Autor: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Bio jed­nom je­dan Pe­tar ko­ji je ži­vio u glav­nom gra­du i imao si­gu­ran, dr­žav­ni po­sao. Ži­vio je ta­ko Pe­tar, spo­koj­no. Od osam do če­ti­ri „ku­ća- pos’o, pos’o –ku­ća’’, te­re­ta­na, iz­la­sci... Pla­ta re­dov­na, iz­let za pr­vo­maj­ske pra­zni­ke, dr­žav­ni po­sao je to! Eh, ka­ko mu je sa­mo po­za­vi­dio Pa­vle, drug iz škol­ske klu­pe, kad mu je ovaj re­kao da ima rje­še­nje za stal­no. Pa­vle se ina­če ba­vi ne­kim umjet­no­sti­ma, bo­ja ne­što i pra­vi ne­ke or­na­men­te. Je­dva kr­pi kraj s kra­jem, na­šao je ne­kog me­ce­nu, pa ga taj odr­ža­va u ži­vo­tu. Gre­o­ti­ce! Ve­li­ku je za­vist Pe­tar vi­dio u Pa­vlo­vim oči­ma kad mu je re­kao da je zbri­nut, sre­đen, mo­gao je to da osje­ti. Sre­to­še se ta­ko, a on­da i ra­sta­do­še Pe­tar i Pa­vle. Pe­ro ode na svoj stan­dard­ni dojč, bu­du­ći da je bio is­ko­čio na pa­u­zu. Srk­nu gu­tljaj i za­mi­sli se.
Rje­še­nje? Si­gur­nost? Sje­ti se Pe­ro lek­ci­je iz fi­nan­si­ja ka­da je spre­mao dr­žav­nič­ki is­pit, uslov za nje­gov ak­tu­el­ni, si­gur­ni po­sao. Po­lo­žio je na­rav­no s naj­ve­ćim ocje­na­ma i sad ga evo na svo­joj si­gur­noj po­zi­ci­ji. Jav­ne, dr­žav­ne fi­nan­si­je. Či­ne ih pri­mi­ci i iz­da­ci. Dr­ža­va uglav­nom pri­ho­du­je od po­re­za, a ras­ho­du­je, iz­me­đu osta­log, i na Pe­ro­vu pla­tu. Da bi Pe­ro do­bio svo­ju pla­tu jed­no­stav­no mo­ra da bu­de pri­ho­da. Da bi pla­ta bi­la re­dov­na, pri­ho­di mo­ra­ju da bu­du stal­ni. Neo­p­ho­dan je ba­lans iz­me­đu pri­mi­ta­ka i iz­da­ta­ka. U slu­ča­ju di­sba­lan­sa, ra­di se ta­ko­zva­ni re­ba­lans bu­dže­ta, urav­no­te­že­nje, sta­bi­li­za­ci­ja. Uko­li­ko se Pe­ro­vi pri­ho­di ne sta­bi­li­zu­ju, dr­ža­va se za­du­žu­je kod me­đu­na­rod­nih, sta­bil­nih, fi­nan­sij­skih in­sti­tu­ci­ja. Uko­li­ko se dr­ža­va če­sto za­du­žu­je za Pe­ro­vu pla­tu, na­sta­je jav­ni dug. Uko­li­ko dug ra­ste i na­ra­ste, dr­ža­va je u du­žnič­kom pro­ble­mu. Dr­žav­ni pro­blem, Pe­rov pro­blem, ne­ma pla­te! U naj­bo­ljem slu­ča­ju, do­brom vo­ljom, do­brih do­na­to­ra dr­ža­vi mo­že da se po­mog­ne do­brim do­na­ci­ja­ma. Raz­mi­šljao je ta­ko Pe­ro i pi­tao se, mo­že li da ne bu­de mo­je pla­te, za­bo­ga? Ma ot­kud bre, to je si­gu­ran po­sao, ja imam rje­še­nje!
Zgra­bio je dnev­nu štam­pu sa su­sjed­nog sto­la i po­čeo da pre­li­sta­va. Na na­slov­noj uobi­ča­je­no, lo­kal­ne pro­ne­vje­re, ci­fre me­ga­lo­man­ske. Na slje­de­ćoj, o Grč­koj. Grč­ka do­bi­la kre­dit i od­mah ga po­tro­ši­la na ot­pla­tu du­ga. Au, ja­do moj, i Grč­ka je u du­gu! Ima­ju li oni sad za pla­te, pi­tao se Pe­ro. Za­bo­ga, je li re­dov­na, kao na­ma, sva­kog pr­vog, dru­gog, tre­ćeg u mje­se­cu? Ta­man je bio pre­u­smje­rio mi­sli, kad evo ih opet, te fi­nan­si­je! Ali če­kaj, če­kaj, ako je Sve­ta Go­ra u pro­ble­mu, šta da oče­ku­je ova mo­ja, Cr­na Go­ra? Ako je Κάρολος ostao bez svo­je pla­te, šta će bi­ti s ovom mo­jom, šuć­mu­ra­stom, pla­tom? Pro­šlo je već sat i po, mo­rao je da se vra­ti na po­sao. Is­pio je po­sljed­nji gu­tljaj svog doj­ča...
Na pu­tu do kan­ce­la­ri­je i da­lje je raz­mi­šljao o istom. Sun­če­vi zra­ci mi­lo­va­li su mu li­ce, a lu­ča je nje­dri­la lu­ču. Znaš šta, re­če se­bi, ne­ma si­gur­no­sti ni u če­mu. Je­di­na kon­stan­ta je pro­mje­na! Od da­nas ću da vje­ru­jem, a ne da in­si­sti­ram na si­gur­no­sti. Od da­nas vi­še ne­ću da bri­nem, ni za ži­vot svoj, ni za ti­je­lo svo­je. Ni šta ću je­sti, ni šta ću pi­ti, ni u šta ću se obu­ći. Od da­nas ne­ću da bri­nem za sju­tra, ne­ka sju­tra bri­ne za se­be. Do­sta je sva­kom da­nu svo­je sa­fre. Ne­ka se osi­gu­ra­va ko ho­će! Imam ja svo­je se­lo, No­vo Se­lo. Imam ja svo­je vi­no­gra­dar­stvo, pče­lar­stvo... Imam ja svo­ju or­gan­sku po­ljo­pri­vre­du. Imam ja ovih svo­jih de­set pr­sti­ju. Ja sam mlad, zdrav i ra­dan mo­mak. A mo­žda bih mo­gao i da vi­dim sa Pa­vlom da or­ga­ni­zu­je­mo ne­ku li­kov­nu ko­lo­ni­ju, imao sam i ja ne­kog da­ra, a on me je je­di­ni uvi­jek po­dr­ža­vao. Sje­tio se još jed­ne re­če­ni­ce iz dnev­ne štam­pe. Ako ima­te de­set evra u dže­pu, a pri to­me ne­ma­te ni­ka­kvih du­go­va, bo­ga­ti­ji ste od dva­de­set pet od­sto Ame­ri­ka­na­ca. On du­žnik ni­je bio, a u dže­pu je imao dva­de­set eura, do pla­te. Bio je bo­gat čo­vjek. Po­vra­ti­lo mu se ras­po­lo­že­nje.