Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Kad čo­vjek gle­da Fas­hion TV, on­da vi­di da se ono što smo ne­ka­da zva­li li­je­pa umjet­nost pre­se­li­lo u mo­du. Ar­ma­ni, Dol­ce & Gab­ba­na, Pra­da, Karl La­ger­feld, oni da­nas na­sta­vlja­ju ta­mo gdje su ne­ka­da dav­no sta­li Le­o­nar­do, Ra­fa­el, Pi­ka­so, Klimt, lju­di ko­ji su do sa­vr­šen­stva do­ve­li eks­pe­ri­men­te s bo­ja­ma i ma­te­ri­ja­li­ma, struk­tu­ra­ma i kom­po­zi­ci­ja­ma… Ali če­mu? I ko­me? Sve je to ne­ka­ko dža­ba, jer po­ten­ci­jal­ni glav­ni kon­zu­ment tih lje­po­ta i da­lje je to­tal­no in­di­fe­ren­tan. Mi smo vam kao glu­va, sli­je­pa i mu­ta­va če­ljad, ni­šta od te lje­po­te nas ne do­ti­če.
U sta­nju smo da­ni­ma i sed­mi­ca­ma raz­gla­ba­ti o ,,Re­a­lo­vim'' pro­ma­še­nim je­da­na­e­ster­ci­ma, ali naj­ljep­še ni­jan­se va­še no­ve bo­je za ko­su jed­no­stav­no ne vi­di­mo. Vi se sre­đu­je­te i do­tje­ru­je­te jed­na za dru­gu, a ne za ove dal­to­ni­ste, ko­ji sa­mo mjer­ka­ju va­še gru­di. Jer – bu­di­mo is­kre­ni, bar to ni­šta ne ko­šta – mu­škar­ce za­ni­ma sa­mo jed­no, a to si­gur­ni ni­je in­deks po­tro­šnje na  ber­zi. Kao što ni­je ni div­ni, hra­bri od­nos pla­ve i na­ran­dža­ste na va­šoj no­voj, stru­ki­ra­noj ha­lji­ni.
To­kom ge­ne­ra­ci­ja mu­ški kon­cept svi­je­ta ni­je bit­no evo­lu­i­rao. Mu­ški mo­zak je kom­pakt­na cje­li­na, ko­jom do­mi­ni­ra­ju ima­nent­no fi­lo­zof­ske i iz­ra­zi­to hu­ma­ni­stič­ke te­me ka­kve su fud­bal, pi­vo, ro­štilj i seks u svim for­ma­ma. Svi pre­fi­nje­ni mo­de­li ljud­skog po­na­ša­nja pri­pa­da­ju že­na­ma: sko­ro 70 od­sto ve­ga­na i vi­še od 60 od­sto ve­ge­ta­ri­ja­na­ca su že­ne. Knji­ge či­ta jed­na od pet že­na i je­dan od osam do de­set mu­ška­ra­ca. Od de­set sta­no­va u ko­ji­ma ži­ve že­ne, osam ih je bes­pre­kor­no sre­đe­no i či­sto. Od de­set sta­no­va u ko­ji­ma pre­ži­vlja­va­ju mu­škar­ci, se­dam ih je u to­tal­nom ras­pa­du. Od sto ra­to­va ko­ji iz­bi­ju na ovoj pla­ne­ti, sto ih za­poč­nu mu­škar­ci, ko­ji su pri­tom ra­ši­ri­li isto­rij­ski mit da je naj­vi­še su­ko­ba iz­bi­ja­lo baš zbog že­na. Od de­set sa­o­bra­ćaj­nih ne­sre­ća, sa­mo tri iza­zo­vu že­ne, za ko­je va­ži da su ka­ta­stro­fal­ni vo­za­či. A opet, že­na mo­ra mu­škar­ca pet pu­ta pi­ta­ti je li li­je­pa dok ne iš­ču­pa ka­kav smi­slen od­go­vor i ma­kar ze­ru in­te­re­sa. Mu­ško ni­ka­da ne pi­ta ta­kve stva­ri. Mu­škar­ci se sra­mot­no ma­lo sre­đu­ju, jer mi­sle da su sa­mi po se­bi dar s ne­ba. Ta­ko to tra­je mi­le­ni­ju­mi­ma, sto­lje­ći­ma, de­ce­ni­ja­ma, go­di­na­ma… I on­da: zviz – i mu­ška de­pi­la­ci­ja uđe u mo­du. I čim se to de­si­lo, po pr­vi put u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva iz­mi­šljen je bez­bol­ni de­pi­la­tor. Sve dok su se tom in­kvi­zi­tor­skom me­to­dom slu­ži­le sa­mo že­ne, od­stra­nji­va­nje dla­ka bo­lje­lo je kao sam đa­vo. Čim su se u de­pi­la­ci­ju ak­tiv­no uklju­či­li i muž­ja­ci, od­jed­nom se na tr­ži­štu po­ja­vio ne­ka­kav la­ser ko­ji dla­ke od­stra­nju­je nje­žno i du­go­roč­no. Kad ne­što po­sta­ne i mu­ška stvar, e tad su stva­ri ozbilj­ne! Vr­lo umjet­nič­ki ras­po­lo­že­ni pre­ma sve­mu što ne tra­ži ula­ga­nje, trud, od­ri­ca­nje i pat­nju, oni su pri­rod­ni iz­gled, što je tek eufe­mi­zam za ori­gi­nal­nu mu­šku za­pu­šte­nost, pro­gla­si­li za naj­po­želj­ni­ji lo­ok. I za­to i dan-da­nas 90 od­sto mu­ška­ra­ca ne ma­ri za to va­še do­tje­ri­va­nje. Uoči­ti ili – o, blas­fe­mi­je – po­hva­li­ti va­šu pre­li­je­pu svi­le­nu ko­šu­lju, zna­či­lo bi su­o­či­ti se s či­nje­ni­com da smo mi stal­no u džin­su. Već ču­je­mo ka­ko ka­že­te, i to ne bez ar­gu­me­na­ta, da se že­ne i ne sre­đu­ju zbog tih 90 od­sto mu­ška­ra­ca. Vas is­klju­či­vo za­ni­ma ona pre­fi­nje­na ma­nji­na. Ali, mi smo stva­ri po­sta­vi­li ta­ko da vas tih de­set od­sto još ma­nje za­ni­ma i da se nji­ho­va ni­ka­da ne­će pi­ta­ti sve dok smo mi, al­fa muž­ja­ci, u ži­vo­tu.