Pi­še: Mag­da PEter­nek


''Vi­dje­la ža­ba da se ko­nji pot­ki­va­ju, pa i ona di­gla no­gu''. E, ne­ma mi, va­la, ni bo­lje po­slo­vi­ce, ni kon­kret­ni­je de­fi­ni­ci­je za ovu da­na­šnju te­mu. Ne fa­li nam ta­kvih ''ža­ba'', na­ža­lost i na­pro­tiv. Ima­mo ih u iz­o­bi­lju, na­mno­ži­le se, ras­kre­či­le i ras­kre­ča­le, na­pra­vi­le ba­ru­šti­nu do ba­ru­šti­ne. Da ko­jim slu­ča­jem konj mo­že po­di­ći sve če­ti­ri u vis, ne bi mu osta­le ''du­žne''. Po­mo­dar­stvo se ras­po­ja­sa­lo svu­da oko nas, ula­zi bez ku­ca­nja, upa­da bez na­ja­ve. Ono ne zna za bon­ton, ne za­ni­ma ga ni­či­je mi­šlje­nje, ne ti­če ga se. Po­mo­dar­stvo je lju­ti ne­pri­ja­telj tra­di­ci­ji, kul­tu­ri jed­ne dr­ža­ve, nje­nim su­štin­skim vri­jed­no­sti­ma. Po­mo­dar­stvo se u svo­joj osno­vi i bez po­go­vo­ra ko­si sa sti­lom čo­vje­ka, nje­go­vom sop­stve­nom ide­jom i lič­nim sta­vom. Po­mo­dar­stvu ne pa­da na­pa­met da se po­vu­če, da na­pu­sti tu­đi te­ren, na­pro­tiv, ono ši­ri svo­je pip­ke, pa i pap­ke krč­ka u tu­đem lon­cu. Po­mo­dar­stvo je lo­še pri­ši­ve­na eti­ke­ta, ali s ne­u­mor­nom i upor­nom te­žnjom da ni­kad ne ot­pad­ne. Po­mo­dar­stvo je na­kin­đu­re­na sna­ša ko­ja še­ta uli­ca­ma i ne vi­di ni­šta da­lje od svo­jih đin­đu­va. Sve ovo što sam do­sad na­bro­ja­la sva­ko­dnev­na je sli­ka na­še stvar­no­sti. Ap­so­lut­no ne­ma ni­jed­ne dru­štve­ne gra­ne gdje po­mo­dar­stvo ne igra glav­nu ulo­gu. Po­red one od ko­je mi se bu­kval­no di­že ko­sa na gla­vi, a to je da­va­nje en­gle­skih na­zi­va pro­dav­ni­ca­ma, ka­fa­na­ma, bu­ti­ci­ma, pe­ka­ra­ma itd. pot­pu­no me ba­ca na ko­lje­na ne­do­pu­sti­vo za­di­ra­nje po­mo­dar­stva u vje­ru. Na­i­me, uz već uobi­ča­je­na osve­šta­va­nja ško­la, ob­da­ni­šta, stra­nač­kih pro­sto­ri­ja, tr­žnih cen­ta­ra i fa­bri­ka, na red su do­šli objek­ti dr­žav­nih agen­ci­ja, ali i ben­zin­ske pum­pe. Po­mo­dar­stvo je, po mi­šlje­nju so­ci­o­lo­ga, raz­log zbog ko­ga se sve ve­ći broj pred­u­zet­ni­ka opre­dje­lju­je da po­zi­va sve­šte­ni­ke. Na­rav­no da je ''lo­va'' glav­ni no­si­lac po­mo­dar­stva, ali ka­kve bi ve­ze tre­ba­lo cr­kva da ime s tim? Baš ni­ka­kve! Ali bo­ga­mi i te ka­ko ima. Ne­go, da se vra­tim na onu ben­zin­sku pum­pu. Da li bi čo­vjek mo­gao da pret­po­sta­vi da će, do­šav­ši da na­to­či go­ri­vo, umje­sto oso­blja u za­štit­nim kom­bi­ne­zo­ni­ma za­te­ći sve­šte­ni­ke u odo­ra­ma, sa kan­di­li­ma i sve­tom vo­di­com? Ne, ča­sti mi, ali to se mo­glo vi­dje­ti na jed­noj be­o­grad­skoj ben­zin­skoj pum­pi. U pri­su­stvu no­vih vla­sni­ka i naj­vi­ših grad­skih zva­nič­ni­ka, sve­šte­ni­ci su u sla­vu otva­ra­nja, sta­ja­li po­red cri­je­va i broj­ča­ni­ka za di­zel, evro­di­zel, bez­o­lov­ni. Da se čo­vjek pre­kr­sti i li­je­vom i de­snom, i da se za­sti­di pri­de. Da ni­je tu­žno, vje­ro­vat­no bi bi­lo smi­je­šno. Ova­ko, osta­je­mo u kan­dža­ma po­mo­dar­stva i nje­go­vog sko­ro­je­vić­kog pri­mi­ti­vi­zma. Kad sam ču­la za ovaj ne­sret­ni slu­čaj, do­šlo mi je da za­va­pim: ''Ne­moj­te lju­di, ako Bo­ga zna­te''! Ali, uza­lud bi to bi­lo, jer ta­kvi ne zna­ju ni za Bo­ga, ni za vje­ru, ni za skrom­nost. Ta­kvi zna­ju za no­vac i za po­mo­dar­stvo. A šta je s na­šim sve­šte­ni­ci­ma, sa oni­ma ko­ji bi mo­ra­li da zna­ju za Bo­ga, za one ko­ji su nje­go­ve slu­ge, za one ko­ji­ma je vje­ra vo­di­lja kroz ži­vot? Da li je nji­ho­vo pri­sta­ja­nje na ova­kve stva­ri skr­na­vlje­nje upra­vo sve­ga ono­ga što bi tre­ba­lo da pred­sta­vlja­ju? Za me­ne de­fi­ni­tiv­no je­ste, i ve­o­ma me za­bri­nja­va, jer cr­kva ne­ma hra­bro­sti da iz­me­đu osta­log uka­že i na to, da se kr­sna sla­va ise­li­la iz po­ro­dič­nog do­ma i oti­šla u ka­fa­ne, šo­ping mo­lo­ve i dru­ga mje­sta. Da li su nam to sve­šte­ni­ci skre­nu­li s pu­ta do­sto­jan­stva, s pu­ta du­hov­no­sti, i pre­či­com po­mo­dar­stva ušli u uli­cu gdje ima naj­vi­še ba­na­ka? Je­su li nam to sve­šte­ni­ci po­sta­li bo­ga­ta­ši, ali ne po­šte­njem i skrom­no­šću već po­kret­nom i ne­po­kret­nom imo­vi­nom? Ne­ću po­gri­je­ši­ti ako i na ova pi­ta­nja imam od­go­vor ko­ji gla­si- da, jer ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti či­nje­ni­cu da cr­kva ne od­bi­ja ni­je­dan po­ziv ko­ji je upra­vo iz­ra­žen u vi­so­kim ta­ri­fa­ma. Da ne go­vo­ri­mo o vla­di­čan­skim dvo­ro­vi­ma, vo­znim par­ko­vi­ma sve­šte­ni­ka umje­sto skrom­nih pa­ro­hij­skih do­mo­va, dvo­ro­vi­ma po se­li­ma itd. Sve u sve­mu, još jed­na sli­ka na­še stvar­no­sti i do­kaz ne­ras­ki­di­ve ve­ze iz­me­đu na­go­na, ha­la­plji­ve že­lje za nov­cem i po­mo­dar­stva.
Osta­la bih još u ovom obra­ća­nju vjer­skom vi­du po­mo­dar­stva, uka­zu­ju­ći na po­gub­ne od­no­se pre­ma iskre­noj vje­ri, ali že­lim da uka­žem na još ne­ke vi­do­ve ove bolj­ke ko­jom smo okru­že­ni. Na­i­me, da­na­šnje no­vo­pe­če­ne ma­me i ta­te, ro­đen­da­ne svo­je dje­ce, dok su još ma­la sla­ve, umje­sto u svo­joj ku­ći, par­don ku­će­ri­ni, u ''Mek do­nald­su''. Šta dru­go re­ći ne­go-po­mo­dar­stvo na ame­rič­ko- se­ljač­ki na­čin. Ali, ne le­zi vra­že! Ka­da dje­či­ca po­ra­stu i do­đu do 18. ro­đen­da­na, nji­ho­vo pu­no­ljet­svo se pro­sla­vlja u ra­znim ''Ha­ja­ti­ma'' s go­mi­lom zvje­zdi­ca. Ta­čan broj zna­nih i ne­zna­nih se ne mo­že utvr­di­ti, ali za­to se si­gur­no zna da se to zo­ve po­mo­dar­stvo na sko­ro­je­vić­ki na­čin. Ta­ko usmje­re­ni mla­di lju­di ne mo­gu kroz ži­vot ni­ka­ko dru­ga­či­je ne­go pu­tem po­mo­dar­stva.
Za­to, ne­moj­te za­po­sta­vlja­ti svo­ju ku­ću, iz­vor­ne vri­jed­no­sti svo­je ze­mlje, kul­tu­re, do­sto­jan­stva. Ni­ka­ko ne za­ne­ma­ruj­te po­šte­nje i vr­li­ne skrom­no­sti. Ne ki­ti­te se tu­đim per­jem, ne kin­đu­ri­te, ne­će vam sta­ja­ti li­je­po. Pra­ti­te svoj um i svo­je sr­ce, ne pra­ti­te po­mo­dar­stvo i ne pa­ti­te za njim. I za­pam­ti­te- ni­ka­da ža­ba ne mo­že po­sta­ti konj, mo­žda sa­mo u ne­koj ba­sni. Ja ni u njih, a ni u baj­ke ne vje­ru­jem. Ni ja ni moj bič. Jer po­mo­dar­stvo je kič.
(Autor je pje­snik)