Autor: Ma­ja Pi­šče­vić


Kon­tra­dik­to­ran i ne­kon­zi­sten­tan, uvri­je­dio je sve ko­je je že­lio i sti­gao: Mek­si­kan­ce, mu­sli­ma­ne, že­ne, mi­gran­te, no­vi­na­re, su­di­je, pa­pu. Sa na­spre­ja­nim na­ran­dža­stim li­cem i žu­tim će­be­tom za­li­za­ne ko­se pre­ba­če­nim s po­tilj­ka pre­ko če­la, Do­nald Tramp pod­sje­ća na klov­na, ali ni­je ble­sav (baš kao ni klov­no­vi). Oni ko­ji ga zna­ju ka­žu da je pri­je ne­go što se kan­di­do­vao po­ru­čio i pro­u­čio op­se­žna is­tra­ži­va­nja i fo­kus gru­pe na osno­vu ko­jih je sam, bez iči­je po­mo­ći kre­i­rao svoj na­stup i kam­pa­nju ko­jom je s ne­pod­no­šlji­vom la­ko­ćom po­či­stio kon­ku­ren­ci­ju od 16 pro­tiv­kan­di­da­ta Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je.
Eko­nom­ski na­ci­o­na­li­sta, ra­si­sta, ovaj mag­nat br­zi­nom svje­tlo­sti iz­ba­cu­je iz­ja­ve ko­je ni­su nje­go­vi sta­vo­vi već pu­ko oru­đe u kam­pa­nji. To po­tvr­đu­je če­stim pro­mje­na­ma po­zi­ci­je, što ga či­ni ne­kre­di­bil­nim, ali mu ne sma­nju­je po­pu­lar­nost. Vje­što po­la­ri­zu­je jav­nost dr­že­ći se man­tre da do­kle god se o nje­mu pri­ča - on po­bje­đu­je. Na sva­ku kri­ti­ku od­go­va­ra još že­šćim na­pa­dom, kon­stant­no pro­du­ku­ju­ći no­ve šo­kant­ne sa­dr­ža­je ko­ji­ma pa­žnju bi­ra­ča dr­ži pri­ko­va­nu za se­be, isto­vre­me­no pro­vo­ci­ra­ju­ći kri­ti­ča­re. Re­zul­tat - ci­je­la Ame­ri­ka pri­ča o Tram­pu. Dok ga kri­ti­ča­ri opi­su­ju kao pa­to­lo­škog la­žo­va, kse­no­fo­ba i vul­gar­nog nar­ci­sa, on kao da uži­va u nji­ho­voj pa­žnji.
Že­sti­nom, ne­pri­stoj­no­šću i bez­o­bra­zlu­kom bez pre­se­da­na uru­šio je ele­men­tar­na pra­vi­la po­li­tič­kog dis­kur­sa. Bo­gat i bez­ob­zi­ran, svo­jim mla­znja­kom le­ti s kra­ja na kraj Ame­ri­ke, do­če­ki­van po­kli­ci­ma mi­li­o­na fa­no­va. "Kad bih da­nas ubio čo­vje­ka na Pe­toj ave­ni­ji, ne bih iz­gu­bio ni­je­dan glas, to­li­ko me vo­le", iz­ja­vlju­je i osta­je živ.
Do­volj­no bo­gat da sam fi­nan­si­ra svo­ju kam­pa­nju, za raz­li­ku od osta­lih kan­di­da­ta, uklju­ču­ju­ći i Hi­la­ri Klin­ton, vo­de­ćeg kan­di­da­ta De­mo­krat­ske stran­ke, pa ne mo­ra pra­vi­ti ni­ka­kve kom­pro­mi­se sa imuć­nim in­te­re­snim gru­pa­ma. Ne­lo­ja­lan par­tij­skoj plat­for­mi, ka­že sve što dru­gi ne smi­ju ili ne že­le da ka­žu, a mno­gi oči­gled­no mi­sle.
Za one ko­ji ga ne po­dr­ža­va­ju, či­nje­ni­ca da pred­sjed­nik Tramp ne­će bi­ti to­li­ko eks­tre­man kao kan­di­dat Tramp ne či­ni ga ma­nje za­stra­šu­ju­ćom i zbu­nju­ju­ćom po­ja­vom na ame­rič­koj, ali i evrop­skoj po­li­tič­koj sce­ni. Po­tvr­da to­ga je da 46 od­sto Evro­plja­na po­dr­ža­va Hi­la­ri (ko­ja ta­ko­đe ni­je omi­lje­na), a sa­mo šest od­sto Tram­pa.
Lju­di s ko­ji­ma ov­dje u Nju­jor­ku raz­go­va­ram o Tram­pu ve­ći­nom ne vje­ru­ju da je nje­go­va po­bje­da mo­gu­ća. Is­tra­ži­va­nja za­sad pre­te­žu na Hi­la­ri­nu stra­nu. Ipak, ko­li­ko im se mo­že vje­ro­va­ti, ima­ju­ći u vi­du va­ri­ja­bi­lu zva­nu Tramp i ne­pred­vi­di­vost nje­go­ve kam­pa­nje u za­vr­šni­ci?
Da li za­tva­ra­mo oči pred či­nje­ni­com da je nje­go­va po­bje­da mo­gu­ća? Pri­je ne­go što po­ku­ša­mo da od­go­vo­ri­mo na ovo pi­ta­nje, mo­ra­mo se za­pi­ta­ti ka­ko se uop­šte do­go­di­lo da je­dan u osno­vi po­pu­li­stič­ki, na­ci­o­na­li­stič­ki po­kret sa ja­snim obi­ljež­ji­ma ra­si­zma do­bi­je ova­ko ma­sov­nu po­dr­šku.
Do od­go­vo­ra će­mo naj­br­že sti­ći ako po­gle­da­mo gla­sač­ko ti­je­lo kan­di­da­ta Tram­pa. To je pri­je sve­ga sred­nja kla­sa (ta­ko­zva­na "blue col­lar") ko­ju či­ne mi­li­o­ni Ame­ri­ka­na­ca uglav­nom ni­žeg obra­zo­va­nja, pri­pad­ni­ka vi­še in­du­strij­ske ne­go in­for­ma­tič­ke ere, ali i mla­di­ći i dje­voj­ke tek iza­šli sa ko­le­dža u bez­u­spje­šnoj po­tra­zi za po­slom. Ne­za­do­volj­stvo mi­li­o­na ovih lju­di iza­zva­no je ra­stu­ćom ne­jed­na­ko­šću i osje­ća­jem du­bo­ke ne­prav­de ko­ja pri­je­ti da ame­rič­ki san pre­tvo­ri u ame­rič­ki mit.
Raz­o­ča­ra­ni i osi­ro­ma­še­ni, bi­je­sni i upla­še­ni, za­ne­ma­re­ni od obje par­ti­je gle­da­ju u Tram­pa za­ma­glje­nih po­gle­da pu­nih na­de dok vi­če, vri­je­đa i obe­ća­va da će Ame­ri­ka opet bi­ti ve­li­ka, a oni si­ti i sreć­ni.
Uru­ša­va­nje sred­nje kla­se po­če­lo je pri­je dva­de­se­tak go­di­na, ali je kul­mi­ni­ra­lo na­kon fi­nan­sij­ske kri­ze iz 2008. ko­ju je kre­i­rao upra­vo onaj je­dan od­sto naj­bo­ga­ti­jih Ame­ri­ka­na­ca ko­ji je iz nje iza­šao kao po­bjed­nik, za raz­li­ku od sred­nje kla­se ko­ja se ni­ka­da ni­je opo­ra­vi­la.
Glo­ba­li­za­ci­ja, slo­bod­na tr­go­vi­na, iz­voz ka­pi­ta­la i iz­mje­šta­nje po­slo­va iz Ame­ri­ke do­ni­je­li su ogrom­ne pro­fi­te ma­lom bro­ju lju­di. Pi­ta­nje ni­je da li su to bi­li is­pla­ti­vi di­lo­vi za Ame­ri­ku, jer sva­ka­ko da je­su, eko­nom­ska lo­gi­ka je vi­še ne­go ja­sna. Pro­blem je, me­đu­tim, u pre­ra­spo­dje­li ste­če­nog bo­gat­stva, a ka­ko se sva do­bit sli­la u dže­po­ve onih je­dan od­sto ne­pojm­lji­vo imuć­nih po­je­di­na­ca i kor­po­ra­ci­ja, to je ogor­če­nost rad­nič­ke kla­se, ko­ja se raz­vi­ja­la kao spo­ro ras­tu­ći so­ci­jal­ni kan­cer, vi­še ne­go ra­zu­mlji­va. Ono što je uni­šti­lo ame­rič­ki san ni­je, da­kle, od­su­stvo pri­li­ka za uspjeh, već su­ža­va­nje mo­guć­no­sti na sve uži krug iza­bra­nih.
Za­to pra­vo pi­ta­nje mo­žda i ni­je za­što je uspio Do­nald Tramp, ne­go ka­ko se ni­je po­ja­vio ra­ni­je. I da od­go­vo­rim na svo­je pi­ta­nje iz na­slo­va tek­sta - da, mi­slim da je mo­gu­će da Ame­ri­ka 8. no­vem­bra iza­be­re Tram­pa za svog 58. pred­sjed­ni­ka.
wwwne­del­jnik.rs