Autor: Dra­gan Bur­sać

Stra­ni pla­će­nik i sr­bi­jan­ski iz­daj­nik, Zo­ran Ke­sić, u ne­koj svo­joj ta­mo emi­si­ji na B92, ismi­ja­vao je ve­li­ki srp­ski na­rod za­pad­no od Dri­ne. Na­zvao nas je bu­da­la­ma. Ko­lek­tiv­no!
E, pa ne­će da mo­že Ke­si­ću! U krat­kom kro­ki­ju, ob­ja­sni­ću te­bi i tvo­jim so­ro­šev­ci­ma za­što ni­smo bu­da­le.
Mi ni­smo bu­da­le za­to što ima­mo Mi­lo­ra­da Do­di­ka, pre­mi­je­ra, ko­ji je po­stao pred­sjed­nik, a ko­ji je ga­zda ko­šar­ka­škog klu­ba, ko­ji je opet me­sar po­li­tič­kih na­u­ka (ima i di­plo­me za sve to). Ni­smo bu­da­le za­to što za po­li­tič­kog me­sa­ra, sve jed­na­ko gla­sa­mo s pa­u­za­ma jed­no 20 go­di­na. Ni­smo bu­da­le, što nam je pred­sjed­nik, me­sar Do­dik u pri­va­ti­za­ci­ja­ma ras­ku­ćio “na­šu ku­ću” Re­pu­bli­ku Srp­sku. Ni­smo bu­da­le, što je pri­vre­du po­put ja­ha­ča apo­ka­lip­se zbri­sao, pro­dao Ru­si­ma, Li­tvan­ci­ma, Če­si­ma i osta­li­ma, pa sad mi na­mi­ru­je­mo du­go­ve i sud­ske tro­ško­ve. Ne mo­žeš nas op­tu­ži­ti da smo bu­da­le, za­to što nam Do­dik sva­ki par­ni mje­sec na­ja­vlju­je re­fe­ren­dum. Re­fe­ren­dum je na­še neo­tu­đi­vo pra­vo. I ti si to pri­znao. Kad mo­že Škot­ska, Ka­ta­lo­ni­ja, mo­že­mo i mi.
Na stra­nu što je re­fe­ren­dum, da ka­že­mo, ne­vi­dljiv i go­do­ov­skog ti­pa i što ne zna­mo oko če­ga re­fe­ren­di­še­mo. Ni­smo bu­da­le, Ke­si­ću. I isti­na je da nam Re­pu­bli­ka Srp­ska, ni na što ne li­či. Glu­vo bi­lo, to ni­su mo­je ri­je­či ne­go tvo­je. Jest ono ma­lo, iz­gle­da kao sal­ve­ta ko­ju su iz­je­li molj­ci, pa ras­ci­je­pi­li oko Brč­kog, ali je na­ša Srp­ska. Re­pu­bli­ka, ehe­ej.
Ni­smo bu­da­le što ima­mo vla­du sa pre­mi­jer­kom na če­lu ko­joj ri­je­či “fak­tič­ki”, “pro­lon­gi­ra­no” , “even­tu­al­no” i “jed­nom”, pred­sta­vlja­ju oko­sni­cu eko­nom­ske po­li­ti­ke. Jel’ nas to či­ni bu­da­la­ma? Na­rav­no da ne. Dal’ smo bu­da­le što ni­ko od sil­nih sa­vjet­ni­ka, mi­ni­sta­ra, se­kre­ta­ra, se­kre­ta­ri­ca, por­ti­ra i osta­lih ne zna “pro­či­ta­ti” bu­džet? Ne.

Ni­smo bu­da­le! Pre­sta­ni, Ke­si­ću, mi­sli­ti da smo bu­da­le sa­mo za­to što ima­mo naj­ve­će ti­mo­ve sa­rad­ni­ka u Vla­di i Pa­la­ti pred­sjed­ni­ka, ko­ji la­de mu.a za na­še pa­re. Osta­vi nas na mi­ru!
To što mir­no gle­da­mo, ka­ko se dje­ca po­li­ti­ča­ra, taj­ku­na i osta­lih na­ših um­nih vo­đa vo­zi­ka­ju u svo­jim audi­ji­ma, BMW-ima i osta­lim kr­sta­ri­ca­ma, od lo­ka­la A, ko­ji dr­že do zgra­de B, či­ji su po­sjed­ni­ci, to što pod­ma­la­dak eli­te do­bi­ja mi­li­on­ske kre­di­te, a mi ble­ne­mo kao te­le u ša­re­na vra­ta, ne či­ni nas tek ta­ko bu­da­la­ma.
To što Ni­ko­la Špi­rić, pro­fe­si­o­nal­ni sa­ku­pljač po­li­tič­kih dre­so­va i lju­bi­telj Dr­va­ra za­vi­čaj­nog ku­pu­je sta­no­ve po Be­ču, ne pra­vi od nas bu­da­le. Isto ta­ko, to što je kan­di­dat za gra­do­na­čel­ni­ka Ba­nja­lu­ke, čo­vjek ko­ji je bio, hmmm, pa naj­bo­lji lin­gvi­sta u osnov­noj ško­li i čij je naj­ve­ći uspjeh pu­šta­nje bra­de, opet nas ne tvo­ri bu­da­la­ma, Ke­si­ću.
Dje­ca nam, vi­diš, idu sa­svim nor­mal­no u ško­le. Uče ći­ri­li­cu, bo­gu hva­la, ka­ko i do­li­ku­je. Uče i en­gle­ski u tre­ćem osnov­ne. Isti­na bog, ne zna­ju la­ti­ni­cu, ali to nas i naš obra­zov­ni si­stem ne či­ni bu­da­la­stim. Na­pro­tiv, to su bri­ljant­ni i te­bi ne­do­ku­či­vi pe­da­go­ški za­hva­ti, Ke­si­ću. To što do­pu­šta­mo da nam ne­pi­sme­ni pi­šu udž­be­ni­ke i uva­lju­ju ih na­šoj dje­ci, pa ni­smo valj­da i zbog to­ga bu­da­le?
To, što uvo­zi­mo va­še pro­fe­si­o­nal­ne ocje­nji­va­če lje­po­ti­ca (jel’ se to ta­ko ka­že?), po­put La­zan­skog, ko­ji vo­di po­li­tič­ke emi­si­je u ko­ji­ma po­le­mi­še sam sa so­bom, pa ga još i pla­ti­mo, sa­mo je iz­raz na­še ši­ro­ke kra­ji­ške, sem­ber­ske i her­ce­go­vač­ke du­še.
Ni­smo mi bu­da­le, Ke­si­ću! Mi smo bor­ci. Mi sva­kom sta­nov­ni­ku Sr­bi­je, po­na­o­sob ob­ja­šnja­va­mo da to što smo iz Bo­sne, ne zna­či da smo Bo­san­ci, ne­go Sr­bi. Isti­na ob­ja­šnja­va­mo vam i da je bu­rek bu­rek, a ne, pi­ta. I pri­ča­mo ije­kav­ski. I neo­bič­no je sli­čan hr­vat­skom i bo­san­skom u Bo­sni, ali...Ma, znaš. Uglav­nom, mi ni­smo bu­da­le, ne­go Sr­bi.
Ne­ka zla du­ša će re­ći, pa ka­ko ni­ste bu­da­le kad vam se od­se­li­lo 70 hi­lja­da sta­nov­ni­ka, tr­bu­hom za kru­hom, a ja im ka­žem, ni­smo. Li­je­po. Što nas je ma­nje, bo­lje će­mo ži­vje­ti. Vi­di pri­mjer Islan­da, Ke­si­ću.
Ni­smo mi bu­da­le, što pro­da­je­mo svo­ju vo­du stran­ci­ma, a on­da ku­pu­je­mo uvo­znu. Ni­smo bu­da­le što di­je­li­mo Ita­li­ja­ni­ma i osta­li­ma šu­mu na ve­re­si­ju, pa ku­pu­je­mo pre­sku­pi firmi­ra­ni na­mje­štaj. Ni­smo bu­da­le, što pu­šta­mo ka­ba­da­hi­ja­ma da nas je.u če­tvrt vi­je­ka za na­še nov­ce. Ni­smo bu­da­le što nam rat­ni zlo­čin­ci he­li­kop­te­ri­ma do­li­je­ću iz Ha­ga, osni­va­ju stran­ke, pi­šu me­mo­a­re, pri­ma­ju po­moć en­ti­tet­sku. Ni­smo bu­da­le što nam dje­ca ne zna­ju gdje je Jaj­ce, Sa­ra­je­vo, Ze­ni­ca. Ni­smo lu­di. Mi zna­mo šta nam je či­ni­ti. Mi će­mo se ot­ci­je­pi­ti i pri­po­ji­ti Sr­bi­ji, iako nas vi ne­će­te.
I ti nas na­zi­vaš bu­da­la­ma!
Ni­smo mi lu­di što vje­ru­je­mo na­mon­ti­ra­nom snim­ku, na­mje­sto ori­gi­na­lu. Jer, na­mon­ti­ra­no je sad u mo­di, Ke­si­ću.
Pa­zi, na­ma je li­je­po, ta­man kao što smo i za­slu­ži­li, ali ne­ću da ci­ti­ram tog čo­vje­ka, jer je on bu­da­la. Ni­ka­ko da po­sje­ti Re­pu­bli­ku Srp­sku, da se uvje­ri ka­ko nam je div­no.
Zar ze­mlju i sta­nov­ni­ke ko­ji su iz­nje­dri­li Zma­ja od Ši­po­va na­zi­vaš bu­da­la­ma, Ke­si­ću, ku­ka­la ti maj­ka? Zar na­šu otadž­bi­nu gdje se u istom da­nu na dva mi­tin­ga, uz sa­dej­stvo kćer­ke Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća i si­na Rat­ka Mla­di­ća de­si na­rod, ko­ji ne zna za­što se de­sio, na­zi­vaš bu­da­la­ma? Ne ide.
Mi mo­žda ne­ma­mo mre­žu auto­pu­te­va. Mo­žda ne­ma­mo pri­vre­du. Mo­žda su nam zdrav­stvo, škol­stvo, sud­stvo, tr­go­vi­na, ugo­sti­telj­stvo, sa­o­bra­ćaj i za­nat­stvo u kur.u. Mo­žda pen­zi­o­ne­ri­ma ka­sni pen­zi­ja 30 da­na u mje­se­cu, pa go­di­šnje pre­sko­če ko­ju. Mo­žda rad­ni­ci nad­ni­če kod ro­bo­vla­sni­ka za 200 eura, mo­žda se u isto vri­je­me stva­ra sloj od tri od­sto su­per­bo­ga­ta­ša, ko­ji odo­še na Mal­di­ve, Ka­ri­be i Te­ne­ri­fe. Mo­žda gla­sa­mo za lju­de ko­ji su do­ve­li do ra­ta i po­rat­nog ko­lap­sa, na­vi­jek iste po­sled­njih če­tvrt vi­je­ka. Mo­žda nam lju­di po Lju­bi­ji i di­ljem is­toč­ne Bo­sne umi­ru od gla­di. Mo­žda ni­smo za­vr­ši­li pro­ces de­na­ci­fi­ka­ci­je. Mo­žda ne zna­mo ko smo, šta smo, gdje smo, či­ji smo. Mo­žda smo do­bro­volj­no pri­sta­li na na­vi­jek isto ci­klič­no ka­ra­nje. Mo­žda. Mo­žda nam tre­ba dvi­je go­di­ne da uka­pi­ra­mo tvo­ju ša­lu iz 2014. Mo­žda.
Ali, bu­da­le ni­smo.
Mo­žda te­bi, Ke­si­ću Zo­ra­ne, u Sr­bi­ji pri­je­te smr­ću, ali na­ma u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, pri­je­te ova­kvim ži­vo­tom. Slo­ži­ćeš se, ni­je isto. Na­ma je mno­o­go za­je.ani­je.
I za­to, mi ni­smo bu­da­le, mi smo BU­DA­LE­TI­NE i pa­zi na je­zik ubu­du­će!
www.buka.com