Autor: Le­i­la Al-Se­ro­ri


Mi­ru­ju­ći u fo­te­lji, gla­ve sko­ro po­ko­r­no po­gnu­te u stra­nu, na li­cu pri­ja­telj­ski smi­je­šak. Ve­ći­na fo­to­gra­fi­ja pri­ka­zu­je Fe­tu­la­ha Gi­le­na u toj po­zi, u ko­joj dje­lu­je kao bo­go­mol­ni uče­njak. Ili do­bri dje­di­ca. Ali, za mno­ge u Tur­skoj je ovaj dje­di­ca dr­žav­ni ne­pri­ja­telj broj 1. Re­džep Ta­jip Er­do­gan u nje­mu vi­di glav­nog re­ži­se­ra pro­pa­log voj­nog pu­ča. Na­šta je Gi­len od­go­vo­rio te­škom ar­ti­lje­ri­jom: puč je iz­re­ži­rao Er­do­gan sam.
Islam­ski pro­po­vjed­nik Fe­tu­lah Gi­len ži­vi u do­bro­volj­nom iz­gnan­stvu u ame­rič­koj dr­ža­vi Pen­sil­va­ni­ji. Oda­tle upra­vlja svo­jom vr­lo uti­caj­nom mre­žom od 1.500 ško­la po ci­je­lom svi­je­tu, ši­ri svo­je pro­po­vi­je­di pre­ko vi­deo-stri­ma. Oda­tle vo­di i svo­ju bit­ku za moć pro­tiv Er­do­ga­na, bar ta­ko Re­džep tvr­di. Po Ha­ka­nu Ja­vu­zu, Gi­le­no­vom bi­o­gra­fu, u Gi­len-Po­kre­tu ima do 2.000.000 ak­ti­vi­sta. Eks­per­ti ovaj po­kret upo­re­đu­ju sa katoličkim „Opus Dei”, s ob­zi­rom na to da su vr­lo slič­no or­ga­ni­zo­va­ni. I isto ta­ko ću­tlji­vi.
„Da li je mo­gu­će da je puč bio Er­do­ga­nov te­a­tar?”
No, da li Gi­len stvar­no sto­ji iza ar­mij­skog po­ku­ša­ja pu­ča? Er­do­gan je u to po­sve ubi­je­đen i ti­me is­ko­ri­šta­va sli­ku ne­pri­ja­te­lja, ko­ju je pro­te­klih go­di­na lič­no eta­bli­rao, raz­ra­dio i ko­ri­sti u sva­koj po­treb­noj pri­li­ci. Od USA zah­ti­je­va da mu du­šma­ni­na iz­ru­če, a Gi­le­nu je jav­no po­ru­čio: „Ti si već kriv za ve­le­i­zda­ju. Ako si mu­ško, vra­ti se u otadž­bi­nu.„ USA mi­ni­star spolj­ni Džon Ke­ri je na to od­go­vo­rio ka­ko Tur­ska uop­šte ni­je po­sla­la ni­ka­kav slu­žbe­ni za­htjev za iz­ru­či­va­nje. Ako ga ikad i po­ša­lju, USA tra­že da bu­de pot­kri­je­pljen do­ka­zi­ma.
Gi­len, ina­če, sve Er­do­ga­no­ve op­tu­žbe ši­ro­ko od­ba­cu­je. „Ne vje­ru­jem da iko nor­ma­lan na ovo­me svi­je­tu nje­go­ve op­tu­žbe uzi­ma za ozbilj­no”, ka­zao je „Faj­nen­šel taj­msu” i „Nju­jork taj­msu”. De­mo­kra­ti­ja se ne gra­di in­ter­ven­ci­ja­ma voj­ske. „Ali je, s dru­ge stra­ne, vi­še ne­go mo­gu­će, da je ovaj puč iz­re­ži­ran da bi otvo­rio vra­ta ne­kim dru­gim op­tu­žba­ma.” I on­da Gi­len pu­ca di­rekt­no u prav­cu Er­do­ga­na: On i nje­go­va AKP par­ti­ja po sve­mu ga pod­sje­ća­ju sa­mo na jed­no: na Hi­tle­ra i SS.
Ko je on­da čo­vjek od ko­ga se Er­do­gan ta­ko ja­sno pla­ši?
Da bi se poj­mi­la fu­gu­ra Gi­le­na, mo­ra se po­zna­va­ti nje­go­va do­mo­vi­na, pre­ci­zni­je re­če­no: Is­toč­na Ana­do­li­ja. Ta­mo je pro­po­vje­dik ro­đen u jed­nom se­lu, kao sin lo­kal­nog ima­ma. Iz­vo­ri se ne sla­žu kad je to bi­lo: ne­ki tvr­de 1941. a ne­ki 1938. Što po­li­tič­ki ni­je bez ne­ke: 1938. je umro Ke­mal Ata­turk, „Otac Tu­ra­ka”. On je ute­me­lji­telj Re­pu­bli­ke Tur­ske. Islam je prog­nao iz jav­nog i po­li­tič­kog ži­vo­ta. Ata­tur­ko­va smrt i Gi­le­no­vo ro­đe­nje da pa­da­ju isto­vre­me­no u 1938. go­di­nu- to je za pro­po­vjed­ni­ko­ve pri­sta­še vi­še od ja­snog sig­na­la. Za njih je to Ala­ho­va po­ru­ka: era ne­vjer­ni­ka okon­ča­na, po­či­nje do­ba vje­re. I da sa­da islam po­no­vo mo­že da pro­cvje­ta svom sna­gom u tur­skom dru­štvu.
Gi­len na­stu­pa s jed­nom no­vom in­ter­pre­ta­ci­jom Ku­ra­na, s ko­jom od 60-ih go­di­na XX vi­je­ka pu­tu­je i pro­po­vi­je­da po či­ta­voj Tur­skoj. I svu­da po­zi­va na di­ja­log i mir. Ka­rak­te­ri­sti­ka nje­go­vih pro­po­vjed­nič­kih na­stu­pa je dar pla­ča: po­ne­kad pre­ki­da pro­po­vi­jed du­gim pla­čom i ro­nje­njem su­za.
Za sop­stve­ne pri­sta­še je Gi­len br­zo po­stao jed­na vr­sta nad­pa­tri­jar­ha. Što pu­no zna­či. I što od nje­ga či­ni uti­caj­nog čo­vje­ka. Ali baš pu­no uti­caj­nog. Po is­tra­ži­va­nji­ma USA-so­ci­o­lo­ga He­len Ro­se Eba­ugh, mi­ni­mum 15 od­sto kom­plet­nog tur­skog sta­nov­ni­štva po­dr­ža­va­na Gi­le­nov Po­kret. Nje­go­ve pri­sta­še sje­de po di­rek­to­ri­ju­mi­ma tur­skih pri­vred­nih kon­cer­na, u dr­žav­nim mi­ni­star­stvi­ma, u sud­skom i po­li­cij­skom apa­ra­tu. Da bi sop­stve­ni uti­caj na bu­du­će ge­ne­ra­ci­je osi­gu­rao, Gi­len se spe­ci­ja­li­zo­vao na jed­nu vr­lo po­seb­nu ak­tiv­nost: osni­va­nje i grad­nju ško­la i obra­zov­nih in­sti­tu­ci­ja.
Mo­to nje­go­vog Po­kre­ta gla­si: „Ne di­ži­te dža­mi­je-di­ži­te ško­le!” Svu­da po svi­je­tu Gi­len gra­di ško­le. Sa­mo u Nje­mač­koj ih ima 20, a uz njih i 300 in­sti­tu­ta za do­pun­sku na­sta­vu. Cilj mu je da iz­gra­di no­vu islam­sku eli­tu, ko­ja će pre­u­ze­ti uti­caj­ne po­zi­ci­je u dr­ža­va­ma. Pu­no po­sma­tra­ča je mi­šlje­nja da je Gi­len šef naj­mo­der­ni­jeg stru­ja­nja u cje­lo­kup­nom isla­mu. Sa dru­ge stra­ne, nje­go­vi kri­ti­ča­ri ga op­tu­žu­ju za to­ta­li­tar­no dje­lo­va­nje.
Er­do­gan i Gi­len
bi­ja­hu jed­nom sa­bor­ci
Sa­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Tur­ske i pro­po­vjed­ni­ka u ame­rič­kom eg­zi­lu du­go je spa­ja­la za­jed­nič­ka vi­zi­ja isla­mom za­do­je­nog dru­štva. Naj­ve­ći dio pu­ta ka mo­ći i vla­sti su njih dvo­ji­ca ho­da­li za­jed­no. I me­đu­sob­no se is­ko­ri­šta­va­li. Gi­le­nu je kon­zer­va­tiv­na AKP tre­ba­la da bi svo­je pri­sta­še pla­si­rao vi­so­ko u dr­žav­noj hi­je­rar­hi­ji Tur­ske, a Er­do­gan je pro­fi­ti­rao od mi­li­on­ske ka­drov­ske re­zer­ve moć­nog ima­ma.
No, pu­te­vi su im se raz­i­šli u mo­men­tu kad je Er­do­gan od­lu­čio da za se­be re­zer­vi­še ap­so­lut­nu vlast: 2013. je do­šlo do ko­nač­nog lo­ma me­đu nji­ma dvo­ji­com. Er­do­gan je od tog mo­men­ta po­čeo da svo­ju AKP, pra­vo­su­đe i ar­mi­ju „či­sti” od lju­di za ko­je je sma­trao da su vjer­ni­ji ima­mu ne­go nje­mu. A ta­kvih je bi­lo i je­ste pu­no. Na kra­ju je Er­do­gan po­kret svog biv­šeg sa­bor­ca pro­gla­sio za te­ro­ri­stič­ku or­ga­ni­za­ci­ju i pro­gla­sio za­kon, ko­jim Gi­le­no­ve ško­le i obra­zov­ni in­sti­tu­ti tre­ba od­mah za­tvo­ri­ti. Či­me mu je po­slao jav­nu ob­ja­vu ra­ta.
Pod­ri­va­nje tur­ske
dr­ža­ve
Kad je tur­sko pra­vo­su­đe 2014. po­kre­nu­lo go­mi­lu pro­ce­sa pro­tiv Er­do­ga­no­vih mi­ni­sta­ra zbog ko­rup­ci­je, Re­džep je to od­mah okva­li­fi­ko­vao kao osvet­nič­ki po­tez Gi­le­na. Kad god Er­do­gan u po­sled­nje dvi­je go­di­ne osje­ti da mu je vlast ugro­že­na, od­mah kao man­tru iz­go­vo­ri Gi­le­no­vo ime kao kriv­ca za sve. I pro­te­ste na Ga­zi­ju je, po Er­do­ga­nu, or­ga­ni­zo­vao i vo­dio du­šman­ski mu imam, a po­seb­no je kriv za kri­tič­ke tek­sto­ve u uti­caj­noj slo­bod­noj štam­pi. Jer kri­tič­ki no­vi­na­ri po Er­do­ga­nu mo­gu bi­ti sa­mo čla­no­vi Gi­le­no­vog po­kre­ta. Sto­ga je Er­do­gan u mar­tu ove go­di­ne za­da­vio list „Za­man”, po­hap­sio nje­go­vo vođ­stvo i po­sta­vio svog gu­ver­ne­ra u re­dak­ci­ju. Od ta­da po­sma­tra­či sma­tra­ju da je Gi­le­nov Po­kret u Tur­skoj ja­sno osla­bljen. Ne­ja­sno je ko­li­ko pri­sta­ša ha­ri­zma­tič­ni imam i da­lje ima u re­do­vi­ma bez­bjed­no­snog apa­ra­ta i pra­vo­su­đa. Da je Er­do­gan od­mah dan po pu­ču ot­pu­stio sko­ro 3.000 su­di­ja mo­že se pro­tu­ma­či­ti sa­mo u jed­nom prav­cu.
A da Gi­len stvar­no že­li da kon­ti­nu­i­ra­no iz­gra­di uti­caj na dr­ža­vu (po Er­do­ga­nu: da je pod­ri­je) mo­že se vi­dje­ti i ču­ti u vi­deo-po­ru­ci iz dav­ne 1999. go­di­ne, u ko­joj pro­po­ved­nik svo­je pri­sta­še po­zi­va da sve ura­de da po­ve­ća­ju „pri­su­stvo na­ših uče­ni­ka u or­ga­ni­ma pra­vo­su­đa i osta­lim dje­lo­vi­ma dr­žav­nog apa­ra­ta, jer sa­mo ta­ko ima­mo ga­ran­ci­ju za bu­duć­nost na­še mi­sli. Za­to mo­ra­te svi ne­u­pa­dlji­vo i bez ika­kvog iza­zi­va­nja pa­žnje i jav­nih ak­ci­ja, da do­seg­ne­te do uzda vla­sti i u ru­ke ih uz­me­te.”
Vi­še pu­ta hap­šen
Dok je još ži­vio u Tur­skoj, Gi­len je bi­vao vi­še pu­ta hap­šen. U USA je oti­šao po­sle vr­lo ne­ga­tiv­nog is­ku­stva sa do­mo­vi­nom. Slu­žbe­ni raz­log za bo­ra­vak u Ame­ri­ci je na­ru­še­no zdrav­stve­no sta­nje. U Pen­sil­va­ni­ji pro­po­vjed­nik ži­vi u pro­vin­ci­ji, u pa­sto­ral­nom re­fu­gi­ju­mu, ko­ji mu je po­di­gla za­du­žbi­na jed­nog bi­zni­sme­na, bli­skog nje­go­vom po­kre­tu. Ge­o­graf­ski je ta­ko ovaj uti­caj­ni, mo­de­r­ni imam ve­o­ma da­le­ko od Tur­ske, ali sa njom i da­lje ti­je­sno umre­žen.
Kon­flikt tur­skog pred­sjed­ni­ka Er­do­ga­na sa ima­mom Gi­le­nom za­bri­nja­va i zbog to­ga što se ne ra­di o na­pa­du iz ino­stran­stva. Ra­di se o pri­jet­nji po Er­do­ga­nov kon­zer­va­tiv­ni si­stem di­rekt­no iz unu­tra­šnjo­sti sa­mog kon­zer­va­tiv­nog mi­ljea i to od lju­di ko­ji nje­go­vu AKP zna­ju u du­šu, jer su bi­li dio par­ti­je, jer su je iz­gra­di­li i još uvi­jek su u njoj. Er­do­gan je u svom pa­ra­no­ič­nom stra­hu od Gi­le­na sa­da oti­šao ta­ko da­le­ko da pro­po­vjed­ni­ka i nje­gop po­kret op­tu­žu­je za dr­žav­ni udar. Iako za to ne po­sto­ji ama ni­ka­kih do­ka­za, Er­do­gan ra­di po svo­joj usta­lje­noj še­mi i ko­ri­sti ove op­tu­žbe za ono što od­lič­no zna da ra­di: či­sti dr­žav­ni apa­rat od pro­tiv­ni­ka i kri­ti­ča­ra.
(„Zi­doj­če ca­tung”)
Pre­vod: Mir­ko Vu­le­tić