Pi­še: Bo­ško Jak­šić

Duh Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća lu­ta ši­ro­kim pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je!
Po re­gi­o­nu se po­no­vo „do­ga­đa na­rod”, što je bi­la omi­lje­na for­ma or­ga­ni­zo­va­nja pre­to­ri­ja­na­ca ko­ji­ma je biv­ši li­der Sr­bi­je di­je­lio sop­stve­nu ze­mlju i od­go­va­rao na de­mon­stra­ci­je ne­za­do­volj­nog svi­je­ta.
Uz ha­u­bič­ku va­tru pri­jet­nji i uvre­da, lo­gi­stič­ki pot­po­mog­nu­te kva­zi­pa­tri­ot­skom re­to­ri­kom, stva­ra se am­bi­jent ap­so­lut­ne ne­to­le­ran­ci­je de­fi­ni­san for­mu­lom „ko ni­je sa na­ma, taj je pro­tiv nas”. Opa­sna po­li­tič­ka po­la­ri­za­ci­ja pot­ko­pa­va te­me­lje na­ci­o­nal­ne so­li­dar­no­sti.
Mno­gi­ma je u Ma­ke­do­ni­ji pre­ko gla­ve auto­ri­tar­ne vla­da­vi­ne Ni­ko­le Gru­ev­skog ko­ja je du­že od de­ce­ni­je igra­la na kar­tu na­ci­o­na­li­zma, u dru­štvo ugra­di­la ko­rup­ci­ju ne­slu­će­nih raz­mje­ra, a kon­tr­o­lom sud­stva, me­di­ja i sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta skre­nu­la ze­mlju sa de­mo­krat­skog pu­ta pri­bli­ža­va­nja EU.
Mno­gi­ma u Re­pu­bli­ci Srp­skoj ta­ko­đe je do­zlo­gr­di­la osi­o­na de­ce­nij­ska vla­da­vi­na Mi­lo­ra­da Do­di­ka ko­ji u pri­va­tan po­sjed pre­tva­ra en­ti­tet BiH u ko­me op­šta eko­nom­ska i so­ci­jal­na si­tu­a­ci­ja po­sta­je ne­iz­dr­ži­va.
Su­o­če­ni sa ra­stu­ćom opo­zi­ci­jom ko­ja tra­ži nji­ho­ve smje­ne, i Gru­ev­ski i Do­dik dej­stvu­ju kao Mi­lo­še­vić: na mi­tin­ge pro­te­sta od­go­va­ra­ju kon­tra­mi­tin­zi­ma ko­ri­ste­ći ar­ha­ič­nu re­to­ri­ku ko­ja ocr­ta­va de­mar­ka­ci­o­ne li­ni­je i dru­štva di­je­li na „pa­tri­o­te” i „iz­daj­ni­ke”.
Ni­su je­di­ni. Vlast u Sr­bi­ji do­pri­no­si ras­cje­pu dru­štva za ko­ji smo po­že­lje­li da bu­de pre­vla­dan. Vla­da­ju­ći po­li­ti­ča­ri o opo­zi­ci­ji – i „Dru­goj Sr­bi­ji” – go­vo­re kao o „pe­toj ko­lo­ni”.
Ob­u­ze­ta fe­no­me­nom neo­u­sta­ši­je, i Hr­vat­ska se po­la­ri­zu­je – kao da an­ti­fa­ši­zam mo­že da se di­je­li na evrop­ski i ne­e­vrop­ski, li­be­ral­ni i ne­li­be­ral­ni. Dio zva­nič­nog Za­gre­ba oti­šao je u Blaj­burg, dok su an­ti­fa­ši­sti obi­lje­ža­va­li go­di­šnji­cu par­ti­zan­skog pro­bo­ja na Bi­lje­gu.
I Cr­na Go­ra je po­sle du­bo­ke cr­no­gor­sko-srp­ske po­dje­le oko ne­za­vi­sno­sti is­cr­ta­la no­ve ras­cje­pe zbog pri­stu­pa­nja NA­TO-u, ma­da je mu­dri Mi­lo Đu­ka­no­vić pr­vi po­li­ti­čar u re­gi­o­nu ko­ji ten­zi­je po­ku­ša­va da spu­sti uklju­či­va­njem opo­zi­ci­je u vla­du.
Umje­sto oku­plja­nja, o ko­me sva­ko­dnev­no po­pu­li­stič­ki tam­bu­ra­ju, po­li­ti­ča­ri za­rad ostan­ka na vla­sti opa­sno di­je­le sop­stve­ne na­ro­de.
Ma­ke­do­ni­ja u pro­te­sti­ma ni­je po­di­je­lje­na po et­nič­kim li­ni­ja­ma, po­put 2001. ka­da je iz­bi­la oru­ža­na po­bu­na Al­ba­na­ca. U de­mon­stra­ci­ja­ma pro­tiv vla­sti uče­stvu­ju i Ma­ke­don­ci i Al­ban­ci, ali krat­ko­vi­dom po­li­ti­kom „kon­tra­mi­tin­gom na mi­ting” Gru­ev­ski uno­si opa­snost ma­ke­don­sko-ma­ke­don­ske po­dje­le, što bi mo­glo da ima ka­ta­stro­fal­ne, čak i fa­tal­ne po­sle­di­ce po dr­ža­vu.
Na jed­noj stra­ni „iz­daj­ni­ci” i „stra­ni pla­će­ni­ci”, na dru­goj „pa­tri­o­te”. Baš kao ne­kad.
Re­pu­bli­ka Srp­ska je et­nič­ki ho­mo­ge­na, ali Do­dik je ta­ko­đe po­la­ri­zo­vao gra­đa­ne. Re­zul­tat nje­go­vog ap­so­lu­ti­zma je RS gdje se opo­zi­ci­ja na­zi­va „iz­daj­nič­kom”, što je i omi­ljen ter­min srp­skih vla­sti.
Pre­mi­jer Alek­san­dar Vu­čić je na op­tu­žbe opo­zi­ci­je da je bi­lo kra­đe na iz­bo­ri­ma uz­vra­ćao ri­je­či­ma da ne­će do­zvo­li­ti „ma­ke­don­ski sce­na­rio”, ali Sr­bi­ja bi­lje­ži no­ve po­li­tič­ke pro­te­ste i po­ka­zu­je simp­to­me po­vrat­ka na cr­no-bi­je­le po­dje­le.
Ne­in­ven­tiv­ni ka­kvi je­su, što je re­zul­tat po­li­tič­ke fo­si­li­za­ci­je, hor­ski ši­re pa­ni­ku upo­zo­ra­va­ju­ći da iza ne­za­do­volj­stva sto­ji „stra­ni fak­tor” ko­ji svo­jim „za­vje­ra­ma” po­ku­ša­va da ih ski­ne sa vla­sti ka­ko bi otvo­rio put „so­ro­šo­i­di­ma” (Gru­ev­ski), „si­la­ma ko­ji mi ra­de o gla­vi” (Vu­čić) ili „fi­nan­si­je­ri­ma iz Tur­ske” i „opo­zi­ci­o­na­ra ko­je pla­ća So­roš” (Do­dik).
Uoča­va­te slič­nost: So­roš. Na jed­noj stra­ni „iz­daj­ni­ci” i „stra­ni pla­će­ni­ci”, na dru­goj „pa­tri­o­te” vi­so­kog na­ci­o­nal­nog na­bo­ja. Baš kao ne­kad.
U či­ta­vom re­gi­o­nal­nom dis­kur­su vlast se ob­ru­ša­va na „pro­za­pad­nu opo­zi­ci­ju”. Ot­kud sad taj kon­fu­zni ha­os ko­ji otva­ra vra­ta ru­skom uti­ca­ju? Zar li­de­ri svo­je gra­đa­ne ne uvje­ra­va­ju da im je EU pri­o­ri­tet? De­mo­krat­ska opo­zi­ci­ja vlast ne ga­đa za­to što je „pro­za­pad­na”, već za­to što je ba­ha­ta.
Stva­ri bi tre­ba­lo na­zva­ti pra­vim ime­nom: ra­di se o su­ko­bu „ne­li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je” na­spram „li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je”. Po­bor­ni­ka gra­đan­skog dru­štva pro­tiv onih ko­ji spre­ča­va­ju na­sta­nak ta­kvog dru­štva.
Re­gi­on se za­ku­va­va. Na­ra­sta­ju­će op­šte ne­za­do­volj­stvo je simp­tom Bal­ka­na. Iz naj­ma­nje dva raz­lo­ga. Pr­vi je ne­spo­sob­nost vla­sti da ri­je­ši eko­nom­ske pro­ble­me, da lju­di­ma obez­bi­je­di po­sao i pri­sto­jan stan­dard ži­vo­ta i otre­su se ko­rup­ci­je.
Dru­gi je po­li­tič­ka ne­zre­lost u iz­grad­nji sa­vre­me­nog de­mo­krat­skog dru­štva, in­sti­tu­ci­ja dr­ža­ve i vla­da­vi­ne pra­va.
Vu­čić, Gru­ev­ski i Do­dik vje­što ba­ra­ta­ju po­pu­li­stič­kim obe­ća­nji­ma. Osla­nja­ju se na auto­ri­tar­nost. Naj­vi­še bi vo­lje­li da opo­zi­ci­ja ne po­sto­ji. Že­le ap­so­lut­nu kon­tro­lu pa mar­gi­na­li­zu­ju in­sti­tu­ci­je, ima­ju svo­je lju­de u sud­stvu i po­li­ci­ji. Kon­tro­li­šu iz­bor­ne ko­mi­si­je. Slo­bod­ne me­di­je hva­le u Bri­se­lu, ali ih u su­šti­ni ne pod­no­se. Pa­te od „Đu­ka­no­vi­će­vog sin­dro­ma”: že­lje­li bi da ba­rem 25 go­di­na bu­du na vla­sti.
Ne­sprem­ni na za­o­kre­te, za­tva­ra­ju­ći oči pred re­al­no­šću, vla­da­ju­ći po­li­ti­ča­ri uljulj­ku­ju se da ne­ma kri­tič­ne ma­se ko­ja bi mo­gla do­ve­sti do pre­o­kre­ta i pro­mje­ne vla­sti. Epi­log je de­fi­cit slo­bod­nog jav­nog di­ja­lo­ga ko­ji ne­iz­bje­žno vo­di ka bun­tu.
Nji­ho­vo hu­ška­nje na­ro­da na na­rod, koc­ka­nje sa gra­đa­ni­ma ko­je svje­sno po­la­ri­zu­ju sva­ka­ko ni­je hra­brost. Još ma­nje po­li­tič­ka mu­drost. Ra­di se o osi­o­no­sti ko­joj ni­je do­volj­no pod­sje­ća­nje da ne­ki lju­di ho­će da is­ko­ri­ste svo­je pra­vo da jav­no ne­go­du­ju.
wwwbyka.com