Pi­še: dr Go­ran Ž. Ko­mar


Ru­še­nje grob­ne ka­pe­le mi­tro­po­li­ta Pe­tra II na Lov­će­nu po­tak­nu­to je iz du­bo­kog mo­ti­va­ci­o­nog si­ste­ma pro­ja­vlje­nog ko­mu­ni­stič­kom re­vo­lu­ci­jom, ko­ji je po svo­joj uzroč­no­sti pot­pu­no isto­vje­tan lo­mlje­nju (ma­ca­ma) nad­gr­ob­nih kr­sto­va oče­va i dje­do­va jed­nog bo­ke­škog ro­da ko­ji ne­ću ime­no­va­ti. Ili, ri­tu­al­nom uko­pu Bo­ga u dru­gom bo­ke­škom se­lu ko­je bih u ovom ča­su, ta­ko­đe, mo­gao ime­no­va­ti. Za­ni­mlji­vo je da ovi spo­me­ni­ci i da­nas le­že po­lo­mlje­ni, kao što se i da­nas na Lov­će­nu na­la­zi ma­u­zo­lej. Da­kle, ka­da, kao ja, ra­zu­mi­je­te broj­ne po­vo­de za pri­klju­či­va­nje ve­li­kog di­je­la di­nar­skog svi­je­ta po­kre­tu ko­ji je per­so­ni­fi­ko­vao Jo­sip Broz, ta­da, ipak, mo­ra­te pri­ko­va­ti svo­ju pa­žnju uz či­nje­ni­cu da je to dje­lo - ne­is­pra­vlje­no.
Pr­vi srp­ski princ ko­jem je i u od­ri­ca­nju od svi­je­ta slje­do­vao sop­stve­ni otac, Sa­va Ne­ma­njić, po­ka­zao je svom na­ro­du pot­pu­na i upo­tre­blji­va rje­še­nja u svim svjet­skim za­pli­ta­nji­ma do da­na da­na­šnjeg i do svr­šet­ka svi­je­ta. Sa­va je sin ko­ji je si­nov­sko­o­čin­skim za­gr­lja­jem uz­vi­sio oca. Ko­ji je ži­vio dej­stvom Du­ha, jer je osje­ćao ener­gi­je ko­ji­ma Tvo­rac umi­va ma­te­ri­ju. On je znao da je ona tvo­rač­ka ne za­rad svo­ga svi­je­tla i svo­je to­pli­ne već zbog svog ne­mjer­lji­vog svoj­stva. Či­ta­va svjet­ska isto­ri­ja kao da je sa­dr­ža­na u prin­ci­pu di­na­stič­kog oce­u­bi­stva. Ali, princ Sa­va, oče­lju­bac, a ne oce­u­bi­ca, ka­zu­je dru­ga­či­ji za­kon. U isto­ri­ji evrop­skih i svjet­skih di­na­sti­ja, haj­de da se upi­ta­mo, šta je rav­no Sa­vi­nom opi­tu? Sa­vi­no­si­me­o­nov­ski opit, ko­jim sin na­čal­stvu­je ocu sli­je­de­ći pra­ved­ne za­gle­da­ne u smrt, ne po svo­me iz­bo­ru ne­go za­to što ta­ko po svo­me sa­zda­nju mo­ra­ju, jest opit upu­ta­te­lja ko­ji ra­za­ra smrt i pro­vi­di kroz zr­ca­lo.
Ne­ma u srp­skom na­ro­du stva­ra­o­ca ko­ji je ta­ko du­bo­ko pro­vi­dio kroz zr­ca­lo i u nje­mu vi­dio sa­mo Tvor­ca kao što je mi­tro­po­lit Pe­tar II Pe­tro­vić. Srp­ski na­rod ima sve­ti­te­lje sla­vlje­ne kroz vje­ko­ve, stva­ra­o­ce nad stva­ra­o­ci­ma ko­ji su iza svo­ga ži­vo­ta na ze­mlji osta­vi­li ne­ko­li­ko is­pi­sa­nih stra­ni­ca. Ili, ni to­li­ko. Mi­tro­po­lit Pe­tar II je is­pi­sao mno­go stra­ni­ca naj­vi­šeg umjet­nič­kog do­ma­ša­ja, mi­tro­po­lit Pe­tar II je, ako ta­ko smi­jem re­ći, ana­li­zi­rao svi­jet, do­ti­cao ma­te­ri­ju. Ja kao da vi­dim da ju je svo­jim do­di­rom uz­bur­ki­vao. To je u na­šem na­ro­du opit po­seb­ne vr­ste. A sve­ti­telj tvr­do­ško-ostro­ški, osta­de za­pis o ba­šti­na­ma obez­bi­je­đe­nim za Ostrog ili ma­lo pre­ko to­ga, uči­ni svo­jom vje­rom i svo­jim ži­vo­tom ne­ras­ki­nu­ti za­gr­ljaj se­be i svo­ga na­ro­da. Ko nje­ga gr­li, ima in­stru­ment spa­se­nja. Na­do­mak ru­ke. Ne­do­ku­čiv je opit sve­ti­te­lja. A onaj ko­me je Bog dao da ka­zu­je i is­pi­su­je i da svo­je sti­ho­ve uti­sku­je s one stra­ne zr­ca­la osta­vio je Te­sta­ment. Po­put sta­rih pa­tri­ja­ra­ha sa­gra­dio grob i ka­pe­lu i od­re­dio ukop. Is­ka­zao se opi­tom po­seb­ne vr­ste.
Svi oni, po­me­nuh če­tvo­ri­cu ili vje­ro­vat­no tro­ji­cu, je­su srp­ski pa­tri­jar­si. Oci, po­put Avra­ma. Ne mo­gu ov­dje ka­zi­va­ti o po­kre­ti­ma dva­de­se­tog vi­je­ka. Ali ni­gdje kao na Lov­će­nu, ni­gdje kao u sta­roj Go­ri, ni­je po­kret ko­ji je svi­jet po­znao po Ti­tu, po­seg­nuo za ta­kvom sve­ti­njom. Da ta­ko du­bo­ko do­ki­da Za­kon. I isto­vre­me­no, da ta­ko pot­pu­no odu­zme in­stru­men­te spa­se­nja. Po­sve do­hva­tlji­ve, po­zna­te či­ta­vom sre­do­zem­nom i evrop­skom svi­je­tu. Po­sve jed­no­stav­no na­rod­ne. Ko­ji­ma se po­đe ka­da se po­mi­sli da je po­treb­no, i u ra­do­sti i u ne­vo­lji. Ko­rak. Ko­rak. Ko­rak.
U mi­ru obez­bi­je­đe­ne kan­ce­la­ri­je ra­ču­na­lo se s efek­ti­ma. Pro­cje­nji­va­ni su efek­ti. Raz­gle­dan či­ta­vi sa­dr­žaj­ni do­ma­šaj srp­ske kul­tu­re. I oda­bran Lov­ćen. Oda­bran mi­tro­po­lit. Oda­bran srp­ski pi­sac ko­ji je ru­ka­ma i umo­vi­ma evrop­skih ve­li­či­na uti­ski­van u kul­tur­no tlo Evro­pe. Je­dan od srp­skih par­ti­jar­ha. Oče­va. Slje­du­ju­ćih sa­vi­no­si­me­o­nov­skom opi­tu uni­ver­zal­ne mo­der­no­sti. Bo­že, ko­li­ko je vi­dio? Iz­bor mje­sta uko­pa go­vo­ri sve o osno­va­ma za­mi­sli mi­tro­po­li­ta Pe­tra II. Ni­je mje­sto za go­vo­re­nje o to­me. Ali onaj ko­ji je ta­ko du­bo­ko osje­ćao pat­nju svog na­ro­da i gle­dao sa­mo cje­li­nu, ko­ji je sti­ho­vi­ma sa­dje­vao či­ta­vu na­rod­nu isto­ri­ju, sti­gao je da od­re­di ukop i pred­vi­di ra­zur.
Nje­goš je sti­hom nad­gra­dio umjet­nič­ka ostva­re­nja Ko­sme­ta rav­na naj­bo­ljim do­stig­nu­ći­ma re­ne­san­sne Ita­li­je. Na­slo­njen na preg­nu­će opi­ta Si­na­O­ca. Po­znao je, usu­di­ću se da ka­žem, da su svi za­pi­si nje­go­ve sve­to­sav­ske di­na­sti­je usmje­re­ni na obal­ske ze­mlje i da je ta di­na­sti­ja u sve­mu što je iza nje osta­lo u ve­o­ma po­zna­tim efek­ti­ma nje­zi­nog po­li­tič­kog do­ma­ša­ja i sna­ge svoj iz­raz na­šla u pri­mor­ju. Ne, za­bo­ga, sa­mo zet­skom ne­go i dal­ma­tin­skom i sve­to­gor­skom.
Cr­na Go­ra je sru­ši­la Cr­kvu. Sru­ši­la ju je na Lov­će­nu. Na­lo­go­da­vac se pri­krio. Me­đu mo­jim pri­ja­te­lji­ma ne­ma ni jed­no­ga ko­ji mi vje­ru­je da će se ča­sna Go­ra po­di­ći i to će se po­di­ći upra­vo na Lov­će­nu. Mo­že bi­ti i da ja to ne­ću vi­dje­ti. Iza­ći će na Lov­ćen u su­sret pa­tri­jar­si­ma i po­di­ći Cr­kvu.