Pi­še: Želj­ka Ko­rać


Ne umi­jem ni ja do­volj­no do­bro opi­sa­ti osje­ćaj ko­ji me pra­ti da­ni­ma. Osje­ćaj ko­ji se pro­la­ma Cr­nom Go­rom, a i ši­re. Osje­ćaj ko­ji je do­ta­kao sva­kog sa­vje­snog čo­vje­ka. A vje­ru­jem da ta­kvih ima mno­go. Jed­no je si­gur­no. Taj osje­ćaj ni­je pri­ja­tan. Taj osje­ćaj jed­no­stav­no po­ra­ža­va.
Mo­ra bi­ti ne­ka go­le­ma ne­vo­lja kad je cr­no­gor­ska že­na iz svog do­ma iza­šla na uli­cu. Ovaj po­stu­pak ne iza­zi­va sa­mo ne­la­go­du. Iza­zi­va strah. Strah za go­li op­sta­nak, za hljeb...za ne­što vi­še od to­ga.
Kroz isto­ri­ju od­nos po­lo­va se tu­ma­čio kao od­nos mo­ći. Ja­sno je da su že­ne bi­le taj „sla­bi­ji” pol. Ali nji­ho­va ulo­ga je bi­la ne­sum­nji­vo ve­o­ma ve­li­ka. Ve­ća ne­go što su to mu­škar­ci pri­zna­va­li, i mno­go ve­ća ne­go što su i one sa­me bi­le svje­sne to­ga.
Ta­ko maj­ke već pet­na­est da­na, ne­svje­sno, po­ra­ža­va­ju sva­kog ko u njih ni­je vje­ro­vao. Sva­kog ko je na njih za­bo­ra­vio. I sva­gog ko ih je ob­ma­nuo. Iza­šle su ma­sov­no na uli­ce i gr­če­vi­to, s osmije­hom na li­cu i tu­gom u du­ši, bo­re se za ono ma­lo, ko­je zna­či mno­go. A zar se dru­ga­či­je i oče­ki­va­lo od cr­no­gor­ske maj­ke ? Zar vje­ko­vi­ma una­zad ni­je­su pre­vi­ja­le svo­je ra­nje­ne ju­na­ke i da­vle po­sled­nji dio se­be za po­ro­di­cu i dom...? Je­su!
One štraj­ku­ju gla­đu ju­če, da­nas i sju­tra će. Ko zna i još do ka­da, ali oči­to po­ru­ču­ju da od­u­sta­ti ne­će, a iz­dr­ža­ti si­gur­no ho­će. Nji­ho­vu glad sa­da je­di­no prav­da za­do­vo­lja­va. A ako je prav­du u Cr­noj Go­ri ne­mo­gu­će spro­ve­sti, on­da ste vi ko­ji ka­že­te da maj­ke pu­no tra­že u pra­vu. Ali one zna­ju da prav­da ne sti­že br­zo i la­ko, ali vje­ru­ju da dol­azi. Vje­ru­jem i ja.
Ono što su go­spo­da u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re iz­gla­sa­la, Za­kon o na­kna­da­ma maj­ka­ma sa tro­je i vi­še dje­ce, ni­je bi­la ide­ja maj­ki, već ide­ja "ve­li­kih" po­li­tič­kih igra­ča ko­ju su pro­ci­je­ni­li da im maj­čin­ska na­klo­nost u tom mo­men­tu tre­ba. Ostva­ri­li su svoj na­um. Pa su se ubr­zo pre­do­mi­sli­li, valj­da se na­um po­ka­zao ne­is­pla­ti­vim. Sa­da su oti­šli ko­rak da­lje. Dr­znu­li su se da uni­ze za­kon i pred svi­je­tom po­ni­ze Cr­nu Go­ru. Po­ni­ze maj­ku. Uspje­li su. Ve­ći­ni že­na ovo je bio je­di­ni fi­nan­sij­ski pri­hod. Da­kle, tre­ba li još ne­što re­ći?
E pa go­spo­do, maj­ke su vas svih ovih da­na vas uto­pi­le u po­ra­zu. Opet su po­ka­za­le da su ja­če od svih oko­va ko­ji­ma ih ve­že­te. One su svih ovih da­na slo­bod­ne. Ona­ko iz­mu­če­ne, pro­mr­zle i ne­i­spa­va­ne, kre­nu­le su sa na­jja­čim oruž­jem ka svom ci­lju. Kre­nu­le su s osmje­hom i že­ljom za prav­du. Smi­ju se isto­vre­me­no va­šem po­ra­zu i sop­stve­noj ne­sre­ći. Mno­gi­ma od njih fa­li po ne­ko­li­ko zu­ba u vi­li­ci, ali nji­ma ni­je do este­ti­ke, zub ži­vo­ta im je od­nio mno­go vi­še. Ali su ja­ke. Ve­li­ke kao Lov­ćen i Nje­goš. Cr­na Go­ra tre­ba da bu­de po­no­sna MAJ­KA svih maj­ki.
One su ovih da­na ve­li­ke cr­no­gor­ske go­ro­sta­se na­tje­ra­le na plač. Kod nas se ka­že da su su­ze ne­pri­stoj­ne za mu­škar­ca. Ali ovih da­na, is­pred Skup­šti­ne Cr­ne Go­re, ja sam vi­dje­la te su­ze. Da, si­no­vi, bra­ća i mu­že­vi su pla­ka­li. Nji­ho­ve da­me su i na me­đu­na­rod­ni Dan že­na, umje­sto ru­ža i ro­man­tič­ne ve­če­re, iza­bra­le re­vo­lu­ci­ju.
Pred­la­žem! Ko­li­ko god da je tu­žno sta­nje na­šeg bu­dže­ta, maj­ka­ma se nji­ho­vo obez­bi­je­di­ti mo­ra. Zar se po­li­ti­ka u Cr­noj Go­ri vo­di to­li­ko neo­zbilj­no da se tek ta­ko, non­ša­lant­no, od­u­zi­ma­ju za­kon­ski usvo­je­na pra­va!? I to maj­ka­ma !? Ne mi­slim da to mo­že ta­ko. A svje­do­ci smo da vam one do­zvo­li­ti ne­će da bu­de ta­ko.
Za­bo­ra­vlja­te, ka­ko sa­mo po­no­sni sto­ji­te dok se in­to­ni­ra him­na ko­ju pje­va­te " Oj svi­je­tla maj­ska zo­ro, maj­ko na­ša Cr­na Go­ro".
A ja ću vam do­da­ti " Oj svi­je­tla maj­ska zoro ne či­ni majka­ma ovo "....
Bo­jim se da će Vas pro­kli­nja­ti ne one, još go­re, pro­kli­nja­će vas nji­ho­va dje­ca.
"Di­van je osje­ćaj ka­da leg­neš no­ću u kre­vet i la­ko za­spiš, jer ne­ma tam­nih utva­ra da te pro­go­ne zbog zlih dje­la. Či­sta sa­vjest je od ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti", Do­sto­jev­ski.