Pi­še: Če­do­mir An­tić


Dok či­ta­te ovaj tekst u ne­koj tam­ni­ci u An­ka­ri ili Ca­ri­gra­du ma­ski­ra­ni isled­ni­ci tu­ku ne­kog ofi­ci­ra. Mo­žda ne­kom su­di­ji, a uhap­še­no ih je 2700, ne da­ju da spa­va ka­ko bi pri­znao na­vo­de ne­ke op­tu­žni­ce...
Puč ko­ji je po­kre­nu­la tur­ska voj­ska lo­še je pla­ni­ran i još go­re iz­ve­den. Ni­je imao po­dr­šku ni­ti jed­ne ve­li­ke si­le. I da je bi­lo dru­ga­či­je, po pri­ro­di stva­ri sva­ko od nas ko je pri­vr­žen ide­ja­ma slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je od­bi­ja uti­caj i uče­šće voj­ske u po­li­ti­ci. Ipak, za raz­li­ku od po­li­ti­ča­ra iz EU i SAD, ko­ji mi­sle da je de­mo­kra­ti­ja ono što je nji­ma u in­te­re­su da za istu bu­de pro­gla­še­no, sva­ko ra­zu­man zna da iz­ra­že­na vo­lja na­ro­da sa­ma po se­bi ne zna­či i de­mo­kra­ti­ju. De­mo­kra­ti­ja je zbir ja­snih i ne­pro­mjen­lji­vih pro­ce­du­ra, ona ima i ide­o­lo­gi­ju ko­ja je iz­gra­đe­na na ši­ro­kim i sna­žnim stu­bo­vi­ma ro­do­lju­blja i čo­vje­ko­lju­blja. Mo­že li de­mo­kra­ta bi­ti čo­vjek ko­ji ne pod­no­si slo­bo­du štam­pe? Ko­ji hap­si po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke? Ko­ji ro­do­lju­bi­ve ofi­ci­re bez do­ka­za­ne kri­vi­ce, na osno­vu ne­ka­kve na­vod­ne na­mje­re, ša­lje na dva­de­se­to­go­di­šnju ro­bi­ju? Mo­že li de­mo­kra­ta bi­ti čo­vjek ko­ji tra­ži iz­vje­sna pra­va za Al­ban­ce sa AP Ko­so­va i Me­to­hi­je i Bo­šnja­ke iz No­vog Pa­za­ra, a ne pri­zna­je ni po­sto­ja­nje 12 mi­li0na Kur­da u svo­joj dr­ža­vi? Ka­kav je po­li­ti­čar ko­ji di­je­li Ki­par i ču­va Bo­snu?
Mno­gi po­li­ti­ča­ri u da­na­šnjem svi­je­tu su li­ce­mje­ri i po­dla­ci... Ali me­đu nji­ma se iz­dva­ja R. T. Er­do­gan. Je­dan neo­s­man­ski, mo­der­ni­ji, po sve­mu una­pri­je­đe­ni dvoj­nik Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Mi­lo­še­vić je bio mje­ša­vi­na jed­nog par­ti­zan­skog po­li­tič­kog ko­me­sa­ra i la­ti­no­a­me­rič­kog dr­žav­nog ban­ka­ra; Er­do­gan je već po obra­zo­va­nju kom­bi­na­ci­ja me­na­dže­ra i ho­dže... On je na­rod­ni iza­bra­nik ali ni­je de­mo­kra­ta. Voj­ska je u pe­tak po­ku­ša­la da obo­ri nje­go­vu vla­du. Po­gi­nu­li su lju­di. Na­rod je stao na stra­nu pred­sjed­ni­ka i nje­go­ve vla­de, ko­ja je smje­sta po­hap­si­la su­di­je, una­pri­jed je zna­la da kri­vi­ca ni­je na oni­ma ko­ji tvr­de da že­le ljud­ska pra­va i de­mo­kra­ti­ju, već na Fe­tu­la­hu Gu­le­nu, ne­ka­da­šnjem sa­ve­zni­ku i ra­di­kla­ni­joj ver­zi­ji Er­do­ga­na. Er­do­gan ka­že da je ne­sreć­ni puč u ko­me su po­gi­nu­le sto­ti­ne lju­di „dar od Bo­ga“ ka­ko bi lak­še ostva­rio svo­je po­li­tič­ke ci­lje­ve. Nje­gov pri­ja­telj iz Sa­ra­je­va, Ba­kir Izet­be­go­vić, ko­ji se, kao i nje­gov otac, tru­di da ne­u­stav­no i la­žno pred­sta­vlja či­ta­vu Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, go­vo­ri o „bo­le­snom“ dije­lu tur­skog dru­štva i gra­đan­skom ra­tu ko­ji su že­lje­li pu­či­sti.
Za­što bi pu­či­sti že­lje­li gra­đan­ski rat? Pa ni­je nji­ma kao ne­ko­me u ne­dav­noj isto­ri­ji bi­lo po­treb­no kr­vo­pro­li­će da pri­do­bi­ju stra­nu voj­nu in­ter­ven­ci­ju i vjer­ski ra­di­ka­li­zu­ju svoj na­rod... Ali to je va­lja­da ta­tin sin shva­ta kao je­dan uni­ver­zal­ni obra­zac.
Isto­ri­ja, a ne pra­vo­su­đe jed­nog saj­ber me­na­džer-ho­dže u po­li­ti­ci, po­ka­za­će ka­kvi su bi­li ofi­ci­ri ko­ji su u pe­tak po­ku­ša­li da stva­ra­ju isto­ri­ju svo­je na­ci­je. Pa­da mi na um ka­ko je taj tur­ski fe­no­men ta­ko evrop­ski a dru­ga­či­ji od sa­vre­me­ne Evro­pe. Mo­že­te li da za­mi­sli­te ne­kog srp­skog, če­škog, fran­cu­skog ili bri­tan­skog ofi­ci­ra ka­ko pi­še ustav u ko­me bra­ni se­ku­la­ri­zam, de­mo­kra­ti­ju i ljud­ska pra­va? Za­mi­sli­te jed­nog na­šeg ofi­ci­ra to­kom pro­te­klih 75 go­di­na ka­ko usta­je uju­tro, ob­u­če uni­for­mu, za­gr­li že­nu i dje­cu go­vo­re­ći im: „Vra­ti­ću su se ve­če­ras sa Slo­bo­dom, ili ću oti­ći Bo­gu na Isti­nu.“
Bi­li u pra­vu ili ne... Ka­da su ta­kvi pre­sta­li da se ra­đa­ju kod nas i no­se uni­for­mu? Ka­da su iz­da­li kra­lja? Ka­da su oti­šli u za­ro­blje­ni­štvo umje­sto u šu­mu? Ka­da su do­zvo­li da Ko­min­ter­nin agent i tu­đi­ni bu­de vr­hov­ni ko­ma­ndant? Ka­da su se ve­za­li za dov­stru­ko ve­će pla­te od rad­nič­kih i dvo­sob­ne kom­for­ne sta­no­ve ko­je dru­gi kre­če? Ka­da se za uni­for­mu po­če­la da od­lu­ču­je sa­mo lju­ta so­ci­ja­la u ze­mlji gdje voj­ska vi­še ni­je na­ci­o­nal­ni po­nos? Ka­kav je čo­vjek mo­gao da osta­ne na Du­na­vu u vri­je­me ka­da je voj­ska stra­nih pla­će­ni­ka, usta­šo­id­nih ko­no­ba­ra, kri­mi­nal­ca i de­zer­te­ra iz JNA uz po­moć ame­rič­ke avi­ja­ci­je sru­ši­la mu­če­nič­ku Srp­sku Kra­ji­nu? Ako već na­rod ni­je mo­gao da bu­de spa­sen, mo­gao je ma­kar da bu­de ka­žnjen onaj ko­ji je u to vri­je­me ću­tao, sa Tuđ­ma­nom i Frej­ze­rom do­go­va­rao bu­duć­nost bez srp­ske auto­no­mi­je i do­zvo­lja­vao da umje­sto vi­je­sti o po­gi­nu­lim i prog­na­nim na pro­gra­mu bu­de emi­to­van ki­ne­ski cir­kus ili ura­nak... A tek Ko­so­vo... Dok su gi­nu­le sto­ti­ne, jad­ni­ce za­o­sta­le bi­va­le si­lo­va­ne, dje­ca mr­cva­re­na... Mi­lo­še­vi­će­vi ge­ne­ra­li sla­vi­li su po­bje­du nad NA­TO-om u Sa­va cen­tru! Dok su mno­gi me­đu nji­ma bro­ja­li luk­su­zne sta­no­ve, dvije­ sto­ti­ne hi­lja­da Sr­ba po­sta­li su prog­na­ni­ci. Jed­na ar­mi­ja mo­že osta­ti ne­po­bi­je­đe­na čak i on­da ka­da joj na kra­ju pred pla­ne­tar­nom si­lom na­re­de po­vla­če­nje... Po­raz su pri­hva­ti­li tek on­da ka­da su po­če­li da ga na­zi­va­ju po­bje­dom, a od auto­ri­tar­nog ko­mu­ni­ste pre­o­bu­če­nog u Sr­bi­na pri­ma­ju od­lič­ja i još im se ra­du­ju. Broz ih je od­vi­kao od obi­ča­ja ko­ji je u srp­skoj voj­sci pri­mije­njen mno­go pu­ta od ge­ne­ra­la Bla­znav­ca, pre­ko Api­sa do bra­će Kne­že­vi­ći... Po­sto­ji čas ka­da ofi­ci­ra ne oba­ve­zu­ju ni stan, ni po­ro­di­ca, ni po­li­ti­ka... Ka­da pre­o­sta­nu sa­mo za­kle­tva i na­ci­o­nal­no pre­da­nje.
Po­li­ti­ča­ri iz EU su bi­ro­kra­ti­zu­ju­ći svo­je de­mo­kra­ti­je gu­ši­li ka­ko glas na­ro­da, ta­ko i sa­mu mo­guć­nost voj­ske da sta­ne na stra­nu de­mo­kra­ti­je. U bi­ro­kra­ti­ji ne­ma ti­ra­na ka­kav je Er­do­gan, a ipak ugu­še­na su na­rod­na pra­va.
De­mo­kra­ti­ju ne či­ne Jun­ke­ri, Ha­no­vi i Ba­ro­zi. Nju tvo­re Pe­ri­kli i Ka­to­ni, ali de­mo­kra­ti­je ne­ma ni bez Ari­sto­gej­to­na i Bru­ta.
( Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)