Pi­še: Bo­ško Vu­ki­će­vić


Uspjeh opo­zi­ci­o­nog boj­ko­ta u Nik­ši­ću, tj. nat­po­lo­vi­čan broj ne­i­za­šlih na iz­bo­re i zna­ča­jan dio ne­va­že­ćih li­sti­ća, mo­ra bi­ti sa­mo pr­vi ko­rak u pro­ce­su oba­ra­nja re­ži­ma i de­mon­ta­že si­ste­ma. Po­kret ,,Slo­bo­da na­ro­du'' go­di­na­ma po­na­vlja: boj­kot (ak­ti­van, op­šti i ne­se­lek­ti­van) je sred­stvo, ni­je cilj. Sred­stvo dis­kon­ti­nu­i­te­ta, za bu­đe­nje uspa­va­nog sta­da i ma­so­van iz­la­zak gra­đa­na na uli­ce u ci­lju ru­še­nja ma­fi­ja­škog re­ži­ma. Uko­li­ko na­kon ovog pr­vog ko­ra­ka u pro­ce­su de­le­gi­ti­mi­sa­nja vla­sti ne bu­du sli­je­di­li na­red­ni, boj­kot opo­zi­ci­je ne sa­mo da ne­će ima­ti efek­ta, već će bi­ti i kon­tra­pro­duk­ti­van. Pod na­red­nim ko­ra­ci­ma pod­ra­zu­mi­je­va­ju se va­nin­sti­tu­ci­o­nal­ne for­me an­ti­re­žim­skog dje­lo­va­nja, bri­žlji­vo pri­pre­mlje­ni op­šte­na­rod­ni pro­te­sti i is­ka­zi­va­nje for­mi gra­đan­ske ne­po­slu­šno­sti, sve do is­pu­nje­nja go­re po­me­nu­tog ci­lja.
U pro­ce­su stva­ra­nja kri­tič­ne ma­se an­ti­re­žim­ski ori­jen­ti­sa­nih gra­đa­na na uli­ci, osim or­ga­ni­zo­va­nog boj­ko­ta iz­bo­ra i in­sti­tu­ci­ja, udru­ži­va­nje raz­li­či­tih ka­te­go­ri­ja ne­za­do­volj­nih, is­ka­zi­va­nje so­li­dar­no­sti i uka­zi­va­nje na op­štu stvar su ne­ke od ključ­nih kom­po­nen­ti. Re­ci­mo, pro­test maj­ki sa tro­je i vi­še dje­ce, iako se ra­di o par­ti­ku­lar­nim in­te­re­si­ma ka­te­go­ri­je, ne­što je što bi sva­ki slo­bo­dan čo­vjek mo­rao ak­tiv­no po­dr­ža­ti. Jer, oprav­da­nost ta­kvog ak­ti­vi­zma maj­ki svi­ma je pred oči­ma: one se bo­re pro­tiv uki­da­nja već ste­če­nog pra­va, pro­tiv oči­te ne­prav­de. No, i po­red to­ga, iz­o­sta­je so­li­dar­nost do­brog di­je­la gra­đan­stva pre­ma ovoj ka­te­go­ri­ji.
Ta­ko mo­že­te uoči­ti hor­de „is­pi­ja­ča doj­če­va“ u lo­ka­li­ma pod­go­rič­kih tr­go­va ko­je su na­ro­či­to „ak­tiv­ne“ to­kom pro­te­sta, pa ra­di­lo se o pro­te­sti­ma ugro­že­nih ka­te­go­ri­ja, ili pro­test­ma pro­tiv re­ži­ma, NA­TO-a, na­si­lja... I u Nik­ši­ću u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma mo­že­te pri­su­stvo­va­ti stan­dard­nom, ali ne­stvar­nom pri­zo­ru: sva­ka ba­šta lo­ka­la dup­ke pu­na, ne za­pa­ža se slo­bod­no mje­sto, sve iz­gle­da po­put ne­kog ve­li­kog mra­vi­nja­ka. Isti­na, dan mo­že bi­ti i li­jep, ali lje­po­ta da­na je sa­mo iz­go­vor pa­siv­ni­ma za si­mu­li­ra­nje nor­mal­nog ži­vo­ta. Li­ca na­čič­ka­nih in­di­vi­dua ni­je­su sreć­na, ali ni tu­žna: oči­gled­no je da ogrom­na ve­ći­na za­va­ra­va sa­me se­be da ži­vi u ne­koj dru­ga­či­joj stvar­no­sti. Iako pre­te­žan dio oso­ba ko­je sje­de, kon­tem­pli­ra­ju še­ta­če i „imi­ti­ra­ju ži­vot“ ni­je u sta­nju ni da pla­ti taj espre­so, ili su u tu svr­hu tra­ži­le od ro­di­te­lja-pen­zi­o­ne­ra ne­ku „cr­ka­vi­cu“ i ti­me ih osta­vi­le bez obro­ka za taj dan, one će se pra­vi­ti da je uglav­nom sve u re­du, raz­mje­nji­va­ti mi­šlje­nja o mo­gu­ćim kla­di­o­ni­čar­skim po­du­hva­ti­ma i pro­mjen­lji­vo­sti kli­me u gra­du.
Svi ti „tra­ži­te­lji ali­bi­ja“ za ne­ak­tiv­nost, ko­ji ne umi­ju ili ne­će da is­ka­žu so­li­dar­nost bi­lo ko­me u ne­vo­lji, ili ne že­le da „za­su­ču ru­ka­ve“ u bor­bi za op­štu stvar i bu­duć­nost sop­stve­ne dje­ce, jed­ni su od osnov­nih uzro­ka pro­pa­da­nja na­šeg dru­štva. I po­red mno­štva iz­go­vo­ra ko­je će uvi­jek pro­na­ći, zna­ju oni od­lič­no, ma­kar ve­ći­na njih, ka­ko sto­je stva­ri; dok si­mu­li­ra­ju bez­bri­žnost i rav­no­du­šnost za dru­štve­na de­ša­va­nja, to­kom raz­go­vo­ra o kla­di­o­ni­čar­skim ti­ke­ti­ma ob­li­je i njih hla­dan znoj, tj. ja­vi im se mi­sao da se upra­vo zbog nji­ho­ve ne­ak­tiv­no­sti dru­štvo na­la­zi tu gdje je­ste. I da je od­go­vor­nost za bu­du­ća tu­rob­na de­ša­va­nja upra­vo na nji­ma. Ali im ni to ne­će pro­bu­di­ti sa­vjest, već će ra­di­je uto­či­šte pro­na­ći u sop­stve­nom ku­ka­vič­lu­ku.
Ipak, i po­red su­mor­nog am­bi­jen­ta ko­ji kre­i­ra po­me­nu­ta sor­ta pa­si­va­ca, slo­bo­dan čo­vjek se ne smi­je pre­pu­sti­ti pe­si­mi­zmu; on mo­ra udvo­stru­či­ti na­po­re ka­ko bi sop­stve­nim pri­mje­ri­ma na­sta­vljao da ani­mi­ra i tu ka­te­go­ri­ju. Osim to­ga: onog tre­nut­ka ka­da se rad­ni­ci bu­du bo­ri­li za pra­va obes­pra­vlje­nih se­lja­ka, se­lja­ci za pra­va obes­pra­vlje­nih pro­svjet­nih rad­ni­ka, pro­svjet­ni rad­ni­ci za pra­va obes­pra­vlje­nih stu­de­na­ta, i obrat­no u svim mo­gu­ćim kom­bi­na­ci­ja­ma - bi­će­mo bli­ži op­štoj bor­bi za de­mo­kra­ti­za­ci­ju dru­štva. Bez so­li­dar­no­sti i osje­ća­ja za pra­ved­nost, bez mak­si­me - "tvo­ji pro­ble­mi su i mo­ji pro­ble­mi", ne­ma bor­be za slo­bo­du.