Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Če­sto ču­jem da ne­ko ka­že ‘’ja ne umi­jem da se sva­đam’’. Sva­ki put po­mi­slim, a če­sto i pri­u­pi­tam tu oso­bu: ‘’Pa zar mi­sliš da si ti­me ne­što iz­gu­bi­la, ili da ti je mo­žda ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je uma­njen?’’ Po­što po­sle ova­kvih mo­jih pi­ta­nja dru­ga stra­na osta­ne za­te­če­na i po­ma­lo zbu­nje­na, ja od­go­vo­rim: ‘’Ni­šta ni­si pa­met­no iz­gu­bi­la, pa sa­mim tim ni­si ni­šta ni glu­plja’’.
Namjerno, sa ša­lji­ve stra­ne pri­la­zim ovoj te­mi, jer mi­slim da se svi kon­flik­ti mo­gu pre­va­zi­ći i ’’za­ko­či­ti’’ mno­go pri­je ne­go što se pre­tvo­re u sva­đu. Mo­žda bi ne­ko re­kao pri­je ne­go što se pre­tvo­re u ne­ki ob­lik sva­đe, ali ja mi­slim da oni ne po­sto­je. Sva­đa je istim in­ten­zi­te­tom ne­ga­tiv­na ka­te­go­ri­ja i u svo­joj na­iz­gled be­za­zle­noj po­čet­noj fa­zi i u onoj ka­da nje­na kul­mi­na­ci­ja mo­že iza­zva­ti ogrom­ne po­sle­di­ce. Upra­vo zbog to­ga mi­slim da je neo­p­hod­no ’’sta­ti joj na rep’’ prije ne­go što ’’za­pa­la­ca’’ svo­jim otrov­nim je­zi­kom.
Me­đu­tim, ka­da su u pi­ta­nju lju­di ko­ji su sklo­ni ovom vi­du (ne)ko­mu­ni­ka­ci­je, tu je već dru­ga pri­ča. Tu ima i ra­znih i ob­li­ka i vr­sta. Za­dr­ža­ću se na oni­ma ko­ji pro­sto funk­ci­o­ni­šu na sva­đi, tj. ne mo­gu da funk­ci­o­ni­šu ako sva­đa ne vo­di glav­nu riječ. Ta­kvi lju­di jed­no­stav­no mo­ra­ju da na­pra­ve ’’ra­ti­šte’’ u svom okru­že­nju, da bi ti­me po­pu­ni­li svo­je ogrom­ne ru­pe ne­si­gur­no­sti. Ne­moć ko­ja se ogle­da u po­di­za­nju sva­đa­lač­kog to­na, ge­sti­ku­la­ci­ja ru­ka­ma, sit­ne pro­vo­ka­ci­je (a bo­ga­mi i krup­ne) od­raz su one vr­ste sva­đa­li­ce ko­ja, jed­no­stav­no re­če­no, ne­ma poj­ma o ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ula­zi­ti u ras­pra­vu i do­ka­zi­va­ti da ste baš vi u pra­vu, po­red to­ga što je be­smi­sle­no gu­blje­nje vre­me­na, je­ste i ne­po­što­va­nje se­be i svog sta­va. Ono što pre­po­ru­ču­jem u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma je­ste po­vla­če­nje u se­be i iz okru­že­nja. Na­rav­no, sve to uz bla­gi osmijeh (ni­ka­ko podsmijeh) na li­cu.
Tamo gdje se ne bih po­vu­kla i gdje osta­jem je po­li­gon umjerenog, ali brit­kog sta­va. Raz­mje­na mi­šlje­nja, uva­ža­va­nje dru­ge stra­ne, ne­sla­ga­nje pot­kri­je­plje­no či­nje­ni­ca­ma, ras­pra­va, a ne vi­ka, žu­stra po­le­mi­ka, a ne sva­đa, mje­sta su gdje se­be vr­lo ra­do vi­dim. Zna­ti sta­ti, sa­slu­ša­ti, zna­ti pra­vo­vre­me­no od­go­vo­ri­ti, mo­že se i mo­ra se ako se mi­sli raz­go­va­ra­ti. Sve dru­go ne­ma smi­sla.
Ne­ki mo­žda mi­sle da je po­sle sva­đe sve sla­đe. Ili da one mo­gu bi­ti čak i pro­duk­tiv­ne. To da je po­sle sva­đe sve sla­đe pret­po­sta­vljam da je usmje­re­no ka sek­su­al­nom od­no­su part­ne­ra, ali ja ne bih išla u tom smjeru. Što se pro­duk­tiv­no­sti ti­če, ta­ko­đe mr­ka ka­pa, jer svjedoci smo da su po­sle­di­ce sva­đa- ra­zi­la­že­nje u ve­za­ma, pre­ki­da­nje pri­ja­telj­sta­va, raz­vo­di i ve­li­ki broj ubi­sta­va i sa­mo­u­bi­sta­va. To­li­ko o pro­duk­tiv­no­sti.
A šta je sa onim sva­đa­ma, pi­ta­će opet ne­ko ko ih sma­tra kon­struk­tiv­nim? A ja pi­tam- a ka­kve su to sva­đe? Ne na­la­zim od­go­vor, osim da se po­sle njih čovjek osjeća is­cr­plje­no, ne­za­do­volj­no i po­ti­šte­no. A čvr­sto (na­ža­lost) vjerujem da će do njih do­ći po­no­vo, ako smo, a je­smo osta­li ne­do­re­če­ni, ne­shva­će­ni i bi­je­sni. U tom smi­slu ne­ma kon­struk­tiv­ne, ne­ma po­zi­tiv­ne, ne­ma sti­mu­la­tiv­ne, ne­ma do­bre sva­đe. Ima kva­li­tet­nog di­ja­lo­ga, plo­do­tvor­ne po­le­mi­ke, neo­p­hod­no pot­kri­je­plje­nog i smi­re­nog sta­va. Ima ri­je­či ko­je se pam­te za­to što su vri­jed­ne i za­to što okre­plju­ju, a ima i onih ko­je nam ne­će do­ni­je­ti ni­čeg do­brog osim otva­ra­nja no­vih po­pri­šta ne­ra­zu­mi­je­va­nja i sva­đa.
Sva­đa ko­ju bih iz­dvo­ji­la i ko­ja ne­mi­nov­no mo­ra ima­ti naj­go­re po­sle­di­ce je­ste ona pred dje­com. Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da se stres kod dje­ce kon­stant­no po­ve­ća­va ka­da ču­ju lju­te gla­so­ve ro­di­te­lja. Čak i ka­da di­je­te spa­va ono ih re­gi­stru­je, a stres se po­ve­ća­va i po­treb­no je do­sta vre­me­na da se spu­sti i umi­ri. Ako ni­vo stre­sa kod dje­te­ta po­ra­ste pred spa­va­nje, di­je­te ne­će us­pje­ti da za­spi sa­ti­ma. Ro­di­te­lji su dje­te­tov iz­vor si­gur­no­sti, a ka­da su oni u sva­đi, či­tav svi­jet dje­te­tu iz­gle­da kao ve­o­ma stra­šno mje­sto. Ka­ko dje­ca ne mo­gu da se obra­te od­ra­sli­ma u sva­đi za utje­hu, ona po­ti­sku­ju svoj strah, a on se on­da is­po­lja­va u ank­si­o­zno­sti, ina­tu ili ne­po­slu­šno­sti.
Za­to, ne sva­đaj­te se, lju­di! Ne sva­đaj­te se ni pred dje­com, ni pred dru­gi­ma, ni sa dru­gi­ma. Po­sva­đaj­te se sa sa­mim so­bom, ka­da god osje­ti­te bi­lo ka­kvu ne­ga­tiv­nu mi­sao. Raz­go­va­raj­te, ne vi­či­te. Ti­ha vo­da bri­jeg ro­ni. Ja pro­ba­la. I ja i moj bič. Jer, sva­đa je kič.(Autor je pje­snik)