-Autor: Zoran Kesić

“Svi­đa mi se vaš bi­jes. Ču­jem va­še pi­štalj­ke u no­ći, ču­jem vas ka­ko ga­la­mi­te, ču­jem ka­ko mar­ši­ra­te ovim gra­dom i ka­ko vam se pri­dru­žu­ju Ne­ki Klin­ci u svo­jim gra­do­vi­ma.”
Fej­sbuk, po­ne­dje­ljak. Mo­ja ma­len­kost (u da­ljem tek­stu Ovaj Ma­to­rac) do­bi­ja po­ru­ke u in­boks. Ne­ki kli­nac (u da­ljem tek­stu Ne­ki Kli­nac mi pi­še).
Ne­ki Kli­nac: “Ke­si­ću, že­lim da te pi­tam da li bi po­dr­žao i raz­gla­sio ovu vi­jest o pro­te­sti­ma da­nas is­pred Skup­šti­ne u 18 sa­ti. Sva­ka po­moć je do­bro­do­šla, znaš i sam. Hva­la una­pri­jed!”
Klik­ćem na link iven­ta ko­ji mi je Ne­ki Kli­nac po­slao. Na­ziv je “Pro­test pro­tiv dik­ta­tu­re”. Od­mah mi se pre­vr­ne že­lu­dac.
“Sad ste se sje­ti­li da pro­te­stu­je­te pro­tiv dik­ta­tu­re”, mi­slim se. “Gdje ste ju­če da pro­te­stu­je­te svo­jim gla­som na bi­rač­kom mje­stu i da na­tje­ra­te oca, bra­ta, sta­ru maj­ku, šur­nja­ju i sna­ju da gla­sa­ju? Šta ste ra­di­li svih ovih mje­se­ci i go­di­na na svo­jim fa­kul­te­ti­ma, je­su vam za­sme­ta­le la­žne di­plo­me, ku­plje­ni dok­to­ra­ti i pla­gi­ja­ti, jel’ vam za­sme­ta­lo što će­te, čak i ako za­vr­ši­te fa­kul­tet, po­sao do­bi­ti sa­mo ako se učla­ni­te u Stran­ku, jel’ vam za­sme­ta­lo sva­ko­dnev­no me­dij­sko za­glu­plji­va­nje, jel’ vam za­sme­ta­lo pu­ca­nje u no­gu prav­noj dr­ža­vi pri­je go­di­nu da­na u Her­ce­go­vač­koj, jel’ vam za­sme­ta­lo da vas la­žu u oči iz da­na u dan, jel’ vam za­sme­tao He­li­kop­ter, jel’ vam vri­je­đa­ju in­te­li­gen­ci­ju sil­ni Pin­ko­vi, He­pi­ji, In­for­me­ri, Ma­ri­ći, Vu­či­će­vi­ći, Mi­tro­vi­ći… jel’ vam sme­ta što su vam de­ka­ma i ba­ka­ma sma­nje­ne pen­zi­je, iako im je re­če­no da im ni­ka­ko ne­će bi­ti sma­nje­nje pen­zi­je i jel’ vam sme­ta što vam je zbog to­ga ma­lo sma­njen i dže­pa­rac? Jel’ vam sme­ta što op­ci­ja da u svo­joj ro­đe­noj ze­mlji gra­diš bu­duć­nost go­to­vo i da ne po­sto­ji?”
Ta­ko raz­mi­šljam, ljut na inert­nu omla­di­nu i od­go­va­ram:
Ovaj Ma­to­rac: “Ovo dje­lu­je ja­ko neo­zbilj­no. Ne­ću da raz­gla­sim ovo.”
I za­i­sta, na pr­vi po­gled, ne­ve­za­no za mo­ju raz­o­ča­ra­nost omla­di­nom, ivent dje­lu­je po­ma­lo neo­zbilj­no. Nit’ pi­še ko po­zi­va, nit’ ko or­ga­ni­zu­je, nit’ ka­kva je stra­te­gi­ja, ni ko­ji su ci­lje­vi. Pro­tiv dik­ta­tu­re, OK, ali šta se tra­ži – da se dik­ta­tor po­ka­je i ka­že, “evo, ne­ću vi­še bi­ti dik­ta­tor”? Po­na­vlja­nje iz­bo­ra? Šta? Pa na­gla­si­te to ne­gdje, maj­ku mu ma­lu!
Ne­ki Kli­nac: “Pa ja bi vo­lio da mo­že ne­ka­ko da se uozbi­lji. Spon­ta­no je na­sta­lo i lju­di po­dr­ža­va­ju. Jel’ mo­žeš bar da mi daš ne­ki sa­vjet ka­ko bi tre­ba­lo mo­žda ne­što dru­ga­či­je da ura­dim?”
Fi­ni ne­ki deč­ko. Li­je­po pi­ta. Ali ja sam ma­to­ri re­zig­ni­ra­ni skot, pa od­go­va­ram.
Ovaj Ma­to­rac: “Imam sa­vjet. Ma­ni se ćo­ra­va po­sla.”
Ot­kud mi sad to!? Pa ja ni­kad ni­sam iz­go­vo­rio fra­zu “ćo­ra­va po­sla”. Ka­da sam po­stao ta­kav džan­gri­za­vi de­da?
Ne­ki Kli­nac: “Hva­la ti u sva­kom slu­ča­ju, ako se is­po­sta­vi da je ozbilj­ni­je ne­go što se či­ni, jel’ mo­gu da ra­ču­nam na te­be?”
Ovaj Ma­to­rac: “Vi­dje­će­mo. Ni­je sad tre­nu­tak. Ne­ma ni k od kri­tič­ne ma­se. Omla­di­na je inert­na. Mla­di za­tu­plje­ni. E, kad se sje­tim mo­je mla­do­sti. Pa ja sam bre sa 13 go­di­na išao na de­mon­stra­ci­je. Vu­kao maj­ku u pr­ve re­do­ve mi­tin­ga, bje­žao kao sred­njo­ško­lac od mu­ri­je, do­bi­jao ba­ti­ne, hap­šen…Ko će sad da se ci­ma? Ko? Ba­ta­li za­to. Ne po­kre­ći ni­šta jer ne­ma ener­gi­je.”
Ne­ki Kli­nac: “Ima još lju­di ko­ji su sprem­ni da se ci­ma­ju. Ako ne­ma ener­gi­je mo­ra­mo ne­ka­ko da je stvo­ri­mo, jel’ ta­ko ? Ne­ko mo­ra ne­što da po­kre­ne. Ne smi­je­mo da do­pu­šta­mo se­bi da ću­ti­mo kao ku­ka­vi­ce. Po­sla­ću ti sli­ke sa pro­te­sta da vi­diš ka­ko je pro­šlo. Sve naj­bo­lje i hva­la ti još jed­nom.”
Ka­sni­je to­kom da­na imam ne­la­go­dan osje­ćaj da sam bio ne­pra­ve­dan.
Bu­di­te svo­ji
Gri­zuc­ka me sa­vjest. To što se mo­joj ge­ne­ra­ci­ji pod­ra­zu­mi­je­va­lo da nam mla­dost pro­la­zi u de­mon­stra­ci­ja­ma, šet­nja­ma, pi­štalj­ka­ma, kor­do­ni­ma i su­zav­ci­ma, ne mo­ra da zna­či da to tre­ba da bu­de re­per da­na­šnjim klin­ci­ma ka­ko tre­ba. Sto pu­ta mi je svih ovih go­di­na do­šlo da se iz­de­rem na da­na­šnje klin­ce: “Alo bre, trg­ni­te se, po­ve­di­te vi nas, po­kre­ni­te nas, daj­te nam va­še ener­gi­je, ohra­bri­te nas, pu­že­vi jed­ni ma­li, oni lji­ga­vi”.
I ni­je da ne­ma raz­lo­ga da bu­dem ljut, ako će­mo pra­vo. Ali sad se, za­bo­ga, lju­tim na Ne­kog Klin­ca ko­ji je upra­vo taj ko­ji po­kre­će. Na Ne­kog Klin­ca ko­ji ho­će da vik­ne. Na nje­ga bud­nog se lju­tim zbog nje­go­vih uspa­va­nih vr­šnja­ka.
Ne­pra­ve­dan sam. Iz­vi­ni, Kli­nac. Mo­ja gre­ška. I mo­lim te da se is­po­sta­vi da ste ti i tvo­ji bi­je­sni vr­šnja­ci baš to – bi­je­sni vr­šnja­ci. Ne bi­je­sni vr­šnja­ci Be­log. Ne tre­ba nam “lju­bi či­ka” i te fo­re od vas. Ni­ti bi­je­sni pod­mla­dak Sa­še Jan­ko­vi­ća. Ne tre­ba nam Ti­nejdž Apel 100. Mo­lim te Kli­nac da ni­ste ni­či­ji sem svo­ji.
Ina­če, Ivent na Fej­sbu­ku ti je i da­lje bla­ga ka­ta­stro­fa. Kao da je ne­ko di­je­te pi­sa­lo opis.
Ne­mam poj­ma oda­kle ste se sku­pi­li ni šta tač­no ho­će­te. Ali ka­pi­ram šta ne­će­te. I do­bro ste se sje­ti­li da ne­će­te.
Znaš šta, Kli­nac…svi­đa mi se vaš bi­jes. Ču­jem va­še pi­štalj­ke u no­ći, ču­jem vas ka­ko ga­la­mi­te, ču­jem ka­ko mar­ši­ra­te ovim gra­dom i ka­ko vam se pri­dru­žu­ju Ne­ki Klin­ci u svo­jim gra­do­vi­ma.
Sju­tra će la­ga­ti da ste So­ro­še­vi pla­će­ni­ci, sju­tra će­te bi­ti “si­le ha­o­sa”, sju­tra će­te bi­ti po­tvr­da da se “spre­ma zlo”.
Mar­ši­raj­te, Klin­ci, u inat la­žljiv­ci­ma.
Ko će ako ne­će­te vi?
I ne­moj slu­čaj­no da ste ne­či­ji sem svo­ji i svog bi­je­sa.
Pu­že­vi jed­ni ma­li.
Gdje mi je pi­štalj­ka?
(Al Ja­ze­e­ra)