Pi­še: mr Slo­bo­dan M. Ču­ro­vić Apis


Za­sta­ve vi­jo­re. Svi vi­jo­re. U go­mi­li pra­te je­dan dru­gog gle­dom, da ne bi slu­čaj­no ko obo­rio po­gled, jer je vi­jo­ri­za­ci­ja sra­zmjer­na rev­no­sti. Prat­nja ve­li­ka i ma­la. Vje­tar nji­še Za­sta­ve, ihhhah­haj, ko­li­ko ig je.
Slo­bo­da. Slo­bod­ni me­di­ji, slo­bo­dan na­rod, sve slo­bod­no.
An­te­ne se tek po­vre­me­no okre­nu i gla­va­ma svi kao pre­ma sun­co­kre­tu okre­će­mo se, okre­će­mo, okre­će­mo.
Ana­li­ti­ča­ri ana­li­zi­ra­ju, stu­den­ti uz men­ze i pen­si­o­ne­ri (mu­nje ne­be­ske) uz vlast, neo­vi­sne uli­ce, tr­go­vi, ti­ce, va­zduh, sve neo­vi­sno. Una­toč sve­mu, u inat sve­mu.
Pr­vi eša­lon smo­tra­ča smo­tri vri­jed­no da se ne bi dru­gi eša­lon za­gu­bio, sto­pio, gle­da­ju­ći za­sta­ve.
Kan­di­da­ti za tre­ći eša­lon ne­str­plji­vo se nad­me­ću, ja­ka­ju u do­ka­zi­va­nju pred gla­sač­kim ku­ti­ji­ca­ma, ko će bo­lje, ko će ja­če, vi­še, da za­gr­mi ko će da pri­vu­če pa­žnju, ko obe­ća­va da bu­de pred­lo­žen za ka­zi­va­ča, da ka­zu­je dru­ge, ko­ji ne­do­volj­no smo­tre u za­sta­ve i okre­ću se an­te­na­ma.
Iz ana­log­nog (shod­no ja­sno­ći) do di­gi­tal­nog (sklo­noj fi­no­ći) isin­ska sre­ća je za­plju­snu­la li­ca.
Pje­va se iz sve­ga gr­la, tri­jum­fal­no, sve je po­bi­je­đe­no, si­gur­nim kro­kom, ćer do­tle, sva­ki da­mar je na­preg­nut, oči do is­ko­la­če­nja da ne bi ne­ko van­ka, ona­ko vanj­ski za­pje­vao ne­ku ne­pri­klad­nu, ne­la­god­nu pje­smu, da ne bi dru­ga­či­je šta po­mi­slio. Za­bra­ni­ti ne­po­želj­nu pje­smu “Uaaaa.“ Vi­ka­če za­u­sta­vi­ti, u skla­du sa mi­nut-dva, na­met­nu­ti im dru­ga­či­je pje­sme, po mo­guć­stvu što pro­e­vrop­ski­je i neo­vi­sni­je.
Jur­nja­va ko je pr­vi za­pje­vao, uti­ša­ti glas po sva­ku ci­je­nu, jer ta­ko ka­že hor beč­kih dje­ča­ka, su­vi­še je ne­ka­ko po­pu­li­stič­ki, ne­pri­klad­no, jer ta­kva ni­je na­ka­na ve­li­kih uši­ju.
Po­ja­čan im­puls, u mo­zgu, na­dra­žen sna­žnim sig­na­lom iz emi­te­ra, ra­di­o­di­fu­zne ope­ra­ti­ve, po­red an­te­na, opo­mi­nje i od­mah se mo­ra za­u­ze­ti od­bram­ben stav. Do­bro je ka­da se iz do­bra pje­va, pro­či­sti se gr­lo, evo ru­ka da je ta­ko.
Da­pa­če, to se ne smi­je, re­per­to­ar je usvo­jen, an­te­ne su od­re­di­le fre­kven­ci­ju, cr­no ti šal­ta­nje ako odeš van si­ste­ma.
Pro­to­kol je to. Kad si u pro­to­ko­lu, oba­ve­zna je ma­šna i kar­ta, ula­zni­ca za vi­zi­ju.
Po sva­ku ci­je­nu za­glu­ši­ti po­li­so­no po­ja­nje, mo­ra bi­ti uni­so­no, dok smo vječ­ni, jer uni­so­nu svi mo­ra­mo ču­va­ti da je ko ne ukra­de. I što je ko vi­še „plje­va“ i u sr­ce mu „plje­va“ i u nov­ča­ni­ku, sve mu cvje­ta.
Pr­vi eša­lon šap­ta­ča i do­ja­vi­la­ca, sa vi­so­kom i du­go­traj­nom ško­lom šppi­ju­ni­ra­nja, sa­mo­za­do­volj­no po­sma­tra ce­re­mo­ni­jal, i u pro­vi­zo­ri­ju­mu, zna­ju­ći ka­ko je te­žak put bio, da bi se sti­glo tu.
Ko­li­ko obur­da­nih šu­pa, ko­ko­ši­nja­ca, po­dru­ma, sve u skla­du sa do­jav­nim za­ko­nom, pa ni­je ču­do da se zdra­ve, do­bi­ja­ju­ći po du­go­go­di­šnjem sta­žu ti­tu­lu špi­ju­na­ra.
U dru­gom eša­lo­nu, pr­ste­nu (ali vanj­skom), zbog za­bi­lje­žbi i uknji­žbi su kan­di­da­ti za na­pre­do­va­nje, za pre­ko­man­do­va­nje od špi­ju­na, do špi­ju­na­ra, želj­ni me­da­lja i pri­zna­nja, po nji­ho­vu ci­je­nu. Oni su do­jav­ni­ci. Sve bi im po­vje­ro­va­li da ne la­žu.
Naj­vi­še gri­zu oni iz tre­ćeg re­da, ne­str­plji­vi, naj­gla­sni­ji su sa skan­di­ra­njem, dla­no­ve su za­cr­ve­nje­li od sil­nih apla­u­za, da se vječ­no ču­je.
An­te­ne se okre­ću, uši ra­stu i na­pre­žu se do nat­čo­vje­čan­skih mo­guć­no­sti, an­ga­žo­va­ni su svi, da se okre­ću, sa bes­kraj­nim hor­skim po­na­vlja­njem is­to­sti, o vječ­no­sti i ko­je­ka­kvim ( glad­nim- ne­ma ve­ze) pro­la­zno­sti­ma.
O su­pre­ma­ci­ji no­ve kla­se, no­vih bo­ga­tu­na, no­vih europ­skih po­i­ma­nja i svje­tlo­na­zo­ra.
Va­tro­me­ti, Po­tem­ki­no­vi za­se­o­ci, je­de se zlat­nom ka­ši­kom, ka­vi­jar te­če, šam­pa­njac iz sla­vi­na, eks­plo­zi­ja oso­bi­to­sti, od oni­ja dru­gi­ja.
Mo­ni­to­ring, špi­ju­no­ning, ka­stig, ka­sting...
Sve slo­bod­no, slo­bo­dan­ski­je, naj­slo­bo­dan­ski­je. I ja Slo­bo­dan. Do iz­ne­mo­glo­sti.Sa­mo ta­ko, sa­mo ta­ko. Mi zna­mo ka­ko.
Za­sta­ve... Za­sta­ve.
(Autor je knji­žev­nik
i knji­žev­ni kri­ti­čar)