Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Sva­ke go­di­ne u su­sret go­di­šnji­ci zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci na­še se­ku­lar­no sve­šten­stvo na­me­će jav­no­sti ide­ju o na­vod­nom ge­no­ci­du. Is­klju­či­vo se pre­ki­da sva­ka vr­sta ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ja je do­vo­di u pi­ta­nje. ,,La­ko je pre­ki­da­ti ko­mu­ni­ka­ci­ju pr­ko­snim tvrd­nja­ma; te­ško je ne­pre­sta­no, pre­va­zi­la­ze­ći tvrd­nje, za­la­zi­ti u pod­ruč­je isti­ne‘‘, na­vo­di Karl Ja­spers u svom ču­ve­nom spi­su ,,Pi­ta­nje kri­vi­ce‘‘. Ja­sno je da na­še se­ku­lar­no sve­šten­stvo bi­ra da po ovom pi­ta­nju či­ni ono što im lak­še pa­da. Za či­ji in­te­res?
Haj­de da opet ci­ti­ra­mo Ja­sper­sa: ,,Osu­da zlo­či­na sa­ma po se­bi mo­že do­ći s bi­lo ko­je stra­ne – ali je­di­no je pobjednik mo­že spro­ve­sti; on to či­ni bez­ob­zir­no, is­klju­či­vo po mjeri sop­stve­nih in­te­re­sa. Sve dru­go sa­mo je pri­kri­va­nje si­le i sa­mo­vo­lje ono­ga ko ima moć.‘‘ Ovo ,,sve dru­go‘‘ je za­da­tak ko­ji na­še se­ku­lar­no sve­šten­stvo ima. Ono op­slu­žu­je i ras­po­re­đu­je moć da­je vrednosne su­do­ve ko­ji su ap­so­lut­no is­klju­či­vi, a za sve to ima upo­ri­šte u ono­me što naj­bo­lje zna da ra­di - da apla­u­di­ra za­pad­noj mo­ći i ig­no­ri­še za­pad­ne zlo­či­ne. Po­što u gra­đan­skom ra­tu u BiH ne mo­že­mo re­ći da ima po­bjed­ni­ka, on­da tu ulo­gu uzi­ma ona stra­na na ko­joj se na­la­ze no­si­o­ci mo­ći. Oni su iza­bra­li da se Sre­bre­ni­ca pro­gla­si ge­no­ci­dom iako, uzi­ma­ju­ći me­to­de po ko­ji­ma su to uči­ni­li, ge­no­ci­dom mo­že­mo pro­gla­si­ti sva­ki zlo­čin ko­ji se do­go­dio za vri­je­me tog gra­đan­skog ra­ta. Ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti či­nje­ni­cu da kam­pa­nja za pro­gla­ša­va­nje ge­no­ci­dom zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci ima svo­je upo­ri­šte u po­li­ti­ci onih ze­ma­lja či­ji su pri­pad­ni­ci upra­vo po­či­ni­li ne­ke od naj­ve­ćih zlo­či­na u 20. vi­je­ku. Nje­mač­ka, Tur­ska, Hr­vat­ska, Bo­šnja­ci u BiH, SAD, svo­ja zlo­dje­la: Ho­lo­ka­ust, ge­no­cid nad Jer­me­ni­ma, Hi­ro­ši­mu i Na­ga­sa­ki, ge­no­cid nad Sr­bi­ma, Ro­mi­ma i Je­vre­ji­ma u NDH itd. po­kri­va­ju po­la­ga­njem zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci u sre­di­šte pri­če o ge­no­ci­du.
Uzev­ši da je ver­zi­ja zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci ko­ju nam pla­si­ra stra­na ko­ju op­slu­žu­je se­ku­lar­no sve­šten­stvo, sa svim pro­ti­vr­ječ­no­sti­ma, isti­ni­ta, mo­ra­mo re­ći da je u pi­ta­nju rat­ni zlo­čin pro­tiv rat­nih za­ro­blje­ni­ka i ci­vi­la, zlo­čin pro­tiv čo­vječ­no­sti ona­ko ka­ko je to de­fi­ni­sa­no Rim­skim sta­tu­tom. S ob­zi­rom na to da su u pi­ta­nju dje­la iz­vr­še­na za vri­je­me ra­ta i da iz­me­đu stra­na ko­je su ra­to­va­le ima­mo re­ci­pro­ci­tet u iz­vr­ša­va­nju ova­kvih zlo­či­na, to ne mo­že­mo go­vo­ri­ti o ge­no­ci­du. Sam rat u BiH (uklju­ču­ju­ći i pod­ruč­je Sre­bre­ni­ce) pro­iz­veo je iste re­zul­ta­te za sve stra­ne - de­por­ta­ci­je, pri­sil­no pre­mje­šta­nje sta­nov­ni­štva, pro­ga­nja­nje na vjer­skoj i na­ci­o­nal­noj osno­vi, ne­sta­nak li­ca, ubi­ja­nje rat­nih za­ro­blje­ni­ka, ubi­ja­nje ci­vi­la. Gra­đan­ski rat u Bo­sni vo­đen je na vjer­skoj i na­ci­o­nal­noj osno­vi. S tim što se mo­ra uze­ti u ob­zir i ko­lek­tiv­no pam­će­nje srp­skog na­ro­da na ge­no­cid ko­ji su nad njim vr­ši­li pri­pad­ni­ci dru­gih kon­fe­si­ja za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta u NDH i stva­ra­nje slič­ne at­mos­fe­re pred po­to­nje su­ko­be.
U ra­tu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni stra­da­lo je oko 100.000 lju­di (dva do tri od­sto sta­nov­ni­štva) me­đu ko­ji­ma, pre­ma ne­kim iz­vje­šta­ji­ma, 59 od­sto voj­ni­ka. U ge­no­ci­du ko­ji se de­sio u Ru­an­di 1994. go­di­ne, stra­da­la je tre­ći­na pri­pad­ni­ka na­ro­da Tut­sa. Ja­sno je da se u BiH ne mo­že go­vo­ri­ti o ge­no­ci­du. Za­to je pro­fe­sor Še­rif Ba­su­i­ni, ko­ji je bio na če­lu ko­mi­si­je ko­ja je utvr­đi­va­la rat­ne zlo­či­ne na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, iz­mi­slio po­jam ,,lo­kal­nog ge­no­ci­da‘‘. Tu­ži­o­ci su ima­li pro­blem da Sre­bre­ni­cu smje­ste i u taj okvir pa su u pro­ce­su srp­skom ge­ne­ra­lu Ra­di­vo­ju Kr­sti­ću tu­ma­či­li ka­ko se mu­sli­ma­ni u Sre­bre­ni­ci sma­tra­ju po­seb­nom bo­šnjač­kom pod­gru­pom, te se kao ta­kvi mo­gu smje­sti­ti u kon­cept ,,lo­kal­nog ge­no­ci­da‘‘. (ove na­vo­de mo­že­te pro­na­ći u na­uč­nom ra­du Kje­la Mag­nu­so­na, Uni­ver­zi­tet Up­sa­la – ‚‘Po­jam ge­no­ci­da u pra­vu i na­u­ci: Jaz ko­ji se ši­ri?‘‘) . Sa­svim je ja­sno da se mu­sli­ma­ni iz Sre­bre­ni­ce ne raz­li­ku­ju od osta­lih mu­sli­ma­na u BiH da bi im mo­gli pri­pi­sa­ti na­ro­či­te oso­be­no­sti ko­je bi ih či­ni­le pod­gru­pom.
Cilj je da se for­mi­ra jed­no­o­bra­zno mi­šlje­nje o Sre­bre­ni­ci i ra­tu u Bo­sni ta­ko što će se Sr­bi­ma na­met­nu­ti ide­o­lo­gi­zo­va­na kri­vi­ca. Mi­lo Lom­par u knji­zi ,,Duh sa­mo­po­ri­ca­nja‘‘ opi­su­je to na sle­de­ći na­čin: ,,Ka­da nam – vo­đe­no svo­jim ci­lje­vi­ma – se­ku­lar­no sve­šten­stvo na­me­će ide­o­lo­gi­zo­va­nu kri­vi­cu, ono nas vo­di ne­i­sti­ni­tim pre­ru­ša­va­nji­ma ko­ja nas spre­ča­va­ju da do­tak­ne­mo me­ta­fi­zič­ku kri­vi­cu. Ka­da se to­me od­u­pi­re­mo, on­da po­stu­pa­mo u sa­gla­sno­sti sa Ja­sper­so­vim shva­ta­njem gra­nič­ne si­tu­a­ci­je ko­ja vo­di u uz­vi­nu­će: „Vi­še ni­je ri­ječ o osta­ja­nju bez kri­vi­ce, ne­go i o stvar­nom iz­bje­ga­va­nju kri­vi­ce ko­ja se mo­že iz­bje­ći, da bi se do­šlo do pra­ve, du­bo­ke, ne­iz­bje­žne kri­vi­ce – ali i tu bez na­la­že­nja mi­ra.“ Po­sto­ji, da­kle, kri­vi­ca ko­ja tre­ba da bu­de iz­bjeg­nu­ta: to je ide­o­lo­gi­zo­va­na kri­vi­ca. To tre­ba da se do­go­di da bi se sa­ču­va­lo is­ku­stvo kri­vi­ce i da bi se kre­nu­lo ka pro­či­šće­nju. Jer, ide­o­lo­gi­zo­va­na kri­vi­ca na­me­će kon­cept: kriv si kao Sr­bin, da bi nas od­vra­ti­la od mi­sli: kriv si kao čo­vjek.‘‘
Ka­da do­đe­mo do mi­sli: kriv si kao čo­vjek, on­da će­mo la­ko po­zna­ti sve one ko­ji su kri­vi ma ko­joj stra­ni pri­pa­da­li. Ide­o­lo­gi­zo­va­na kri­vi­ca za­pre­ču­je put u is­ku­stvo kri­vi­ce i pro­či­šće­nje ko­je uvi­jek mo­ra da bu­de čin slo­bod­nog, a ne na­met­nu­tog osje­ća­nja. Taj put se Sr­bi­ma na­mjer­no za­pre­ču­je. Me­đu­tim, na­ša hri­šćan­ska, pra­vo­slav­na kom­po­nen­ta, ipak nam omo­gu­ća­va da bu­de­mo svje­sni svo­je kri­vi­ce. Dru­goj stra­ni osta­vlje­na slo­bo­da da se do spo­zna­je sop­stve­ne kri­vi­ce do­đe kao do slo­bod­nog, a ne na­met­nu­tog osje­ća­nja ne da­je ni­ka­kve re­zul­ta­te već se ona pri­dru­žu­je ide­o­lo­gi­zo­va­noj kri­vi­ci sa­mo jed­ne stra­ne u ovom slu­ča­ju – srp­ske. ,,Do­bar čo­vjek, pra­ved­nik, uvi­jek se pla­ši da je on kriv dok je zlo­čin­cu uvi­jek kriv ne­ko dru­gi, a ni­ka­da on sam‘‘, re­kao je pa­tri­jarh Pa­vle u jed­noj be­sje­di.
Sa­mo nam isti­na mo­že po­mo­ći da na­đe­mo na­čin da se ne­ki do­ga­đa­ji vi­še ne po­no­ve. Osu­đe­nih za po­bi­je­ne srp­ske ci­vi­le na pod­ruč­ju Sre­bre­ni­ce ne­ma. Na­ser Orić je i da­lje na slo­bo­di. Ako na tom ni­vou ima­mo evi­dent­nu dis­kri­mi­na­ci­ju, on­da su sve sum­nje lo­gič­ne. I mi će­mo sum­nja­ti ne sum­nje ra­di već ra­di isti­ne, po­ka­ja­nja i po­mi­re­nja. Jer, isti­nu ne tre­ba sa­zna­ti već spo­zna­ti da bi nas oslo­bo­di­la.