Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar


Ovaj čla­nak pi­šem kao ubi­je­đe­ni za­go­vor­nik di­ja­lo­ga me­đu dvje­ma cr­kva­ma.
Rim­ska ku­ri­ja je u Be­o­grad ne­dav­no po­sla­la di­plo­ma­tu vi­so­kih re­fe­ren­ci. Sta­no­vi­šte Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve sva­ka­ko ugra­đu­je za­htjev za uz­dr­ža­va­nje od ka­no­ni­za­ci­je nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca, a iz­vje­sno je da Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva že­li pod­sti­ca­ti svo­ju ar­gu­men­ta­ci­ju. Ipak, cr­kve su or­ga­ni­za­ci­je ko­je u sva­kom tre­nut­ku, u sva­kom pi­ta­nju, po pri­ro­di stva­ri, sa­gle­da­va­ju i ob­u­hva­ta­ju či­tav do­hva­tlji­vi tok isto­rij­skih de­ša­va­nja. Srp­ska cr­kva je sa svo­jim na­ro­dom, dje­lu­ju­ći is­klju­či­vo na ma­tič­nom bal­kan­skom tlu, kroz isto­ri­ju bi­la iz­la­ga­na po­gro­mi­ma, a po­sled­nji, va­si­on­skih raz­mje­ra, po­go­dio ju je to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta. Po­sled­njih mje­se­ci či­tam zbor­nik na­uč­nih ra­do­va o sred­njo­vje­kov­noj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ko­je se pro­gla­ša­va­ju ze­mlja­ma Hr­va­ta, zbor­nik ko­jem je na­čal­stvo­vao Kru­no­slav Dra­ga­no­vić. Obim­na knji­ga ob­ja­vlje­na je u po­čet­ku ra­ta u Sa­ra­je­vu od Pro­svjet­nog dru­štva „Na­pre­dak“ ko­je je dje­lo­va­lo iz zgra­de da­na­šnjeg Ka­to­lič­kog bo­go­slov­nog fa­kul­te­ta u Sa­ra­je­vu. Na Is­toč­nom in­sti­tu­tu u Ri­mu ško­lo­vao se niz pro­mo­te­ra usta­ške po­li­ti­ke. Me­ni pa­žnju pri­vla­či ne­što dru­go. Ka­da se sa stra­ne sta­vi sve što isto­ri­ja zna o pri­ro­di dje­lo­va­nja fra­nje­vač­kog re­da u cen­tral­nim dje­lo­vi­ma Bal­ka­na, da li se, ne tra­go­vi i zrn­ca, ne­go glav­ne te­ze iz po­me­nu­tog zbor­ni­ka, mo­gu pro­na­ći u dje­li­ma is­tak­nu­tih pri­pad­ni­ka re­da štam­pa­nim u na­še da­ne? Od­go­vor je po­tvr­dan. Na svo­jim sve če­šćim is­tra­ži­vač­kim pu­to­va­nji­ma u Bo­sni imao sam pri­li­ke da ku­pu­jem dje­la isto­ri­o­graf­skog ka­rak­te­ra pi­sa­na od fra­nje­vač­kih dok­to­ra na­u­ka i uvi­jek se iz­no­va iz­ne­na­đu­jem nji­ho­vim sa­dr­ža­jem u po­gla­vlji­ma ko­ji­ma do­ti­ču i tre­ti­ra­ju srp­sku na­rod­nu isto­ri­ju i isto­ri­ju Srp­ske cr­kve u Bo­sni i Hu­mu, pa i ka­sni­je, u Her­ce­go­vi­ni. Na­la­zim tvrd­nje da u tim ze­mlja­ma ni­je po­sto­ja­la ni­ka­kva pra­vo­slav­na cr­kve­na or­ga­ni­za­ci­ja. Na­pro­sto, ova­kve stva­ri me tje­ra­ju da se sje­tim va­ti­kan­skih apro­ba­ci­ja da­va­nih ra­do­vi­ma ne­kih usta­ških pi­sa­ca i ide­o­lo­ga pred Dru­gi svjet­ski rat, da se sje­tim iz­vje­šta­ja srp­skih sve­šte­ni­ka o po­stup­ku fra­nje­va­ca u Du­brov­ni­ku 1941. go­di­ne (ne, da­kle, do­mi­ni­ka­na­ca, re­da Do­mi­ni­ka Gu­sma­na). Ne znam ka­ko bi iz­gle­da­lo ka­da bi ne­ko sa srp­ske stra­ne ne­gi­rao po­sto­ja­nje ri­mo­ka­to­lič­kih cr­ka­va na tlu sta­re Sr­bi­je? To ni­ko ni­ka­da ni­je ra­dio. Ali, ta­ko­đe, ne mo­gu da pri­hva­tim da je tre­binj­ski ka­lu­đer ko­ji je slu­žio u Ko­na­vli­ma ma­lo po­sli­je bo­ja na Ko­so­vu bio je­re­tik. Iako pri­hva­tam da je sta­nov­ni­štvo Ko­na­va­la od pe­ri­o­da uz­ra­slog sred­njeg vi­je­ka ri­mo­ka­to­lič­ko. U broj­nim raz­go­vo­ri­ma pi­tao sam sa­go­vor­ni­ke, ško­lo­va­ne isto­ri­ča­re ko­ji su di­plo­me ste­kli u Be­o­gra­du, ko­li­ko su to­kom ško­lo­va­nja do­zna­li o re­al­nim pra­vo­slav­nim spo­me­ni­ci­ma sred­njo­vje­kov­nog pe­ri­o­da na pro­sto­ru Bo­sne i Hu­ma. Da li su uči­li o nad­grob­nim spo­me­ni­ci­ma 13. i 14. vi­je­ka? Šta im zna­či ime mo­na­hi­nje Ma­ri­je uko­pa­ne kod Sto­ca 1231. go­di­ne? I mo­na­hi­nje Vla­di­sla­ve kod Mo­sta­ra? I ta­ko da­lje. Zna­ju li gdje se na­la­ze ste­no­gra­mi iz sa­slu­ša­nja Kru­no­sla­va Dra­ga­no­vi­ća? Ri­ječ­ju, po­red gra­đan­ski or­ijen­ti­sa­nih lič­no­sti u uni­ver­zi­tet­skim sre­di­šti­ma biv­ših ju­go­slo­ven­skih za­pad­nih re­pu­bli­ka (to ni­je ma­li po­ten­ci­jal, svje­do­čim na te­me­lju ve­o­ma in­ten­ziv­ne sa­rad­nje) ta­mo dje­lu­ju ve­o­ma kse­no­fo­bič­ne sna­ge ko­je kao da pro­ma­lja­ju iz du­bi­na vre­me­na ka­da se u Bo­snu i Sr­bi­ju ula­zi­lo og­njem i ma­čem. Vje­ru­jem da Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva kao iz­ra­zi­to uni­ver­za­li­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja sa stro­žim hi­je­rar­hij­skim ustro­jem, ipak mo­že pa­žnju obra­ti­ti ovim iz­ra­zi­ma ne­tr­pe­lji­vo­sti i kse­no­fo­bi­je ko­ji se ja­vlja­ju u na­še da­ne. To bi bi­la do­bra za­lo­ga za bu­duć­nost Bal­ka­na. Lič­nost za­gre­bač­kog nad­bi­sku­pa o ko­joj se pu­no go­vo­ri, ipak je sa­mo vrh le­de­nog bri­je­ga i nje­nim „smi­ca­njem“ sa dnev­nog re­da za­o­bi­šli bi se re­al­ni in­stru­men­ti dje­lo­va­nja sna­ga ko­je za­tva­ra­ju pro­stor za raz­go­vor i hod ka ko­nač­nom ci­lju: da svi bu­de­mo jed­no.