Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Ovom tek­stu ka­žem: ne­ću te pi­sa­ti, ako se sam ne na­pi­šeš. Ne­moj da me pi­taš kao ćeš se pi­sa­ti, pi­ši se ka­ko znaš i umi­ješ. To­li­ko mo­žeš uči­ni­ti za me­ne. Ne mo­gu sa­mo ja te­be da no­sim, po­ne­si i ti me­ne po­ne­kad. Ti to znaš, i mo­žeš. Znaš da uži­vam, kad me ti no­siš. Kad me ti no­siš, to je kao da le­tim.
Do­sta je ovo­li­ko ri­je­či da ga na­go­vo­rim da to ura­di. Ja mi­slim da bi to tre­ba­lo. Da sam na nje­go­vom mje­stu, ja bih to ura­dio. Ja sam no­sio tek­sto­ve kroz ja­me, i tje­sna­ce, ži­vio u pe­ći­na­ma, pro­ko­pa­vao iz­laz. Mr­znuo se na le­du i sni­je­gu, sva­ko me vri­je­me bi­lo, sve no­se­ći po­čet­na slo­va mo­jih bu­du­ćih tek­sto­va. Sve sam to ra­dio što mi je bi­lo ta­ko za­po­vi­je­đe­no. Lju­di ne zna­ju ka­ko ja umi­jem da slu­šam, i da bu­dem nje­žan.
Na­rav­no, ja ne vo­lim ni­ka­kvu vlast nad so­bom, osim vlast nje­žno­sti i lju­ba­vi. Ov­dje u ru­skoj ste­pi be­smi­slen je sva­ki ego­cen­tri­zam. Ka­kvo JA, ov­dje u ste­pi, gdje ne vi­diš ni­če­mu gra­ni­ce. JA je po­sle­di­ca tje­skob­nog ži­vo­ta. Gdje sva­ko ho­će sam se­bi da na­mu­či ne­ki zna­čaj. Kad tvo­je JA ek­plo­di­ra u ste­pi, sa­zna­ćeš da si se olo­bo­dio naj­ve­će, i naj­ne­plod­ni­je mu­ke, go­vo­rio mi je uči­telj. JA je čo­vje­kov grob pri­je gro­ba. Is­tr­či iz svog gro­ba dok mo­žeš, udah­ni ovaj bo­ži­ji pro­stor, sma­nji se do ato­ma, da bi pre­šao u ve­dri­nu, u ne­bo.
Po­što na­gi­njem opet da se vra­tim do Cr­ne Go­re, osje­ćam već nje­nu mu­ku, ko­ja je naj­vi­še pro­iz­vod jed­ne je­di­ne for­mu­le, a ona je - ja pa ja. Ni­šta stra­šni­je od for­mu­le – ja pa ja. Ni­je to re­če­ni­ca, to je oko gr­la ple­te­ni­ca.
Gle­dam u ste­pi vu­ko­ve, li­si­ce, me­dvje­de, ko­nje - i uvi­jek ne­što no­vo pri­mi­je­tim. Sva­ka ži­vo­ti­nja je ozbilj­na, do­volj­no ra­do­sna, uvje­re­na da je na svom mje­stu, i sva­ka je da­le­ko si­gur­ni­ja od čo­vje­ka da je na ovom svi­je­tu dr­ži Bog. Ni­jed­nu ne mo­žeš vi­dje­ti da je ne­što za­bri­nu­ta za se­be.
„Ja pa ja“ je ča­u­ra, ko­ja naj­če­šće eks­plo­di­ra sa­mo unu­tra, tj, uda­vi sa­mu se­be. Ako eks­plo­ziv ko­ji je u na­ma, ne eks­plo­di­ra u ovaj bo­žan­ski pro­stor, on kre­ne da ubi­ja du­šu u nje­noj tje­sko­bi, ome­đe­noj sa ja, ili u ma­lo ši­roj ča­u­ri – ja pa ja. Čo­vjek ni­je do­volj­no na­u­čio ni od ži­vo­ti­nja, ni od pti­ca, ni od tra­va, a ka­mo­li da je što na­u­čio od zvi­je­zda. Dok je čo­vjek u ča­u­ri –ja pa ja, on ne mo­že ni­šta do­bro da sa­zna. Sa­mo eks­plo­zi­ja u bes­kraj­ni pro­stor je sje­di­nje­nje sa zna­njem, i sa ži­vo­tom“, go­vo­rio mi je dav­no uči­telj. I ni­je slu­čaj­no što se tih nje­go­vih ri­je­či sje­ćam baš ov­dje u ste­pi, gdje me ne vi­di ni­ko, ali me gle­da ne­bo.
Ka­ko pi­sah pri­je, bio sam na­krat­ko i u sta­rom ru­skom gra­du Vla­di­mi­ru, u ka­te­dral­noj cr­kvi –Us­penj­ski Sa­bor. Mo­žda na tri­de­se­tak go­di­na pri­je Stu­de­ni­ce, na­sta­le su ove cr­kve u Vla­di­mi­ru. Li­je­pe su kao u pr­vi dan. Li­je­pe su, jer su u se­bi sa­ču­va­le sva­ki dan vje­ko­va ko­ji su iza nas. U ovoj cr­kvi ima pu­no mo­šti­ju, sa­ču­va­ni su frag­men­ti sta­rog fre­sko­pi­sa, ko­ji se ve­zu­je za An­de­re­ja Ru­bljo­va. Ali, kad sad se­be upi­tam, na če­mu sto­ji ova cr­kva, ka­kav to duh zra­či iz nje­ne du­bi­ne - re­kao bih, to je zra­če­nje onih lju­di ko­ji su eks­plo­di­ra­li. Či­je se JA ras­tvo­ri­lo i sje­di­ni­lo s va­zdu­hom. Bog im je po­mo­gao da po­stra­da­ju. I sa­ču­vao ih da se ne uga­se u svo­joj ča­u­ri.
Po če­mu još da­nas ši­rom pra­vo­sla­vlja po­mi­nju slav­nog ru­skog kne­za iz 12. vi­je­ka, ko­ji se ugra­dio u Vla­di­mir? To je ču­ve­na cr­kva na Ner­li, ne­da­le­ko od Vla­di­mi­ra. Sva od bi­je­log krup­nog ka­me­na, u vi­so­koj koc­ki, sa skrom­nom ku­po­lom. Ču­do od ar­hi­tek­ton­ske pro­sto­te. Sa­ma u pu­sti­nji, i iz­nu­tra sva do ka­me­na ostru­ga­na, ali ne­ko je ču­do osta­lo u njoj i sa njom. Vi­diš sa­mo naj­pro­sti­ji na­rod, ka­ko u po­to­ci­ma do­la­zi.
Knez An­drej Bo­go­lju­bov po­stra­dao je od svo­jih, (kra­jem 12. vi­je­ka), ali on i da­nas dr­ži grad Vla­di­mir, kao što Ste­fan De­čan­ski dr­ži De­ča­ne, ili Si­me­on Ne­ma­nja Stu­de­ni­cu, ili Sv. Va­si­li­je što dr­ži Ostrog.
Iz Vla­di­mi­ra je i Sv. Alek­san­dar Nev­ski, či­je su mo­šti po­či­va­le ov­dje sve do Pe­tra Ve­li­ko­ga ko­ji ga pre­no­si u Pe­tro­grad, da na nje­mi zi­da pre­sto­ni­cu.
O onoj ek­plo­zi­ji, ko­ja sreć­nim slu­ča­jem is­ko­či iz čo­vje­ko­ve ča­u­re, ne go­vo­ri se, ne­ma o to­me pra­vih ri­je­či, za­to, prost na­rod, u ko­me ima re­li­gi­o­znog uma, to­me se po­kla­nja, i cje­li­va ka­men ili kost, gdje se to de­si­lo. Po­ra­ža­va um pro­sto re­li­gi­o­znih lju­di. Kod njih ne­ma sum­nje. Ni po­tre­be da se o to­me ras­pre­da.
Ka­ko- ta­ko, evo, no­sio me ovaj tekst. On tre­ba da me sa­ču­va ov­dje u ste­pi, i da me do­ne­se do Cr­ne Go­re. On je isti svu­da, i jed­nak na svim je­zi­ci­ma. Za­to mo­že i bez či­ta­nja, do­volj­no mu je da udi­še živ va­zduh.
(Autor je knji­žev­nik)