-Piše: Dragan Mraović

Ju­go­slo­ve­ni iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re su pot­pi­sa­li „De­kla­ra­ci­ju o za­jed­nič­kom je­zi­ku”, kao no­vi evro­a­tlant­ski atak na srp­ski iden­ti­tet. Me­đu pot­pi­sni­ci­ma su Bi­lja­na Sr­blja­no­vić, struč­njak za ko­ka­in, Te­o­fil Pan­čić, „lin­gvi­sta“ bez fa­kul­te­ta, Mir­ja­na Ka­ra­no­vić pri­ma­do­na u an­ti­srp­skom isla­mi­stič­kom pro­pa­gand­nom fil­mu „Gr­ba­vi­ca”, Fi­lip Da­vid, je­di­ni Je­vre­jin u Sr­bi­ji ko­ji mr­zi Sr­be, de­kon­ta­mi­ni­ra­na Bor­ka Pa­vi­će­vić, Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić, po obra­zo­va­nju ku­var, i „cr­ve­ni Hr­vat“ Bal­ša Je­vre­ma Br­ko­vić. Or­ga­ni­za­to­ri ove kro­a­to­sla­vjan­ske so­ro­šev­ske pa­pa­zja­ni­je usmje­re­ne na da­lje ras­ta­ka­nje srp­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća su pod­go­rič­ki Cen­tar za gra­đan­sko obra­zo­va­nje, split­ska Udru­ga Kurs, sa­ra­jev­ski PEN cen­tar i be­o­grad­sko Udru­že­nje Kro­ko­dil.
Vuk Ka­ra­džić je hr­vat­skoj na­ci­ji, ko­ju je ta­da stva­ra­la Austro-Ugar­ska, na­iv­no dao bla­go­dar­je srp­skog je­zi­ka de­kla­ra­ci­jom iz 1850, jer Hr­va­ti ni­su ima­li knji­žev­ni je­zik, ni­ti su umjeli da ga stvo­re. Go­vo­ri­li su sa­mo kaj­kav­skim di­ja­lek­tom i ča­kav­skim na­reč­jem, a ni­ka­da što­kav­skim go­vo­rom pra­vo­slav­nih i ka­to­lič­kih Sr­ba iz Dal­ma­ci­je, Kra­ji­ne, Sla­vo­ni­je, Bo­sne, Her­ce­go­vi­ne. Hr­va­ti­ca dr. An­drea Zo­rić ka­že u svom dok­tor­skom ra­du od­bra­nje­nom na pre­sti­žnom nje­mač­kom uni­ver­zi­te­tu: „Na pri­mjer, rječ­ni­ci i gra­ma­ti­ke iz 16, 17, 18. sto­lje­ća na ko­ri­ca­ma ima­ju na­ziv ilir­ski, a da­nas se ubra­ja­ju u hr­vat­sku po­vi­jest s obra­zlo­že­njem da je ilir­ski zna­čio isto što i hr­vat­ski. To, me­đu­tim, ne od­go­va­ra či­nje­ni­ca­ma, jer ilir­ski se ko­ri­stio di­je­lom kao si­no­nim za vla­ški, tj. za PRA­VO­SLAV­NO SRP­SKI. Do dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka na­rod na pro­sto­ru da­na­šnje Hr­vat­ske na­zi­vao je svoj je­zik srp­ski, ilir­ski, naš je­zik, na­ški, do­ma­ći, na­rod­ni, vla­ški, slo­vin­ski, sla­vjan­ski, ali ni­kad hr­vat­ski.“ Lju­de­vit Gaj, te­melj hr­vat­ske lin­gvi­sti­ke na­sta­le iz srp­sko­gog je­zi­ka, pri­zna­je da su Hr­va­ti pre­u­ze­li srp­ski je­zik u 18. vi­je­ku ža­le­ći što to ni­je bi­lo ra­ni­je, pa bi „Hr­vat­ska na ve­ćem ste­pe­nu raz­vo­ja bi­la”.
Usta­še iz NDH, a po­tom Tuđ­man, iz­mi­šlja­ju no­ve ri­je­či, kao što sa­da či­ne mi­lo­gor­ci. Re­ci­mo, he­li­kop­ter je vr­ti­rep, zra­ko­mlat, zra­ko­let. Ve­ći­na tih no­vo­hr­vat­skih ri­je­či ni­je pri­hva­će­na u obič­nom hr­vat­skom go­vo­ru, kao što ni mi­lo­gor­ska slo­va ni­su pri­hva­će­na, čak ni me­đu mi­lo­gor­ci­ma. U Hr­vat­skoj da­nas sko­ro ni­ko ne go­vo­ri tim „je­zi­kom“, kao ni u Mon­te­ne­gru mi­lo­gor­skim. Ako je je­zik jed­na od bit­nih od­red­ni­ca na­ci­je, on­da su Hr­va­ti po ma­ter­njem je­zi­ku u stva­ri već­ma srp­skog „pod­ri­je­tla“. Za­to da­na­šnji hr­vat­ski „lin­gvi­sti“, iz­mi­šlja­ju no­ve na­ka­rad­ne ri­je­či, ali ti­me svo­ju ge­ne­ti­ku ne­će iz­mi­je­ni­ti. Lin­gvi­stič­ki ba­star­di u Hr­vat­skoj iz­o­pa­ča­va­ju srp­ski je­zik ko­ri­ste­ći sin­tak­su ita­li­jan­skog i nje­mač­kog je­zi­ka, pa ka­žu: „Ako ćeš vi­še uči­ti, ostva­rit ćeš bo­lji uspjeh.“ Umje­sto „Ako bu­deš vi­še učio, ostva­ri­ćeš bo­lji uspjeh.“ Na njih se ugle­da­ju i mi­lo­gor­ci bru­ka­ju­ći svo­je pret­ke „cr­no­gor­ske kne­že­ve srp­sko­ga ob­re­da“. A u svr­hu ba­star­di­za­ci­je srp­skog slu­ži i ova sa­ra­jev­ska la­kr­di­ja­ška de­kla­ra­ci­ja po­klo­ni­ka evro­a­tlant­ske oku­pa­ci­je Sr­ba.
„De­kla­rant­ki­nja“, hr­vat­ska knji­žev­ni­ca Iva­na Bo­dro­žić, pri­zna­je da se „je­zi­ci če­sto ne po­du­da­ra­ju sa na­ro­di­ma... U Austri­ji go­vo­re nje­mač­ki...“, ali joj sme­ta što Hr­va­ti go­vo­re srp­ski, pa pred­la­že da se srp­ski na­zo­ve bi­lo ka­ko sa­mo da ni­je srp­ski, mo­že i „post­ko­lo­ni­jal­nim je­zi­kom“ po de­fi­ni­ci­ji so­ro­šev­ke Bor­ke Pa­vi­će­vić, ali ne pred­la­že da Austri­jan­ci na­zo­vu nje­mač­ki austrij­skim je­zi­kom. Ga­ran­tu­je da je u pra­vu jer su joj „pot­pi­sni­ci ma­hom iz­u­zet­no obra­zo­va­ni“, kao što su gim­na­zi­ja­lac Pan­čić i ku­var Ar­se­ni­je­vić.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)