- Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Is­pod kr­va­vih fo­to­gra­fi­ja naj­no­vi­jeg te­ro­ri­stič­kog na­pa­da, opre­mlje­nih sen­za­ci­o­na­li­stič­kim na­slo­vom ko­ji či­ta­o­cu i sur­fe­ru po sme­tli­štu hr­vat­skih in­for­ma­tiv­nih por­ta­la pri­je­ti da će mu te­ro­ri­sti ko­li­ko ve­če­ras po­ku­ca­ti na kuć­na vra­ta pa ne­ka im ne otva­ra, is­pod iz­vje­šta­ja s po­sled­nje sjed­ni­ce Vla­de i fo­to­gra­fi­je na ko­joj se vi­di ka­ko mi­ni­star in­du­stri­je ko­pa nos i is­pod na­ru­če­ne kam­pa­nje pro­tiv naj­ve­će opo­zi­ci­­o­ne par­ti­je i nje­nog smu­še­nog vo­đe, a iz­nad sve­ga dru­gog što se mo­že na­ći na ovim stra­šnim mje­sti­ma za dez­in­for­mi­ra­nje i za­ba­vu jav­no­sti, za­te­kla se ru­bri­ka s psi­ma, ma­ca­ma i po­ne­kim sni­je­žno­bi­je­lim jag­nje­tom. To je ono mje­sto na ko­jem, pre­ma lo­kal­noj stra­te­gi­ji in­fo­ti­men­ta, za­sno­va­noj na naj­ve­ćim do­se­zi­ma glo­bal­nog idi­o­ti­zma, mr­žnja, strah i an­ti­pa­ti­ja – kao du­hov­ni i in­te­lek­tu­al­ni te­me­lji vir­tu­el­nih i pa­pir­na­tih ta­blo­i­da – pre­la­ze u em­pa­ti­ju i dra­gost, u mi­li­nu i uži­tak kon­zu­men­tov u vla­sti­toj do­bro­ti, emo­ci­o­nal­noj is­prav­no­sti i mo­ral­no­sti. Jer ko se ne bi osje­tio do­brim i is­prav­nim dok gle­da mla­dun­ca nje­mač­kog ov­ča­ra ka­ko se u to­bo­že ama­ter­skom vi­deo-urat­ku sa­pli­će o vla­sti­te pre­ve­li­ke ša­pe dok po li­va­di jur­ca za svo­jim naj­bo­ljim pri­ja­te­ljem: tek is­pi­lje­nim no­jem, ma­či­ćem ili crn­či­ćem spa­še­nim iz Bur­ki­ne Fa­so, te naj­si­ro­ma­šni­je ze­mlje svi­je­ta? Taj pa­sji i mač­ji vi­deo-svi­jet naj­stra­šni­ji je emo­ci­o­nal­ni i estet­ski kič ko­jem je ne­mo­gu­će odo­lje­ti. Kao što je ki­ču uop­šte ne­mo­gu­će odo­lje­ti.
Na otvo­re­nim fej­sbuk pro­fi­li­ma i stra­ni­ca­ma, ko­je vri­jed­no is­pu­nja­va­ju gra­đa­ni i gra­đan­ke svi­je­ta, uje­di­nje­ni za­jed­nič­kom plat­for­mom i po­tre­bom da svoj unu­tra­šnji ot­pad is­tre­su pred oči svi­je­ta, na onom ma­lom od­sječ­ku dru­štve­no­mre­žnog ko­smo­sa ko­ji za­u­zi­ma­ju go­vor­ni­ci svih na­ših je­zi­ka i srod­nih im je­zi­ka Bal­ka­na i is­toč­ne Evro­pe, tra­je bes­kraj­na i ne­do­vr­ši­va kam­pa­nja pro­tiv si­rij­skih i svih dru­gih iz­bje­gli­ca, pro­tiv mu­sli­ma­na i isla­ma, ho­mo­sek­su­a­la­ca, cr­na­ca, Ži­do­va i osta­le ma­njin­ske če­lja­di. Iz lju­di pro­go­va­ra strah, ali i po­tre­ba da se po­jed­no­sta­vi svi­jet u ko­jem ži­vi­mo. Ta po­tre­ba krat­ko bi se i pre­ci­zno mo­gla na­zva­ti po­tre­bom za fa­ši­zmom. Mno­go je jed­no­stav­ni­je, a sa­mim tim i ljud­ski­je – jer čo­vjek je bi­će li­ni­je ma­njeg ot­po­ra – iz­bje­glič­ki pro­blem u svo­joj gla­vi rje­ša­va­ti ta­ko da od­lu­čiš u svim iz­bje­gli­ca­ma vi­dje­ti zlo i pri­jet­nju, ne­go lju­de raz­li­či­te, ova­kve i ona­kve, do­bre i lo­še, pri­ja­te­lje i ne­pri­ja­te­lje, one ko­ji­ma tre­ba po­mo­ći i one od ko­jih tre­ba po­bje­ći… Kao što je i Evro­plja­ni­ma tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bi­lo lak­še u Ži­do­vi­ma vi­dje­ti sa­mo Ži­do­ve.
Ali is­pod naj­za­gri­že­ni­jih ob­ja­va tih fej­sbuk kr­sta­ša, onih ko­ji će vam nu­di­ti i Pro­to­ko­le si­on­skih mu­dra­ca kao ob­ja­šnje­nje ono­ga što se u da­na­šnjem svi­je­tu zbi­va, is­pod pred­lo­ga da se po­u­bi­ja­ju svi mu­sli­ma­ni, ko­mu­ni­sti, Sr­bi i Ru­si, a on­da i svi pe­de­ri i le­zbij­ke, na­jed­nom će­te na­i­ći na onaj isti vi­deo s ma­le­nim nje­mač­kim ov­ča­rom, ko­ji se sa­pli­će po li­va­di dok ga­nja tek is­pi­lje­nog no­ja, ma­či­ća ili crn­či­ća iz Bur­ki­ne Fa­so, ko­ji je naš ga­nu­ti hej­ter od­lu­čio da po­di­je­li s gra­dom i svi­je­tom. A is­pod vi­dea i ob­ja­ve u ko­jim po­zi­va na po­moć i spas azi­la za na­pu­šte­ne ži­vo­ti­nje sli­je­di fo­to­gra­fi­ja ne­pod­no­šlji­vo dra­gog mje­šan­ca, ko­ji nas gle­da svo­jim du­bo­kim tu­žnim oči­ma – i pre­ko nje nat­pis: ako me ne spa­si­te da­nas, sju­tra ću bi­ti uspa­van!
O če­mu se tu ra­di? I oda­kle to­li­ka i ta­kva nje­žnost pre­ma psi­ma i mač­ka­ma kod onih ko­ji ne osje­ća­ju baš ni­ka­kvu nje­žnost pre­ma lju­di­ma i ljud­skim mla­dun­ci­ma – ako su kri­ve vje­re, bo­je ko­že ili na­ci­je? Oda­tle što lju­di že­le bi­ti me­kog sr­ca i že­le bi­ti do­bri, po­go­to­vu u ono­me od če­ga ne mo­gu ima­ti šte­te i od če­ga ne stra­hu­ju. To je ono što su pre­po­zna­li na­ši por­ta­li ka­da su od­mah is­pod sce­na kr­vi, mr­žnje i pre­zi­ra, ko­ji­ma hra­ne jav­nost i uče­stvu­ju u for­mi­ra­nju ve­ćin­skih po­li­tič­kih i svje­to­na­zor­skih sta­vo­va, sta­vi­li vi­deo-ra­do­ve s psi­ći­ma i ma­ca­ma, a on­da i sr­ce­pa­ra­ju­će sce­ne iz azi­la za na­pu­šte­ne ži­vo­ti­nje. Psi i ma­ce tre­ba da us­po­sta­ve rav­no­te­žu s iz­bje­glim na­ro­di­ma Is­to­ka, sa Ži­do­vi­ma, Sr­bi­ma i ge­je­vi­ma, s Dru­gi­ma uop­šte. I oni to, ni kri­vi ni du­žni, či­ne.
Ne­kad se, još u ona ne­vi­na vre­me­na pri­je in­ter­ne­ta, go­vo­ri­lo ova­ko: “Ko ne vo­li ži­vo­ti­nje, ne vo­li ni lju­de!” Ta­ko bi se ot­pi­si­va­li lju­de ko­ji su za­zi­ra­li od do­ma­ćih lju­bi­ma­ca, po­go­to­vu pa­sa. A za­zi­ra­li su, go­to­vo po pra­vi­lu, za­to što ih je u dje­tinj­stvu ugri­zao – pas. Pa bi stra­ho­va­li od ci­je­log pa­sjeg ro­da ona­ko ka­ko nji­ho­va sa­bra­ća u ko­lek­tiv­nim stra­ho­vi­ma da­nas stra­hu­ju od či­ta­vih na­ro­da. Isti­na, ma­lo ko bi se mo­gao po­ža­li­ti da ga je ujeo Si­ri­jac dok je bio ma­li, ali u osno­vi oba stra­ha je po­tre­ba za po­jed­no­sta­vlji­va­njem stva­ri. Lak­še je ne mi­sli­ti da pa­sa ima ova­kvih i ona­kvih. Kao i lju­di. Iako su psi u prin­ci­pu lju­ba­zni­ji od lju­di.
Po­slo­vi­ce i uz­re­či­ce su ver­bal­ne alat­ke ko­ji­ma se po­jed­no­sta­vlju­je put do isti­ne. Za­to je obič­no u po­slo­vi­cu upi­sa­na ne­ka pri­je­sna laž. Mo­žda je, na­i­me, po­ne­kad i isti­na da onaj ko ne vo­li ži­vo­ti­nje ne vo­li ni lju­de. Ali ni­je isti­na da onaj ko vo­li ži­vo­ti­nje vo­li i lju­de. Eto, na pri­mjer, Adolf Hi­tler. Taj je baš ja­ko vo­lio pse. I šta on­da? Pa ni­šta. Upra­vo o to­me i je­ste ri­ječ. Oni slat­ki vi­deo-ra­do­vi s kuć­nim lju­bim­ci­ma in­di­ka­ci­ja su svi­je­ta ko­ji je iz­gu­bio ra­zum i mje­ru. Ko vo­li ži­vo­ti­nje, ne­ma vi­še ni­ka­kvu oba­ve­zu da vo­li lju­de.
Pr­vih pro­ljet­nih da­na 2017. na por­ta­li­ma u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni po­ja­vi­la se jed­na za­ni­mlji­va vi­jest. Ob­ja­vio ju je, di­stri­bu­i­rao pre­ko svo­ga Fej­sbuk pro­fi­la sa­ra­jev­ski tak­si­sta, a oči­to i ak­ti­vi­sta za ži­vo­tinj­ska pra­va, Fa­hru­din Bra­vo. Pri­ča go­vo­ri o bez­i­me­noj ku­ji­ci, lu­ta­li­ci sa sa­ra­jev­skih uli­ca, ko­ju su ne­ki do­bri lju­di spa­si­li iz azi­la – a ustva­ri iz šin­te­ra­ja – i na­šli joj udo­mlje­nje u Če­škoj. Ta­mo je do­bi­la ime, zo­ve se Dže­si, pro­šla je obu­ku za pse po­ma­ga­če, i po­ka­za­la se kao neo­bič­no in­te­li­gen­tan i mi­ran pas, ide­a­lan za rad i dru­že­nje s dje­com s po­seb­nim po­tre­ba­ma. Do­bi­la je lič­nu kar­tu, na ko­joj uz fo­to­gra­fi­ju i ime pi­še – “Ple­me­no – kri­že­nec Bo­sna”.
Ga­nu­ti tak­si­sta, po­la u ša­li, a po­la u onoj naj­zbilj­ski­joj zbi­lji, ta­ko da se ni­ka­ko ne mo­že zna­ti šta tu pre­te­že, ka­že: “Eeee, Bo­sno mo­ja, vi se ova­kvih bi­ća sti­di­te i ubi­ja­te ih sva­ko­dnev­no! A ta ista bi­ća su na­ši naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri po svi­je­tu!” Ono što je u te dvi­je nje­go­ve re­če­ni­ce, u dva us­klič­ni­ka, i tač­no i moć­no sa­dr­ža­no je u neo­bič­no upo­tri­je­blje­noj fra­zi iz no­vin­sko-do­mo­ljub­ne fra­ze­o­lo­gi­je. Obič­no se go­vo­ri da su spor­ti­sti na­ši naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri u svi­je­tu. Ta­ko se go­vo­ri u svim kul­tur­no -in­fe­ri­or­nim i za­o­sta­lim ze­mlja­ma Bal­ka­na, a mo­žda i ši­re, ši­rom post­ko­mu­ni­stič­ke Evro­pe. Bo­sna ne­ma ve­li­ke sport­ske šam­pi­o­ne, jer ne­ma dr­ža­ve ko­ja bi ula­ga­la u sport i od gom­ba­nja i lop­ta­nja stva­ra­la smi­sao ko­lek­tiv­nog po­sto­ja­nja. Ali Bo­sna, eto, ima pse lu­ta­li­ce. Sa­ra­je­vo je, mo­žda, grad s naj­ve­ćim bro­jem pa­sa lu­ta­li­ca po gla­vi dvo­no­žnog sta­nov­ni­ka.
Dže­si ne bri­ne ljud­ske bri­ge. Ni­je ogra­ni­če­na do­mo­vi­nom. Nje­zi­na je do­mo­vi­na ci­je­li svi­jet. Ži­vot na sa­ra­jev­skim uli­ca­ma se oči­to ni­je uti­snuo u nju. Ni­je is­tra­u­mi­ra­na, ni fru­stri­ra­na. Do­bra je i mir­na, kao da je ra­sla me­đu do­brim i bla­gim lju­di­ma, sve sa­mim pa­so­ljup­ci­ma. A na­rav­no da ni­je. Tu­kli su je, ali to na nju ni­je osta­vi­lo po­sle­di­ce. I još su je op­štu­ži­li da je “agre­si­van pas i pre­no­snik za­ra­znih bo­le­sti”, pa je za­to i str­pa­na u azil. Za raz­li­ku od to­li­kih pa­sa i lju­di, Dže­si ni­je pri­hva­ti­la ulo­gu žr­tve. Nje­zin će mir dje­ci u Če­škoj do­no­si­ti mir.
Ta­ko to zvu­či ka­da se pse­ća eg­zi­sten­ci­ja pre­ve­de na me­ta­fo­ri­ku ljud­skog ži­vo­ta, na ono o če­mu raz­mi­šlja­mo, či­me se op­te­re­ću­je­mo i od če­ga ži­vi­mo. I to je u re­du, dok god ne poč­ne­mo ma­ni­pu­li­sa­ti psi­ma, ta­ko da od njih tra­ži­mo i do­bi­ja­mo uvje­re­nja da smo bo­lji i is­prav­ni­ji ne­go što za­i­sta je­smo.
wwwjer­go­vic.com