Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Umjet­ni­ci su u sva­kom si­ste­mu sa­vjest dru­štva – a šta je sa pri­li­ka­ma u Cr­noj Go­ri? Ve­li­ka ime­na, oki­će­na ore­o­li­ma pre­tvo­re­na u kon­zu­ma­tor­ske pa­ra­zi­te bri­žno ču­va­ju svo­je kla­no­ve gdje se is­pod ru­ke di­je­li bra­šno. Na­ši knji­žev­ni­ci i umjet­ni­ci jav­no ne ko­men­ta­ri­šu sta­nje u dru­štvu da bi mo­gli da se oko­ri­ste i o po­zi­ci­ju i opo­zi­ci­ju.
Gran­di­o­zne pro­mo­ci­je pet­pa­rač­kih ro­ma­na, po­go­to­vo po­e­zi­je uz oda­bra­nu pu­bli­ku sa ka­pa­ma i ša­lo­vi­ma bru­je po no­vi­na­ma uz­di­žu­ći knji­žev­nu eli­tu. No­vac se kam­či i od po­zi­ci­je i od opo­zi­ci­je, cr­kve­nih pri­lo­ga i za­o­stav­nih ama­ne­ta. Ko se sve oki­tio na­gra­da­ma ve­li­kih ime­na i ka­kav je re­pre­zent istih u da­na­šnje vri­je­me? Ta­ko­zva­na knji­žev­nost ko­la po in­ter­ne­tu od ko­je bi se za­sra­mio sva­ki pi­sme­ni sred­njo­ško­lac.
Ajn­štajn je pi­sao da ge­ni­ja či­ni ka­rak­ter, a ko je upo­znao ma­le gru­pa­ci­je lo­va­ca na na­gra­de vi­dio bi da ge­ni­ji­ma tu ni­je mje­sto. Bo­ga­ti na ri­je­či­ma, a škr­ti u jav­nim is­tu­pi­ma oni ne kri­ju za­do­volj­stvo svo­jim sta­tu­som i pri­vi­le­gi­ja­ma. Oni se ne li­be da lju­be ru­ku po­gla­vi­ca­ma bi­lo svje­tov­nim, bi­lo du­hov­nim. Naža­lost, mr­žnja ko­ja se si­je baš sa tih adre­sa nji­ma ne sa­mo da sme­ta, već im je do­bro do­šla. U sva­kom nor­mal­nom si­ste­mu za njih se ne bi ču­lo ko­li­ko za sve osta­le pro­sječ­ne i is­pod pro­sje­ka.
Slu­čaj­no sam bio na ne­kim pro­mo­ci­ja­ma tih gran­di­o­znih ve­li­či­na na­ri­ca­telj­ske pro­ve­ni­jen­ci­je. Čo­vjek bi po­mi­slio iz usta mo­der­nih le­le­ka­ča da se ra­di o ra­đa­nju no­vih Nje­go­ša. Oni be­stid­no is­po­lja­va­ju glad za na­gra­da­ma ko­je ko­la­ju sa­mo me­đu čla­no­vi­ma bra­ti­je. Ta­kva mje­sta „kul­tu­re“ si­no­nim su za in­tri­ge, lju­bo­mo­ru i ogo­va­ra­nje. Oni se ne li­be ni da uzmu no­vac od ne­kog taj­ku­na ko­me kul­tu­ra naj­bo­lje pri­ja uz do­bro je­lo.
Kao i svi dru­gi očaj­ni­ci ko­ji tra­že pri­ja­te­lje na Fej­sbu­ku, oni ne­se­bič­no ša­lju svo­ja gran­di­o­zna dje­la edu­ku­ju­ći obo­ža­va­o­ce.
Ka­ko nas vi­de kom­ši­je iz re­gi­o­na kad se zna da nam je kul­tu­ra i na­u­ka na naj­ni­žem mo­gu­ćem ni­vou? To ni­ma­lo ne sme­ta na­šim la­u­re­a­ti­ma da iza­đu u no­vi­ne sa po dvi­je sli­ke ili sa pr­stom pri­ti­snu­tim na slje­po­oč­ni­cu kao „Ro­de­nov mi­sli­lac“. Ka­pe i kač­ke­ti su tu ne­za­o­bi­la­zni re­kvi­zi­ti, a na pro­mo­ci­ja­ma uvod­ni­ci re­kla­mi­ra­ju sa­mi se­be.
Je­dan od ta­kvih zvuč­nih ime­na re­kla­mi­ra­ju­ći tu­đu knji­gu ni­je mo­gao, a da svo­ju ne sta­vi u ka­dar. Dav­no je re­če­no da je sa­mo­re­kla­mi­ra­nje je­di­ni put da u po­tro­šač­kom dru­štvu po­sta­neš po­znat. Knji­ge na­ših ve­li­či­na naj­bo­lje se pro­da­ju po ka­fa­na­ma uz je­lo umje­sto ape­ri­ti­va ko­ji je pri­vi­le­gi­ja sred­nje kla­se. Dok po­no­vo do­bi­je­mo sred­nju kla­su mi će­mo vi­tri­ne pu­ni­ti knji­ga­ma iz ka­fa­ne. No­vi­ne će bi­ti us­kra­će­ne za dru­štve­ne ko­men­ta­re na­ših ve­li­či­na osim ako se ne ra­ču­na ne­ka bol­na – ni­kad pre­ža­lje­na isto­rij­ska kne­dla.