Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Kad pi­šem ko­lum­ne, sje­dim, sko­ro le­žim na lju­lja­šci. Lju­lja­šku po­sta­vim oba­ve­zno na ne­kom ži­vo­pi­snom mje­stu, oda­kle mo­gu da na­si­tim po­gled div­nim pri­zo­ri­ma. To zah­ti­je­va i da je po­sta­vljam naj­če­šće na br­di­ma, ka­ko bih mo­gao vi­dje­ti ve­ći dio Cr­ne Go­re. Na­rav­no, opre­mim se dur­bi­nom, te­le­sko­pom, i fo­to­a­pa­ra­ti­ma sa naj­vi­še pik­se­la. Za­šti­tim se sla­m­nim še­ši­rom, krup­nim na­o­ča­ri­ma, ta­ko, i kad pro­la­ze mi­mo ne­ki ra­do­znal­ci, ne mo­gu da me pre­po­zna­ju. Ko­lum­ne pi­šem uvi­jek po­sli­je te­ških po­slo­va u ja­ma­ma i dru­gim pod­zem­nim mje­sti­ma. Ta­mo na­la­zim ru­du iz ko­je pro­iz­vo­dim raz­ne dra­go­cje­no­sti, ko­je po­tom iz­no­sim na pi­ja­cu, i pro­da­jem. Jed­nom čud­nom pri­li­kom za­tek­nem sam se­be gdje sje­dim na toj ča­rob­noj lju­lja­šci i lju­lju­škam se nad ra­znim kra­jo­li­ci­ma Cr­ne Go­re. Vi­dio sam od­mah da je to ne­ko nad­na­rav­no sta­nje, ali, upr­kos tom, pod­sti­cao sam duh da ono po­tra­je, i da se ta­ko, u ve­li­koj la­ko­ći po­sto­ja­nja, na­gle­dam što vi­še eg­zo­tič­nih pro­sto­ra, ko­ji­ma se na­sla­đi­va­la mo­ja du­ša. Jed­nom se bo­lje za­gle­dam gdje sam, i vi­dim da sam iz­nad ne­ke ve­li­ke pla­že na Cr­no­gor­skom pri­mor­ju. Da ni­je­sam pre­po­znao cr­no­gor­ska br­da, kao sta­ri pla­ni­nar, mo­žda bih mi­slio da sam u Špa­ni­ji, Tu­ni­su, ili Ma­ro­ku. Lju­lju­škam se u hla­du vi­so­kih bo­ro­va, a do­lje vi­dim ogrom­na pla­ža, s pu­no pli­va­ča i od­ma­ra­ča, a na dru­gom kra­ju vi­dim mo­bil­ne sku­te­re, gli­se­re, bro­di­će. Na jed­ni­ma pi­še Mon­te­ne­gro, na dru­gi­ma, Cr­na Go­ra. Ne­ki su bro­di­ći bi­je­li, ne­ki cr­ni. Već me taj pri­zor uz­bu­dio, i poč­nem pa­žlji­vi­je i sa tre­pe­tom da gle­dam. Je­dan čo­vjek, tvr­do gra­đen, za­go­reo, s cr­nim na­o­ča­ri­ma, od­ne­kud mi po­zant, ali još ne pre­po­zna­jem ko je, usje­da na cr­ni sku­ter či­ji je pred­nji dio oštar kao bri­tva, i kre­ne s mah­ni­tim ja­ha­njem po mo­ru ko­je je pu­no ku­pa­ča. Ne osvr­ću­ći se na ku­pa­če, ovaj šef pla­že, ho­te­la-dr­ža­ve Mon­te­ne­gro, kre­ne u na­dah­nu­ću da iz­vo­di ra­zna ču­da sku­te­rom, ne gle­da­ju­ći da li je is­pred nje­ga čo­vjek ili ni­je. U sle­de­ćem mo­men­tu, već vi­dim sa­svim uža­san pri­zor: mno­gi ku­pa­či osta­ju na vo­di pre­sje­če­ni, naj­če­šće po vra­tu, ta­ko da je sad gla­va na jed­noj stra­ni,trup na dru­goj. Ne­ki osta­ju pre­sje­če­ni pre­ko le­đa, i mu­če­ći se, ne mo­gu ni da se sa­sta­ve ni da se ra­sta­ve. Za­ni­mlji­vo, ne­ma kr­vi, ne­go kao da su pro­sto odvo­je­ni gla­va i ti­je­lo, ili, pre­bije­na kič­ma. Oni ko­ji i da­lje pli­va­ju, rav­no­du­šni su, kao da to ne vi­de. Ja iz mog vi­so­kog bo­ro­vog hla­da sve gle­dam, i kao da sam se­bi go­vo­rim, - „po­smo­tri do­bro šta još ima da vi­diš, ovo je Cr­na Go­ra ko­jom se tvoj um za­ni­ma­va. Po­gle­daj još jed­nom, ka­ko šef ho­te­la, pla­že, dr­ža­ve Mon­te­ne­gro, obez­gla­vlju­je ne­sre­ć­ni­ke po već za­mu­će­nom pli­ća­ku“. A po­tom vi­dim dru­gu sli­ku: iza ovog si­le­dži­je na sku­te­ru, plo­vi jed­na eki­pa, na cr­nom ko­ra­blju, na ko­jem pi­še: „ne­ka je vječ­na Cr­na Go­ra“. Ta­ko­đe sve mi po­zna­ta li­ca, sku­plja­ju one od­sje­če­ne glave, i obez­gla­vlje­ne tru­po­ve i ba­ca­ju na ko­ra­blju, a po­tom ih od­vo­ze ne­gdje da­le­ko, da ih is­kipu­ju. Ka­da sam do­šao se­bi, po­sli­je ovog uža­snog pri­zo­ra, ko­ji me je pre­zno­­jio i ustra­vio, ja vi­dim ni­je­sam na lju­lja­šci, ne­go za tvr­dim rad­nim sto­lom: pi­šem i pla­čem, i smi­jem se, i pi­tam se­be, šta sam to ja vi­dio? Da li sam mo­žda za ča­sak po­lu­dio, ili me ne­ki zli duh htio ustra­ši­ti?
Is­pod če­sme, plju­snem pre­gršt vo­de po li­cu, i upa­lim te­le­vi­zor u rad­noj so­bi, da vi­dim da li moj um još re­al­no funk­ci­o­ni­še. Na ekra­nu od­mah vi­dim ide ne­ka re­por­ta­ža o Cr­noj Go­ri, na en­gle­skom je­zi­ku. I evo pre­no­sim tač­no ka­ko re­por­ter iz­vje­šta­va: „Šef Montenegra, Mi­lo Đu­ka­no­vić, po­sled­nji je ko­mu­ni­stič­ki de­spot na Bal­ka­nu. Su­šti­na nje­go­ve 25-go­di­šnje vla­da­vi­ne je obez­gla­vlji­va­nje cr­no­gor­skih Sr­ba. I re­fe­ren­dum za sa­mo­stal­nost (2006) i de­gra­di­ra­nje srp­skog je­zi­ka u Cr­noj Go­ri (2008), i pri­zna­nje al­ban­ske NA­TO dr­ža­ve Ko­so­vo (2009), ko­li­jev­ke srp­ske kul­tu­re, i uvo­đe­nje sank­ci­ja Ru­si­ji (2014), i gla­sa­nje cr­no­gor­skih pred­stav­ni­ka da srp­ska kul­tur­na ba­šti­na na Ko­so­vu po­sta­ne al­ban­ska (2016), kao i ula­zak Cr­ne Go­re u NA­TO, sve su to jed­no­znač­ni dr­žav­ni po­te­zi Đu­ka­no­vi­ća, ko­ji­ma sla­ma kič­mu i obez­gla­vlju­je Sr­be u Cr­noj Go­ri. Nje­gov glav­ni sa­rad­nik, ak­tu­el­ni pred­sjed­nik Fi­lip Vu­ja­no­vić, ko­ji ne po­ka­zu­je otvo­re­no an­ti­srp­stvo, ali kao oda­ni slu­ga, sva­ki po­tez Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, oprav­da­va dr­ža­vi­ma raz­lo­zi­ma“
Sa­mo uhva­tih ovo­li­ko. I opet se na­đoh u no­vom ču­du. Da li je i ova re­por­ta­ža bi­la dje­lo ne­kog me­dij­skog de­mi­jur­ga, ko­ji je u mo­ju ima­gi­na­ci­ju uba­cio i onaj pri­zor s cr­no­gor­ske pla­že?(Autor je knji­žev­nik)