Autor: Bo­jan Ga­vri­lo­vić


Iz­gle­da da su gra­đa­ni ko­ji su po­no­vo po­klo­ni­li po­vje­re­nje vo­đi na ne­dav­nim iz­bo­ri­ma po­ma­lo za­te­če­ni nje­go­vom od­lu­kom da ugo­sti dva biv­ša za­tvo­re­ni­ka voj­nog za­tvo­ra SAD Gvan­ta­na­mo. Sti­če se uti­sak da ini­ci­jal­no ob­ja­šnje­nje pre­mi­je­ra u teh­nič­kom man­da­tu i man­da­ta­ra za sa­stav Vla­de da je to nor­mal­no i uobi­ča­je­no, ni­je bi­lo do­volj­no da umi­ri nje­go­vo bi­rač­ko ti­je­lo. U svom ma­ni­ru on je po­sta­vio re­to­rič­ko pi­ta­nje je­smo li sa svi­je­tom ili ni­smo i do­dao da umi­re od smi­je­ha. Nje­gov mi­ni­star za rad da­lje je po­ja­snio da je to, iz­me­đu osta­log, naš do­pri­nos za­tva­ra­nju mu­či­li­šta.
Mo­že se, da­kle, re­ći da se ovaj akt ma­kar dje­li­mič­no pred­sta­vlja kao naš do­pri­nos glo­bal­nim na­po­ri­ma da se is­ko­ri­je­ni mu­če­nje i da se ot­klo­ne, ko­li­ko je to mo­gu­će, nje­go­ve po­sle­di­ce. Ako je to ta­ko, le­gi­tim­no je po­sta­vi­ti pi­ta­nje iskre­no­sti i svr­sis­hod­no­sti ovog po­stup­ka. Na­i­me, uko­li­ko je jed­na dr­ža­va ri­je­še­na da do­pri­ne­se is­kor­je­nji­va­nju zlo­sta­vlja­nja i mu­če­nja u svi­je­tu, lo­gič­no je da pr­vo kre­ne od se­be, to jest da spri­je­či ili ba­rem sve­de na mi­ni­mum pri­bje­ga­va­nje psi­hič­kom i fi­zič­kom na­si­lju od stra­ne sop­stve­nih slu­žbe­ni­ka, i da poč­ne da ade­kvat­no ka­žnja­va po­či­ni­o­ce i re­ha­bi­li­tu­je žr­tve, uko­li­ko se ta­kvo na­si­lje do­go­di. To je nje­na me­đu­na­rod­na i mo­ral­na oba­ve­za.
Ka­ko sto­je stva­ri o ovom pi­ta­nju u Sr­bi­ji? UN Ko­mi­tet pro­tiv mu­če­nja je po­stu­pa­ju­ći po in­di­vi­du­al­nim žal­ba­ma na­šao da je Sr­bi­ja od­go­vor­na za po­vre­du Kon­ven­ci­je pro­tiv mu­če­nja u šest slu­ča­je­va, od ko­jih su tri oka­rak­te­ri­sa­na kao mu­če­nje (na­mjer­no na­no­še­nje bo­la i pat­nje od stra­ne po­li­cij­skih slu­žbe­ni­ka ra­di iz­nu­de pri­zna­nja). U sva tri slu­ča­ja žr­tve su bi­li srp­ski dr­ža­vlja­ni rom­skog po­ri­je­kla. Evrop­ski sud za ljud­ska pra­va je u tri slu­ča­ja ta­ko­đe utvr­dio slič­ne po­vre­de. Pr­vo me­đu­na­rod­no ti­je­lo ko­je se ba­vi sprje­ča­va­njem mu­če­nja ko­je je po­sje­ti­lo Sr­bi­ju jeste Ko­mi­tet pro­tiv mu­če­nja Uje­di­nje­nih na­ci­ja 2002. go­di­ne. Tom pri­li­kom je po­sje­će­no ne­ko­li­ko za­tvo­ra i po­li­cij­skih sta­ni­ca, vo­đe­ni su raz­go­vo­ri sa žr­tva­ma zlo­sta­vlja­nja, dr­žav­nim slu­žbe­ni­ci­ma i pred­stav­ni­ci­ma ci­vil­nog sek­to­ra, i utvr­đe­no je da je mu­če­nje si­ste­mat­ski ko­ri­šće­no pri­je 2000. go­di­ne, dok na­kon 2000. po­ja­va zlo­sta­vlja­nja ne­ma si­ste­mat­ski ka­rak­ter. Si­ste­mat­ski ka­rak­ter mu­če­nja se, pre­ma sta­vu Ko­mi­te­ta pro­tiv mu­če­nja, ogle­da u to­me da je nje­go­va upo­tre­ba uobi­ča­je­na, ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­na i na­mjer­na. Ipak su i tom pri­li­kom re­gi­stro­va­ni broj­ni na­vo­di o zlo­sta­vlja­nju na­kon 2000. Od 2004. Sr­bi­ju re­dov­no po­sje­ću­je Evrop­ski ko­mi­tet za spre­ča­va­nje mu­če­nja, ti­je­lo osno­va­no u okvi­ru Sa­vje­ta Evro­pe i ovla­šće­no da ne­na­ja­vlje­no po­sje­ću­je mje­sta u ko­ji­ma bo­ra­ve li­ca li­še­na slo­bo­de (po­li­cij­ske sta­ni­ce, za­tvo­ri, psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce itd). U iz­ve­šta­ji­ma ob­ja­vlje­nim na­kon po­sje­ta oba­vlje­nih 2004, 2007, 2011. i 2015. ovo tije­lo je kon­stant­no iz­no­si­lo kon­zi­stent­ne na­la­ze za­sno­va­ne na ne­po­sred­nom uvi­du i raz­go­vo­ru sa li­ci­ma li­še­nim slo­bo­de, iz ko­jih pro­iz­la­zi da se u po­li­ci­ji i za­tvo­ri­ma pri­bje­ga­va zlo­sta­vlja­nju. Ta­ko­đe, čla­no­vi Ko­mi­te­ta su to­kom svih po­sje­ta na­la­zi­li tzv. ne­stan­dard­ne pred­me­te (bej­zbol pa­li­ce, me­tal­ne šip­ke, no­že­ve, itd.) u pro­sto­rija­ma za sa­slu­ša­nje osum­nji­če­nih u po­li­cij­skim sta­ni­ca­ma.
Po­seb­no upe­ča­tljiv je ne­dav­no ob­ja­vlje­ni iz­vje­štaj sa­či­njen na­kon po­sje­te 2015. go­di­ne, u ko­jem se iz­no­si sle­de­će:
„Za­bi­lje­žen je zna­ča­jan broj na­vo­da o fi­zič­kom zlo­sta­vlja­nju osum­nji­če­nih u kri­vič­nom po­stup­ku od stra­ne po­li­ci­je. Na­vod­no zlo­sta­vlja­nje se sa­sto­ja­lo pri­je sve­ga od ša­ma­ra­nja, uda­ra­ca, uda­ra­ca pen­dre­kom, ali je ta­ko­đe uklju­či­va­lo udar­ce ne­stan­dard­nim pred­me­ti­ma, pro­du­že­no ko­ri­šće­nje li­si­ca u stre­snim po­zi­ci­ja­ma, na­vla­ča­nje pla­stič­nih ke­sa pre­ko gla­ve ka­ko bi se kod osum­nji­če­nih iza­zva­lo gu­še­nje, na­no­še­nje elek­tro­šo­ko­va kao i ta­ko­zva­na fa­la­ka”.
Za ne­u­pu­će­ne, fa­la­ka je drev­ni me­tod fi­zič­kog ka­žnja­va­nja ko­ji se sa­sto­ji od ba­ti­na­nja po go­lim ta­ba­ni­ma.
Zna­ča­jan broj na­vo­da o neo­prav­da­noj upo­tre­bi si­le je za­bi­lje­žen u za­tvo­ri­ma u ko­ji­ma za­tvo­re­ni­ci opi­su­ju ša­ma­re, udar­ce i udar­ce pen­dre­kom ko­ji­ma su ne­po­slu­šni za­tvo­re­ni­ci iz­lo­že­ni.
Ovo­me tre­ba do­da­ti i si­tu­a­ci­ju od pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­da je ko­ri­snik Do­ma za dje­cu i omla­di­nu ome­te­nu u raz­vo­ju „Ve­ter­nik” iz­go­reo u za­klju­ča­noj pro­sto­ri­ji u ko­joj je bio pro­tiv­prav­no za­tvo­ren.
Ne sa­mo da se ova­kve stva­ri de­ša­va­ju u Sr­bi­ji 2016. već po­či­ni­o­ci ovih dje­la osta­ju ne­ka­žnje­ni.
Za­ni­mlji­vo je da me­to­di na­no­še­nja bo­la ko­ji se ko­ri­ste u srp­skim usta­no­va­ma neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju upra­vo na teh­ni­ke is­pi­ti­va­nja ko­je su pri­pad­ni­ci CIA ko­ri­sti­li u Gvan­ta­na­mu, ame­rič­kom za­tvo­ru či­je za­tva­ra­nje pre­mi­jer i nje­gov mi­ni­star to­bo­že po­ma­žu. Ipak, osnov­ni pa­ra­doks je u to­me da dr­ža­va ko­ja pri­ma žr­tve mu­če­nja po­či­nje­nog od stra­ne zva­nič­ni­ka dru­ge dr­ža­ve ne ra­di sko­ro ni­šta da spri­je­či ili ot­klo­ni štet­ne po­sle­di­ce zlo­sta­vlja­nja po­či­nje­nog od stra­ne sop­stve­nih slu­žbe­ni­ka.
Ima­ju­ći u vi­du sve to, či­ni se naj­pri­god­ni­jim pa­ra­fra­zi­ra­ti Du­ška Ra­do­vi­ća (Pri­je ne­go što po­pra­vi­te svi­jet, po­pra­vi­te če­smu u svom sta­nu.): Pri­je ne­go što poč­ne­te da se ba­vi­te za­tva­ra­njem Gvan­ta­na­ma na Ku­bi, za­tvo­ri­te mu­či­li­šta u svo­joj dr­ža­vi.
Pe­šča­nik.net