­bro osje­ćam, znam ka­ko mi­sle i di­šu. Sve mi to do­la­zi kroz va­zduh. Za­to stal­no tr­čim - ta­ko gu­tam sve no­vi i no­vi va­zduh. I ta­ko me ja­če uda­ra u plu­ća, i u mo­zak. Ra­zu­mi­ješ li’’, pi­ta me. ,,Sve mi do­la­zi kroz va­zduh, sva­ka nji­ho­va mi­sao i po­mi­sao. Ta­ko sam sje­di­njen sa nji­ma, tj. sa Cr­nom Go­rom u ko­joj ži­vi­mo kao u za­tvo­ru. I ovi ko­ji je vo­de i la­žu na sva usta, u za­tvo­ru su, pa ma­kar sva­ki dan ob­li­je­ta­li ze­mlju. Sve se ras­pa­da znaš, kao što se na­še ti­je­lo ras­pa­da, ta­ko se i laž ra­pa­da, sa­mo osta­ju ovi ži­vo­tvor­ni ato­mi va­zd­u­ha, ko­je, kad sam ova­ko ak­ti­van, stra­stve­no udi­šem. Udi­šem in­for­ma­ci­ju, isti­nu, ka­rak­ter lju­di, udi­šem nji­ho­vo di­sa­nje. Za­to sam lud, brz, i isti­nit. Ili ću iz­go­re­ti u tr­ku, ili se ras­pa­sti“.
Ja ga tu pre­ki­nem, i upi­tam: „Da ti od­ne­kud ni­je­si ja, a ja ti?! Iz­go­va­raš mo­je mi­sli, ko­je još ni­kom ni­je­sam ka­zao, jer je pro­sto lu­dost i po­mi­sli­ti da je ta­ko ne­što mo­gu­će...“
-Vi­di se da si mno­go sje­dio i mi­slio. Ne raz­li­ku­ješ se­be od dru­gih, to­li­ko si se pre­pu­stio mi­sli­ma ko­je do­la­ze od­o­zgo i pro­ži­ma­ju kroz te­be i njih. Mo­žda za­to što je ovo sed­mi­ca stra­da­nja Hri­sto­va. Umno­ži­la se du­hov­na ener­gi­ja, i si­la­zi i na one na ko­je ni­je pri­je. Ali, ja ne­mam vre­me­na da mno­go so­zer­ca­vam. No­si me olu­ja. No­si me ras­pad Cr­ne Go­re. I ja sam ne­ka nje­na če­sti­ca. Ona og­nje­na, ko­ja ne mo­že da ne go­ri“.
Ta­ko pro­tr­ča po­red me­ne čo­vjek, da ne mo­gah sa­zna­ti ko je, iako mi je po ri­je­či­ma i mi­sli­ma bio bli­ži ne­go oni sa ko­ji­ma sva­ki dan po­ne­što pri­čam. Hri­stos Vas­kr­se!
(Autor je knji­žev­nik)