-Pi­še: Pe­ri­vo­je Po­po­vić


Ve­li­ke lič­no­sti po­sta­ju i ne­smrt­ni sim­bo­li na­ro­da ko­me pri­pa­da­ju. Sre­ćan je na­rod, sreć­ni su Br­đa­ni, Cr­no­gor­ci, sre­ćan je či­tav rod naš Srp­ski – ma­kar što je MAR­KO MI­LjA­NOV PO­PO­VIĆ jed­nom pri kra­ju ovo­ze­malj­skog ži­vo­ta na­pi­sao – „kao Kuč umi­rem ko­li­ko-to­li­ko sre­ćan, a kao Sr­bin ne­sre­ćan i ne­za­do­vo­ljan“.
Di­le­mu „Kada je Mar­ko Mi­lja­nov na­u­čio da či­ta i pi­še““, u tek­stu pod istim na­slo­vom, ra­zr­je­ša­va ugled­ni na­uč­nik Ri­sto J. Dra­gi­će­vić još sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka u ča­so­pi­su “Stva­ra­nje“ – ru­bri­ka „Iz knji­žev­ne i kul­tur­ne isto­ri­je“, str. 132 – 135.
U tom iz­u­zet­no na­uč­no ute­me­lje­nom tek­stu ( do nas je kao fo­to­ko­pi­ja do­spio bla­go­slo­ve­nim tru­dom pi­sca i pu­bli­ci­ste Ra­do­sa­va Ta­ra Mi­li­ća) Dra­gi­će­vić uka­zu­je na svje­do­če­nja Mi­la­na Ko­sti­ća, pr­vog rek­to­ra Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je i glav­nog škol­skog in­spek­to­ra u ko­me ja­sno is­ti­če da je „ Voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov znao i da či­ta i da pi­še naj­ka­sni­je pri­je sre­di­ne 1872. god.“
U da­ljem ka­zi­va­nju Ri­sto J. Dra­gi­će­vić is­ti­če po­da­tak da je M. Ko­stić do­šao u Cr­nu Go­ru 1869, a po­šao 1872. Do­da­je se, opet po Ko­sti­ću, i to da je Mar­ko već po­sje­do­vao ele­men­tar­ne osno­ve pi­sme­no­sti, te da ga je to­me učio sam knjaz Ni­ko­la, isti­na ne­si­ste­mat­ski i uz­gred­no. U ta­da mo­gu­ćem škol­skom smi­slu uče­nja, Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić je opi­sme­njen u pr­voj po­lo­vi­ni 1872. go­di­ne od stra­ne Mi­la­na Ko­sti­ća ko­ji ga ocje­nju­je kao „ da­ro­vi­tog đa­ka (...) ko­me u sve­mu ne­ma me­đu hi­lja­da­ma rav­na“. Ta­da je Mar­ko Mi­lja­nov imao 39 go­di­na, da­kle pre­ko 11 go­di­na ma­nje od aneg­dot­skih i fol­klor­nih – ko­lo­kvi­jal­nih „tu­ma­če­nja“ to­ga in­te­re­sant­nog i naj­če­šće zlo­u­po­tre­blja­va­nog po­da­tka iz voj­vo­di­ne bi­o­gra­fi­je.
Re­kli smo već, dru­ga je pri­ča – stva­ra­lač­ki tre­nu­tak po­čet­ka pi­sa­nja u smi­slu knji­žev­nog ra­da kao ka­te­go­ri­je – tu već do­la­zi­mo do no­ve kon­ra­ver­ze:
„Po­sla­ni­ca se­ra­da­ru Jo­lu Pi­le­ti­ću“ je ne­sum­nji­vo pje­snič­ko dje­lo Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća – to je utvr­dio iz­u­zet­no me­ri­tor­ni Pr­vi knji­žev­ni sud u Cr­noj Go­ri odr­žan u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci u Pod­go­ri­ci ( ko­in­ci­di­ra sa osni­va­čem M. Mi­lja­no­vim), na Mar­kov­dan (8. ma­ja) 1996.
Po­se­ban do­pri­nos tom pi­ta­nju dao je i pu­bli­ci­sta Ra­dun N. Mić­ko­vić u pod­go­rič­koj „Po­bje­di“, sa­ra­jev­skom „Pre­gle­du“, do­ma­ćim ča­so­pi­si­ma „Stva­ra­nje“, i „Ov­dje“, kao i u do­kum­ntar­nom fil­mu aka­de­mi­ka Zdrav­ka Ve­li­mi­ro­vi­ća, po­sve­će­nom du­hu i ak­tu­el­nim od­je­ci­ma be­smrt­nog dje­la i sim­bo­la – Voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić.
Na­mjer­no skre­će­mo pa­žnju na ka­zi­va­nja R. N. Mić­ko­vi­ća – nje­go­ve ide­o­lo­ške po­zi­ci­je do­bra­no su u ne­skla­du sa Mar­ko­vim gle­da­njem na dru­štve­ne to­ko­ve i bi­će srp­skog na­ro­da u za­jed­ni­ci sa osta­lim ju­žno i pan­slo­ven­skim po­i­ma­nji­ma i te­žnja­ma.
Gdje je bio Mar­ko Mi­lja­nov u vri­je­me Ve­li­ke po­ha­re – ge­no­ci­da nad Ku­či­ma od stra­ne tzv. ve­li­kog voj­vo­de Mir­ka po „bla­go­slo­vu“ knja­za Da­ni­la!? To pa­ko­sno i zlo­na­mjer­no pi­ta­nje naj­če­šće po­sta­vlja­ju ne­pri­ja­te­lji slo­bod­ne i slo­bo­do­um­ne isto­rij­ske, etič­ke Cr­ne Go­re.
Mla­di ka­det-per­ja­nik je vje­ro­vao sve­to­rod­noj ku­ći Pe­tro­vi­ća – da će bi­ti ka­šti­ga­no sa­mo 12 ko­lo­vo­đa po­bu­ne. Ubi­je­đe­ni in­te­grist, sr­bo­fil i sla­ve­no­fil, 23-go­di­šnji Mar­ko ni­je mo­gao ni da po­mi­sli da će već slav­ni knjaz Cr­ne Go­re i Br­da da po­ga­zi ri­ječ i da će kla­ti dje­cu u ko­li­jev­ci, trud­ni­ce, dje­voj­ke, ne­moć­ne star­ce, pa­li­ti cr­kve i kro­vo­ve pod ko­ji­ma je ve­če­rao i ko­na­čio ... U tim tre­nu­ci­ma Mar­ko je ostao bez mla­đeg bra­ta-mi­lje­ni­ka Ra­do­nje ... U tim tre­nu­ci­ma mla­di Mar­ko još ni­je bio voj­vo­da Mar­ko i nje­gov uti­caj na knja­za bio je – bez­na­de­žan... Voj­vo­da Mar­ko je u zre­lim go­di­na­ma uz pi­sme­nost spo­zna­vao i ne­prav­du...i di­gao glas i ru­ku!
I moć­no etič­ko pe­ro!
U tom smi­slu po­seb­nu pa­žnju i ade­kvat­no vi­še­di­sci­pli­nar­no tu­ma­če­nje za­slu­žu­je esej prof. dr Če­do­mi­ra Pe­jo­vi­ća „Hri­šćan­ska eti­ka u dje­lu Mar­ka Mi­lja­no­va“. Esej je pi­san po­vo­dom „ 160 go­di­na od ro­đe­nja – ve­li­kog voj­vo­de, se­na­to­ra, vi­te­za, knji­žev­ni­ka – kla­si­ka i sen­ten­ci­jal­nog eti­ča­ra (pod­vu­kao, P.P.) Mar­ka Mi­lja­no­va. I ova go­di­na ozna­ča­va naj­ple­me­ni­ti­ju svet­ko­vi­nu du­ha – ko­ja svo­jim vert­ka­la­ma Čoj­stva do­se­že ona uz­vi­še­nja du­hov­ne ras­ko­ši nje­go­vog na­ro­da, ko­ja se na­la­ze u is­toj rav­ni sa OT­KRO­VE­NjEM...”