Pi­še: Če­do­mir An­tić

Šta je to „Re­gi­on“? ''Dr­ža­ve biv­še Ju­go­sla­vi­je, mi­nus Slo­ve­ni­ja, plus Al­ba­ni­ja...“ - od­go­va­ra­ju za­pad­ne bi­ro­kra­te i do­ma­ći evro­fi­li... Ovaj „re­gi­on“ je bri­tan­ski pu­bli­ci­sta Tim Džu­da na­zvao „Ju­gos­fe­ra“... Ta sin­tag­ma, ta­ko neo­d­go­va­ra­ju­ća s ob­zi­rom na Al­ba­ni­ju i Al­ban­ce, pri­hva­će­na je od di­je­la evrop­skih in­te­lek­tu­a­la­ca. Sru­ši­li su nam Ju­go­sla­vi­ju; oga­di­li Bal­kan, po­li­tič­ki i me­dij­ski ospo­ri­li sve isto­rij­ske na­zi­ve... Još će usko­ro iz tog „re­gi­o­na“ bi­ti is­klju­če­na Hr­vat­ska. Mo­žda će, na­po­slet­ku, osta­ti sa­mo Sr­bi­ja i sa­ma po­ni­je­ti taj ro­go­bat­ni i ar­bi­trar­ni na­ziv „re­gi­on“. Iz­raz ko­ji je skra­će­ni­ca za još ne­sreć­ni­ji na­ziv: „Za­pad­ni Bal­kan“ – oblast ko­joj ne pri­pa­da mo­žda i po­lo­vi­na po­lu­o­strv­skog „Za­pa­da“, od Ja­nji­ne do ju­go­za­pad­nih rto­va Pe­lo­po­ne­za.
Ju­go­i­stoč­nu Evro­pu su u Bri­se­lu pri­hva­ti­li sa­mo ka­da su 1999. us­po­sta­vi­li Pakt za sta­bil­nost Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Ta­da im ni­je sme­ta­lo što ni­su ima­li po­tre­bu da „sta­bi­li­zu­ju“ Ru­mu­ni­ju, Bu­gar­sku i Grč­ku. Za­va­ra­li su is­kre­ne evro­pej­ce u Sr­bi­ji. Po­sle su evrop­ski ju­go-is­tok po­di­je­li­li na „Sta­ru Evro­pu“ (Grč­ka), „No­vu Evro­pu“ (Bu­gar­ska i Ru­mu­ni­ja) i „re­gi­on“...
Stva­ri su, me­đu­tim, pri­lič­no jed­no­stav­ne i či­ni ih slo­že­nim, ba­rem u oči­ma mla­dih na­ci­o­na­li­za­ma i nje­go­vih nje­mač­kih i ame­rič­kih za­štit­ni­ka, sa­mo je­dan na­rod – srp­ski.
Sr­bi su naj­broj­ni­ji ju­žno­slo­ven­ski na­rod. Ima­ju sta­ru evrop­sku dr­ža­vu sa kon­ti­nu­i­te­tom od dva­na­est vje­ko­va. Pr­vi su na po­lu­o­str­vu 1804. ob­no­vi­li na­rod­nu dr­žav­nost, stu­pi­li pu­tem de­mo­kra­ti­je i mo­der­ni­za­ci­je. Ključ­no su do­pri­ni­je­li uje­di­nje­nju Ju­go­slo­ve­na. Po­bje­da­ma nad mi­li­ta­ri­zmom 1918. i na­ci­zmom 1945. go­di­ne zna­čaj­no su do­pri­ni­je­li stva­ra­nju sa­vre­me­nog slo­bod­nog svi­je­ta. U da­na­šnjem re­gi­o­nu Sr­bi su oko­sni­ca. Či­ne ve­ći­nu u naj­ve­ćoj dr­ža­vi – Sr­bi­ji. Kon­sti­tu­ti­van su na­rod u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, gdje su do ge­no­ci­da iz 1941. i ko­mu­ni­stič­ke dok­ta­tu­re či­ni­li ve­ći­nu. Bi­li su kon­sti­tu­ti­van na­rod u Hr­vat­skoj, gdje se vje­ru­je da ve­ći­na sa­da­šnjeg sta­nov­ni­štva ima srp­sko po­ri­je­klo. Da ni­je bio ge­no­ci­da, asi­mi­la­ci­je i se­o­ba, pra­vo­slav­nih Sr­ba bi­lo bi oko 1,8 mi­li­o­na i či­ni­li bi iz­me­đu 35 i 40 od­sto ukup­nog sta­nov­ni­štva. U Cr­noj Go­ri Sr­bi su bi­li ve­ći­na do ko­mu­ni­stič­ke dik­ta­tu­re i da­nas ve­ći­na sta­nov­ni­štva go­vo­ri srp­skim je­zi­kom. Ma­ke­do­ni­ja je ze­mlja ko­ja je bi­la u sa­sta­vu no­vo­vje­kov­ne srp­ske dr­ža­ve. Srp­ski na­rod je ka­sni­je, to­kom vi­še od se­dam de­ce­ni­ja, asi­mi­lo­van ili pro­tje­ran. Bli­skost dvi­je na­ci­je je, me­đu­tim, da­nas to­li­ka da bi na­rod, ako bi mu bi­la pru­že­na mo­guć­nost da se slo­bod­no opre­di­je­li, vje­ro­vat­no pri­hva­tio da bu­de u za­jed­nič­koj dr­ža­vi sa Sr­bi­jom. Sa iz­u­zet­kom Al­ba­ni­je, sve ove ze­mlje, bez ob­zi­ra ka­kve su da­nas - po­sle de­ce­ni­ja na­si­lja i ne­prav­di - mo­gu bi­ti sma­tra­ne i za „srp­ske ze­mlje“. Sve ove ze­mlje su, opet sa al­ban­skim iz­u­zet­kom, u po­dje­li za­po­če­toj stva­ra­njem Hr­vat­ske ba­no­vi­ne 1939. go­di­ne osta­le u ni­ka­da for­mi­ra­noj „Srp­skoj ze­mlji“. „Ba­no­vi­na“ je da­nas uglav­nom ne­za­vi­sna i uje­di­nje­nje sa po­sled­njim nje­nim di­je­lom stvar je tu­ma­če­nja Va­šing­ton­skog spo­ra­zu­ma iz 1994. go­di­ne.
Tri­de­se­tak obla­sti: po­čev od Ti­moč­ke Kra­ji­ne i Bač­ke na sje­ve­ru do Bo­ke; i od Na­go­ri­či­na do Ba­ni­je, ve­ćin­ski su i da­nas srp­ske. Za­što je on­da stra­ni­ci­ma to­li­ki pro­blem da ove ze­mlje na­zo­vu „Ser­bos­fe­rom“, „Srp­skim ko­mon­vel­tom“ ili ma­kar „srp­skim re­gi­o­nom“?
U ovom „srp­skom kru­gu“ mno­go tog za­vi­si od Sr­bi­je, a da Be­o­grad za­i­sta ta­kvu ulo­gu i ne že­li. Zbog unu­tra­šnje ne­sta­bil­no­sti pro­u­zro­ko­va­ne upra­vo tri­jum­fom kle­ri­ka­li­zma i mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma, Hr­vat­ska je u od­no­su na Bu­gar­sku šest go­di­na ka­sni­la pri ula­sku u EU. Pro­ble­me je stva­ra­la sa­ma se­bi, ne­sprem­na da se i po­sle pro­go­na Sr­ba po­mi­ri sa po­sto­ja­njem Sr­bi­je. BiH bi odav­no bi­la čla­ni­ca EU sa­mo da ne­ma Sr­ba i nji­ho­vih afi­ri­mi­sa­nih pra­va. Bez Sr­bi­je i Sr­ba, ve­li­ke si­le bi se po­ni­je­le dru­ga­či­je - Mi­lo Đu­ka­no­vić bi bio be­zna­ča­jan, a Cr­na Go­ra bi vje­ro­vat­no ima­la raz­li­či­tu sud­bi­nu. Ko­nač­no, bez Sr­bi­je kao umi­šlje­ne pri­jet­nje ne bi bi­lo slo­že­ne fi­lo­al­ban­ske po­li­ti­ke SAD, Bri­ta­ni­je i Nje­mač­ke. Al­ba­ni­ja bi osta­la ra­su­ta – ka­kva je i bi­la 1997. go­din­ne. Ma­ke­do­ni­ju ne bi vje­štač­ki odr­ža­va­li u po­li­tič­kom ži­vo­tu.
Ako je oni­ma ko­ji od 19. vi­je­ka čak i na ge­o­graf­skim kar­ta­ma sa­mo za Sr­be pri­mje­nju­ju sve one prin­ci­pe ko­ji bi od sred­njeg vi­je­ka da­va­li dr­žav­nu po­seb­nost i da­nas po­mo­gli em­na­ci­pa­ci­ji Bre­to­na­ca, Ga­sko­nja­ca, Ha­li­ci­ja­na­ca, Ven­da, Sa­sa, Ba­va­ra­ca, Kra­nja­ca... to­li­ko te­ško da ka­žu da je re­gi­on u stva­ri za­jed­ni­ca ne­za­vi­snih dr­ža­va ko­ju spa­ja­ju srp­ske ze­mlje. Ako im ne sme­ta pro­gon SPC u Ma­ke­do­ni­ji i Cr­noj Go­ri. Ako im je dra­go da po­dr­že mr­zi­te­lje u vjer­skim man­ti­ja­ma ko­ji se gu­ra­ju u po­li­ti­ku, a ko­je bi u svo­jim dr­ža­va­ma dr­ža­li u izo­la­ci­ji i pe­gla­li im na­ran­dža­ste uni­for­me sra­mot­nog Gvan­ta­na­ma u ko­me je ubi­je­na ame­rič­ka de­mo­kra­ti­ja. Ka­da su već sprem­ni da uči­ne sve da ospo­re le­gi­tim­na pra­va dva mi­li­o­na Sr­ba ko­ji ži­ve oko gra­ni­ca srp­ske dr­ža­ve i broj­ni­ji su u ukup­nom zbi­ru od Cr­no­go­ra­ca, ko­sov­skih Al­ba­na­ca, Ma­ke­do­na­ca i Bo­šnja­ka u BiH... Za­što mi slu­ži­mo na­šim ne­pri­ja­te­lji­ma?
Me­ni je Cr­na Go­ra dra­ga ze­mlja. Pri­hva­tam (mno­go pri­je kon­ver­ti­ta Đu­ka­no­vi­ća) nje­nu ne­za­vi­snost i či­nje­ni­cu da Sr­bi u njoj ni­su ve­ći­na. Me­ne Cr­na Go­ra ne za­ni­ma zbog vi­ken­di­ce ili đe­da... Ona me in­te­re­su­je sa­mo zbog srp­skog na­ro­da ko­ji u njoj ži­vi. Mo­je lič­no pra­vo je da se od­no­sim i dru­ga­či­je. Srp­ska vla­da, me­đu­tim, ne­ma to pra­vo. Za srp­sku dr­ža­vu ne tre­ba da ko­ti­ra­ju ucje­ne onih ko­ji upra­vo tra­že uki­da­nje Re­pu­bli­ke Srp­ske i us­po­sta­vlja­nje sa­svim „mo­der­ne“ Bo­sne ka­kva je bi­la u vri­je­me austro­u­gar­skog ko­lo­ni­jal­nog jar­ma. Za nju tre­ba da se zna: „Srp­stvo je jed­no i ne­dje­lji­vo ko­li­ko god da mu dr­ža­va na­met­nu“. „Srp­ske ze­mlje“, „Srp­ski ko­mon­velt“ naš su naj­va­žni­ji iden­ti­tet­ski, po­li­tič­ki i eko­nom­ski dr­žav­ni in­te­res.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)