- Pi­še: Vla­dan Šće­pa­no­vić

Po­sto­ji li igdje u svi­je­tu da je­dan na­rod mr­zi se­be to­li­ko kao što je to slu­čaj s na­šim? Sve što je naš na­rod ura­dio u po­sled­nje tri de­ce­ni­je uči­nio je ka­ko bi što vi­še na­u­dio se­bi i svo­jim po­ro­di­ca­ma, a pru­žio uto­či­šte i stvo­rio raj za ban­du ko­ja ži­vi u iz­o­bi­lju. Sve su im da­li (mi­slim na one ko­ji su za DPS, a ko­je ,,ne­ma za šta pas da uje­de”), i vlast, i pri­vre­du, i pri­ro­du, i dr­ža­vu, a sad je do­šlo vri­je­me da je me­ga­lo­ma­ni­ma i to ma­lo, pa su za­ku­ca­li po­no­vo na vra­ta si­ro­ti­nje, da uzmu slo­bo­du i mir sva­ko­me po­na­o­sob. Ka­kav smo mi to na­rod, je li sve ovo do­bro pa ve­ći­na ću­ti, ili se još vo­di­mo onom pri­mi­tiv­nom i ku­ka­vič­kom pa­ro­lom: ”Ću­ti, do­bro je dok ne bi­ju”?! Ci­ni­zam vla­sti ogle­da se u sva­kom obra­ća­nju na­ro­du, rad­ni­ci­ma, se­lja­ci­ma, jer je na­pra­vlje­na dis­tan­ca iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih u toj mje­ri da to pre­la­zi u fa­ši­zam. To­li­ko la­ži, pre­va­ra i splet­ki od stra­ne vla­sti ni­je za­bi­lje­že­no ni u jed­nom si­ste­mu u Evro­pi, ali ni bez­o­sje­ćaj­no­sti pre­ma naj­si­ro­ma­šni­jim slo­je­vi­ma, že­na­ma, dje­ci i sta­ri­ma. Po­sta­vlja se pi­ta­nje, šta još tre­ba da se de­si pa da se na­rod po­bu­ni i poč­ne da dje­lu­je kao cje­li­na? Da li je tre­ba­lo da ne­ko na pro­te­sti­ma pla­ti ži­vo­tom, da li je tre­ba­lo da ne­ka maj­ka umre pri­li­kom štraj­ka gla­đu ili tre­ba, mo­žda, glad­na dje­ca da iza­đu na uli­ce, pa da se ovaj ne­sreć­ni na­rod do­zo­ve i shva­ti s ka­kvom ban­dom ima po­sla?! Ni­če­mu ovo ne vo­di. Ho­će li bi­ti ka­sno kad shva­ti­mo da in­sti­tu­ci­je si­ste­ma i za­ko­ni ne po­sto­je, to je sa­mo pa­ra­van iza ko­jeg vla­da za­kon ma­fi­je. Iz­o­stan­kom je­din­stve­ne bor­be to po­sta­je kru­pan i ner­je­šiv pro­blem. Da tra­ge­di­ja bu­de ve­ća, ni­šta no­vo ni­je­smo re­kli, sve je ja­sno kao dan, ali lju­di ušu­ška­ni u svom ku­ka­vič­lu­ku če­ka­ju bo­lje da­ne ko­ji si­gur­no ne­će do­ći i ne­će ih do­ni­je­ti ni­ko i ni­šta osim otvo­re­ne bor­be pro­tiv vla­sti. U ovom tra­gič­nom vre­me­nu in­spi­ra­tiv­no je sa­mo na­pi­sa­ti dje­lo ,,Pri­mje­ri ku­ka­vič­lu­ka i iz­da­je’’, u kom bi se ovje­ko­vje­čio pri­mjer ove sram­ne vla­da­vi­ne i na­šeg po­ni­že­nog na­ro­da. Na­sta­vi­mo li ovim pu­tem, sa­če­ka­će­mo još du­go na opo­ra­vak dru­štva. I da se vlast pro­mi­je­ni bu­kval­no sju­tra, ova­ko opljač­ka­nu i po­ni­že­nu ze­mlju ne mo­že­mo opo­ra­vi­ti sle­de­ćih de­set go­di­na.
Ipak, kad se sje­ti­mo ge­ne­ra­ci­ja ko­je do­la­ze, zna­mo da mo­ra­mo is­tra­ja­ti. Ako im to do­zvo­li­mo, vlast u Nik­ši­ću i vlast na dr­žav­nom ni­vou sa­mo do kra­ja go­di­ne, bez ika­kvog dvo­u­mlje­nja, opljač­ka­će ono što je osta­lo, i iz­vr­ši­će ta­kvu re­pre­si­ju nad sta­nov­ni­štvom ko­ju će mno­gi do­bro za­pam­ti­ti. Iz­bor je pot­pu­no ja­san- ili će­mo se pro­te­sti­ma, kon­stant­no i upor­no, bo­ri­ti i iz­bo­ri­ti za slo­bo­du ili mo­že­mo pa­ko­va­ti ko­fe­re i se­li­ti sa svo­jih og­nji­šta. Mo­žda je naj­bit­ni­je u ovom tre­nut­ku da ova po­ru­ka do­pre do svi­je­sti mla­dih lju­di, jer ako ne shva­te kroz ka­kav smo pa­kao pro­šli svi mi, pro­tiv­ni­ci ovog sram­nog re­ži­ma, on­da ne­će shva­ti­ti ka­kav ih pa­kao če­ka ako se ne iz­bo­re za slo­bo­du. Gru­pa bez­o­sje­ćaj­nih kri­mi­na­la­ca, za ko­je ne po­sto­ji ni­ka­kva pre­pre­ka, ne­će se li­bi­ti da ga­zi ni po ži­vi­ma, ni po mr­tvi­ma.
Ni­šta ni­je slu­čaj­no, pa ni to što je stvo­re­na mr­žnja pre­ma si­ro­ti­nji, pre­ma rad­ni­ci­ma ko­ji štraj­ku­ju, maj­ka­ma ko­je pro­te­stu­ju, opo­zi­ci­o­na­ri­ma ko­ji se ne pre­da­ju... Sve je to svr­sta­no u je­dan blok- ne­pri­ja­te­lja dr­ža­ve. Po­sta­vlja se pi­ta­nje, šta se to mo­že ura­di­ti pro­tiv ove li­je­pe, ali ne­sreć­ne ze­mlje, a da oni to već ni­je­su ura­di­li? Sve i da ho­će­mo da je pljač­ka­mo, ne bi­smo ima­li šta, jer su oni osta­vi­li pu­stoš za so­bom. Kad bi­smo htje­li da iz­da­mo, ne­ma­mo šta, sve su iz­da­li... I ze­mlju, i na­rod, pret­ke i po­tom­ke, ži­vot i gro­bo­ve... Sve i da ho­će­mo ne­što pro­tiv Cr­ne Go­re da ura­di­mo, ne bi­smo se sje­ti­li šta bi to mo­glo da bu­de, a da oni to već ni­je­su već ni­je­su uči­ni­li... A opet smo mi dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji i iz­daj­ni­ci… Oni se­be upo­re­đu­ju sa dr­ža­vom, kao da su oni stvo­ri­li br­da i do­li­ne, pla­nin­ske vr­ho­ve i mo­re, ili ri­je­ke ko­je već ukro­ća­va­ju za po­tre­be svo­jih naj­bli­žih. Ču­do jed­no ko­li­ko su osi­li­li.
Vi, mla­di lju­di ko­ji ži­vi­te u ubje­đe­nji­ma da mo­že­te sve, do­bro je što ta­ko raz­mi­šlja­te, ali se pr­vo okre­ni­te oko se­be i po­gle­daj­te smrk­nu­te i ogor­če­ne li­ko­ve va­ših maj­ki i oče­va, istin­skih opo­zi­ci­o­na­ra ko­ji se ne­će pro­da­ti za mi­zer­ne be­ni­fi­te za ko­je se pro­da­ju špi­ju­ni i pol­tro­ni vla­sti.
Stva­ri su odav­no iz­ma­kle kon­tro­li, a sad ima­mo re­zul­ta­te tog ha­o­sa ko­ji vo­di u još ve­ći ha­os. Opo­ra­vak je ja­ko da­le­ko, po­go­to­vo ako se ob­i­sti­ni jed­na od naj­ve­ćih iz­da­ja u ni­zu, a to je ula­zak Cr­ne Go­re u NA­TO, od­no­sno ula­zak te voj­ne ali­jan­se u Cr­nu Go­ru. Bi­li smo oku­pi­ra­ni od po­ša­sti ko­ja se zo­ve DPS, a sad kad je tre­ba­lo da ih ko­nač­no svrg­ne­mo s vla­sti, pri­te­kli su im u po­moć oni ko­ji su ih i po­sta­vi­li i odr­ža­va­li na vla­sti- bo­le­sni umo­vi NA­TO pak­ta. Isto­ri­ja nam je opet do­di­je­li­la ogro­man te­ret da se bo­ri­mo pro­tiv sna­žne sa­bla­sti i bez­gra­nič­ne ne­prav­de i da ne do­zvo­li­mo da slo­bo­da emi­gri­ra iz ze­mlje, jer će­mo u tom slu­ča­ju mo­ra­ti da ode­mo i mi. Ho­će­mo li se iz­bo­ri­ti ili će­mo oti­ći, stvar je hra­br­o­sti, is­traj­no­sti i že­lje da se na­šoj dje­ci ne iz­gu­bi osmi­jeh na li­cu, kao što smo ga mi dav­no iz­gu­bi­li.