Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me ne­ki­dan u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, sva­đa­li se Ame­ri­ka­nac, No­vo­ze­lan­đa­nin, Esto­nac, En­glez i Mu­jo ko du­že ni­je po­su­đe­nu knji­gu vra­tio u bi­bli­o­te­ku. En­glez ta­ko po­ka­zao no­vi­ne s in­ter­vju­om Kit Ri­čard­sa, u ko­jem gi­ta­ri­sta ,,Ro­ling­ston­sa'' pri­zna­je ka­ko je pri­je vi­še od pe­de­set go­di­na po­su­dio ne­ke knji­ge u bi­bli­o­te­ci u Dart­for­du, za ko­je se dug već po­peo na dva­de­set hi­lja­da fun­ti.
„Ni­je to ni­šta”, od­go­vo­ri na to No­vo­ze­lan­đa­nin, po­ka­zu­ju­ći no­vi­ne s pri­čom o jed­noj ba­ki­ci ko­ja je knji­gu “Mi­to­vi i le­gen­de Ma­o­ra”, po­su­đe­nu ma­ja 1947. vra­ti­la na­kon što ju je grad­ska knji­žni­ca u Ouklen­du če­ka­la še­zde­set se­dam go­di­na. „Ni­je to ni­šta”, od­go­vo­ri on­da Esto­nac, po­ka­zu­ju­ći no­vi­ne s pri­čom o osam­de­set­pe­to­go­di­šnjem star­cu što je ro­man Edu­ar­da Vil­de po­su­dio još 7. mar­ta 1944. dok je Esto­ni­ja još bi­la pod na­ci­stič­kom oku­pa­ci­jom, pa vra­tio tek pri­je par go­di­na, na­kon što ga je Cen­tral­na bi­bli­o­te­ka u Ta­li­nu če­ka­la pu­nih se­dam­de­set go­di­na. „Ni­je to ni­šta”, od­go­vo­ri mu Ame­ri­ka­nac, po­ka­zu­ju­ći no­vi­ne s pri­čom o iz­vje­snom Vebu Džonsonu, ko­ji je knji­žni­ci u San Fran­ci­sku ne­ki­dan vra­tio knji­gu Fren­si­sa Hop­kin­so­na Smi­ta – zgod­nog na­slo­va „Če­tr­de­set mi­nu­ta pre­ka­sno” – što ju je nje­go­va pra­ba­ka po­su­di­la dav­ne 1917, a bi­bli­o­te­ka ,,Fil­mor'' če­ka­la rav­no sto go­di­na.
„Ni­je to ni­šta”, ja­vio se na kra­ju, ja­sno, i Mu­jo. „Ja sam 1992. u Na­ci­o­nal­noj i uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci u Sa­ra­je­vu po­su­dio jed­nu knji­gu i dan-da­nas, dva­de­set pet go­di­na ka­sni­je, još če­kam da je vra­te.”
„Knji­gu?”, pi­ta­li ga oni.
„Ma jok”, od­mah­nuo Mu­jo. „Bi­bli­o­te­ku.”
To je Bo­sna, ne­ma ta­kve ze­mlje ni­đe. Svu­gdje u svi­je­tu na­ci­o­nal­ne i uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke če­ka­ju da im lju­di vra­te po­su­đe­ne knji­ge, sa­mo u Sa­ra­je­vu lju­di s po­su­đe­nim knji­ga­ma če­ka­ju da im vra­te Na­ci­o­nal­nu i uni­ver­zi­tet­sku bi­bli­o­te­ku. Sa­gra­đe­na 1894. za­pa­lje­na u ra­tu 1992, a ob­no­vlje­na 2014, pre­kra­sna austro­u­gar­ska zgra­da sa­ra­jev­ske Grad­ske vi­jeć­ni­ce na Mu­staj-pa­ši­nom mej­da­nu – što je još od 1947. slu­ži­la kao Na­ci­o­nal­na i uni­ver­zi­tet­ska bi­bli­o­te­ka – ta­ko i dan-da­nas, dva­de­set pet go­di­na na­kon uni­šte­nja i pu­ne tri go­di­ne na­kon ob­no­ve i sve­ča­nog otva­ra­nja, zja­pi pra­zna kao fla­ša. U tom na­o­pa­kom, po­put ča­ra­pe iz­vr­nu­tom svi­je­tu – sve po nat­pi­su s plo­če na ob­no­vlje­noj zgra­di, „Ne za­bo­ra­vi­te, pam­ti­te i opo­mi­nji­te!” - ne ša­lje bi­bli­o­te­ka gra­đa­ni­ma opo­me­ne zbog ne­vra­će­nih knji­ga, već gra­đa­ni, eto, ša­lju opo­me­ne zbog ne­vra­će­ne bi­bli­o­te­ke.
Gra­đa­ni, na­i­me, ne za­bo­ra­vlja­ju, pam­te i opo­mi­nju.
„Po­en­ta sa Vi­jeć­ni­com je da svi, od gra­do­na­čel­ni­ka do in­te­lek­tu­a­la­ca i po­li­ti­ča­ra, na­gla­ša­va­ju da je to sim­bol Sa­ra­je­va”, opo­mi­nje ta­ko Sel­ma Aso­tić iz ne­for­mal­ne gru­pe gra­đa­na ,,Je­dan grad, jed­na bor­ba'', ko­ja se bo­ri za vra­ća­nje knji­žni­ce na Mu­staj-pa­šin mej­dan. „I Vi­jeć­ni­ca je­ste ne­ka­da bi­la sim­bol Sa­ra­je­va kao bi­bli­o­te­ka, bi­la je sim­bol Sa­ra­je­va zbog knji­ga ko­je su bi­le unu­tra. Bi­la je sim­bol Sa­ra­je­va za­to što je omo­gu­ći­la gra­đa­ni­ma i gra­đan­ka­ma da se sa­ži­ve sa tom in­sti­tu­ci­jom. Ni­je ona 1992. za­pa­lje­na kao ad­mi­ni­stra­tiv­no sje­di­šte, ili kao zgra­da ko­ju je iz­gra­di­la jed­na ko­lo­ni­jal­na si­la, ne­go je za­pa­lje­na kao bi­bli­o­te­ka. Lju­di ko­ji su gi­nu­li spa­ša­va­ju­ći Vi­jeć­ni­cu gi­nu­li su spa­ša­va­ju­ći knji­ge, i to je taj sim­bo­lič­ki ka­pi­tal ko­ji Vi­jeć­ni­ca ima.”
„Ka­da se ka­že da je Vi­jeć­ni­ca sim­bol Sa­ra­je­va, on­da mo­že bi­ti sim­bol sa­mo u tom smi­slu”, ka­že na kra­ju Sel­ma, i ne­ma poj­ma ko­li­ko je u kri­vu. Ne­ma ona poj­ma u ko­li­ko sve raz­li­či­tih smi­slo­va Vi­jeć­ni­ca mo­že bi­ti sim­bol Sa­ra­je­va.
“Dra­ge Sa­raj­ke i Sa­raj­li­je, sa­ra­jev­ska Vi­jeć­ni­ca se di­gla iz pe­pe­la, i isto ta­ko će Bo­sna i Her­ce­go­vi­na po­no­vo da sto­ji uz­dig­nu­te gla­ve. Da­nas i za­u­vi­jek ne­ka ob­no­vlje­na Vi­jeć­ni­ca bu­de iz­vor sna­ge i in­spi­ra­ci­je za sve one ko­ji ob­na­vlja­ju i iz­gra­đu­ju su­ži­vot, za­jed­ni­štvo, to­le­ran­ci­ju te ci­vi­li­za­ci­ju lju­ba­vi kao cen­tral­ne stu­bo­ve ove pre­kra­sne ze­mlje”, re­kao je vi­so­ki pred­stav­nik u BiH Va­len­tin In­cko ono­mad na otva­ra­nju Vi­jeć­ni­ce, ob­no­vlje­ne do­na­ci­ja­ma Evrop­ske uni­je od dva mi­lo­na eura. A vla­sti­ma – ko je kri­vo pro­či­tao, ko kri­vo shva­tio, đa­vo će zna­ti – svi­dje­la se pred­stav­ni­ko­va ide­ja o za­jed­ni­štvu, lju­ba­vi i cen­tral­nim stu­bo­vi­ma, pa u ob­no­vlje­noj Vi­jeć­ni­ci od­lu­či­li da or­ga­ni­zu­ju vjen­ča­nja. A me­đu cen­tral­nim stu­bo­vi­ma sve­ča­ne sa­le i fo­to­gra­fi­sa­nje mla­de­na­ca.
„Sim­bo­lič­ki ka­pi­tal Vi­jeć­ni­ce”? Pra­va sit­ni­ca: vjen­ča­nje dvi­je hi­lja­de kon­ver­ti­bil­nih ma­ra­ka, fo­to­gra­fi­sa­nje mla­de­na­ca pe­de­set. Plus PDV.
„Ka­da se ka­že da je Vi­jeć­ni­ca sim­bol Sa­ra­je­va, on­da mo­že bi­ti sim­bol sa­mo u tom smi­slu”, do­dao bih ja. To, na­i­me, da Na­ci­o­nal­na i uni­ver­zi­tet­ska bi­bli­o­te­ka, ar­hi­tek­ton­ski i ci­vi­li­za­cij­ski sim­bol Sa­ra­je­va - uz sr­ce gra­da, Ba­ščar­ši­ju, na­slo­nje­na kao nje­gov mo­zak, pa­met i um - da­nas slu­ži kao svad­be­ni sa­lon za grad­ske ma­fi­ja­še, ja­li­ja­še i star­le­te, to­li­ko je eks­pli­ci­tan sim­bol da­na­šnjeg Sa­ra­je­va i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne da je mo­žda čak i od­već pr­vo­lop­ta­ški. Za­to se valj­da u Grad­skoj vi­jeć­ni­ci ne odr­ža­va­ju sa­mo vjen­ča­nja, već i pro­mo­ci­je im­be­cil­nih euro­son­gov­skih pje­smu­lja­ka, mo­no­gra­fi­ja o auto-pu­te­vi­ma i no­vih mo­de­la smart­fo­na, ko­je­ka­kvi Ba­ki­ro­vi “sve­bo­šnjač­ki” sa­stan­ci i aka­de­mi­je, te mar­ke­tin­ški even­ti i bren­ding kon­fe­ren­ci­je, sa sve di-dže­je­vi­ma, af­ter par­ti­ji­ma i šam­panj­cem na bal­ko­nu za grad­sku fić­fi­rić­ku eli­tu.
Ne znam za vas, ali me­ni je to ba­rem jed­na­ki zlo­čin kao i one gra­na­te što su 1992. u Na­ci­o­nal­noj i uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci spa­li­le i uni­šti­le dva mi­li­o­na knji­ga i ča­so­pi­sa.
„Na ovom su mje­stu sa­ra­jev­ske grad­ske vla­sti 2014. go­di­ne Na­ci­o­nal­nu i uni­ver­zi­tet­sku bi­bli­o­te­ku pre­tvo­ri­li u gla­mu­ro­zni mul­ti­me­di­jal­ni event-cen­tar. Ne za­bo­ra­vi­te, pam­ti­te i opo­mi­nji­te!”, sta­ja­lo bi, ka­ko sam ja to za­mi­slio, na plo­či na ula­zu u sim­bol no­vo­ga Sa­ra­je­va.
„Ne za­bo­ra­vi­te, pam­ti­te i opo­mi­nji­te!”, ka­že ta­ko nat­pis na plo­či na Vi­jeć­ni­ci, jer sve je ma­nje onih ko­ji će uop­šte pam­ti­ti da je u onoj fo­to-rad­nji na Mu­staj-pa­ši­nom mej­da­nu ne­kad dav­no bi­la jed­na ozbilj­na evrop­ska bi­bli­o­te­ka s dva mi­li­o­na knji­ga.
„Ni­je to ni­šta”, od­go­vo­ri­će Mu­jo, „sad je s dva mi­li­o­na eura ob­no­vlje­na za jed­nu knji­gu.”
„Ko­ju?”, pi­ta­će ga Ame­ri­ka­nac, No­vo­ze­lan­đa­nin, Esto­nac i En­glez, a Mu­jo će na to: „Ma­tič­nu knji­gu vjen­ča­nih.”
wwwbu­ka.com