Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me jed­nom u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­vo do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic.
Elem, oti­šao mi­ni­star vanj­skih po­slo­va Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Zlat­ko La­gum­dži­ja u po­sje­tu en­gle­skom par­la­men­tu, pa ga do­ma­ći­ni od­ve­li na ru­čak u po­sla­nič­ki re­sto­ran. Vi­dio Zla­jo na me­ni­ju sve­ga, a sve dva pu­ta jef­ti­ni­je ne­go u lon­don­skim re­sto­ra­ni­ma – bif­tek sa­mo de­set fun­ti! – pa od­mah po­že­lio je­dan kr­va­vi. “Mo­mak, ha­lo… vej­ter!”, do­zvao on ko­no­ba­ra, “uan bla­di stejk, pliz!” “Very well, sir”, od­go­vo­rio ovaj uljud­no. “Do you want so­me mot­her­fuc­kin’ po­ta­to­es too?”
Znam, vic je star, i to naj­ma­nje dva mje­se­ca – za­to Mu­jo i jest Zlat­ko La­gum­dži­ja, a ne no­vi šef di­plo­ma­ci­je Igor Cr­na­dak. Znam da je vic to­li­ko star, jer je pri­je dva mje­se­ca en­gle­ska Ne­za­vi­sna ko­mi­si­ja za par­la­men­tar­ne stan­dar­de u sklo­pu mje­ra šted­nje od­lu­či­la na­kon iz­bo­ra do­ki­nu­ti broj­ne pri­vi­le­gi­je za za­stup­ni­ke, uklju­ču­ju­ći i ‘’bla­di’’ bif­te­ke za de­set fun­ti. Mje­re šted­nje i no­vi cje­nov­ni­ci u re­sto­ra­ni­ma lon­don­skog par­la­men­ta stu­pi­li su ta­ko na sna­gu pro­šlog če­tvrt­ka, 7. ma­ja, istog da­kle da­na kad je Vi­je­će mi­ni­sta­ra Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne da­lo sa­gla­snost za cje­no­vi­ke hra­ne i pi­ća u in­sti­tu­ci­ja­ma BiH, uvjer­lji­vo naj­jef­ti­ni­jim ka­fa­na­ma u dr­ža­vi. Sa­zna­li smo ta­ko da je čor­ba u re­sto­ra­ni­ma in­sti­tu­ci­ja BiH sa­mo mar­ku i po, pa­sulj s ko­ba­si­com dvi­je i po mar­ke, a bif­tek je­dva pet i po ma­ra­ka. Ko vo­li, ima i ja­sto­ga: eno ga za de­ve­de­set ma­ra­ka. Po tri-če­ti­ri pu­ta ni­že ci­je­ne ne­go u sa­ra­jev­skim ka­fa­na­ma prav­da­ju se pak kao na­bav­ne, što bi tre­ba­lo zna­či­ti da ni­ko ne gu­bi, i da po­re­ske ob­ve­zni­ke po­sla­nič­ki bif­tek ne ko­šta ni fe­nin­ga.
Ima se, mo­že se. Ima li što se ne mo­že? Ima i to: ne mo­že se ubo­ga En­gle­ska mje­ri­ti s bo­ga­tom Bo­snom i Her­ce­go­vi­nom. Bri­ta­ni­ja je, eto, tek pri­je če­ti­ri-pet go­di­na iza­šla iz re­ce­si­je, a Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ni­kad ta­mo ni­je ni bi­la. Ova­ko od­o­ka, na­i­me, bo­san­sko­her­ce­go­vač­koj eko­no­mi­ji tre­ba naj­ma­nje pet go­di­na ne­pre­kid­nog ra­sta in­du­strij­ske pro­iz­vod­nje od ba­rem de­set od­sto da bi uop­šte do­šla do re­ce­si­je.
Pa, ipak, pla­ta za­stup­ni­ka u en­gle­skom par­la­men­tu sa­mo je i tač­no tri pu­ta vi­ša od pro­sječ­ne pla­te u En­gle­skoj, dok je pla­ta za­stup­ni­ka u Par­la­men­tar­noj skup­šti­ni BiH – za­jed­no s broj­nim do­da­ci­ma, pa­u­ša­li­ma, na­kna­da­ma i po­vla­sti­ca­ma – i do de­set pu­ta ve­ća od pro­sječ­ne pla­te u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
Pa, ipak, En­gle­ska je pro­šlog če­tvrt­ka od­lu­či­la da svo­jim za­stup­ni­ci­ma uki­ne broj­ne do­dat­ke, pa­u­ša­le, na­kna­de i po­vla­sti­ce, uklju­ču­ju­ći sub­ven­ci­o­ni­ra­ne ruč­ko­ve u re­sto­ra­ni­ma par­la­men­ta, dok je Sa­vjet mi­ni­sta­ra istog da­na ru­tin­ski po­tvr­dio ci­je­ne hra­ne i pi­ća u in­sti­tu­ci­ja­ma BiH, uklju­ču­ju­ći ‘’bla­di’’ bif­te­ke i ‘’ma­der­fa­kin’’ ja­sto­ge.
Iako opa­sno mo­že po­vu­ći na de­ma­go­gi­ju, pi­ta­nje ja­sto­ga u re­sto­ra­ni­ma bo­san­sko­her­ce­go­vač­kih in­sti­tu­ci­ja su­štin­sko je za­pra­vo dru­štve­no pi­ta­nje u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Ono, na­i­me, gla­si: za­što ja­stog? Do­bro, za­što već i bif­tek – ko­jeg su gra­đa­ni Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne u či­ta­vom ži­vo­tu vi­dje­li sa­mo jed­nom, na fo­to­gra­fi­ji uz vi­jest o ci­je­na­ma u re­sto­ra­ni­ma in­sti­tu­ci­ja BiH – ali za­što ja­stog, ko­jeg ve­ći­na Bo­sa­na­ca i Her­ce­go­va­ca ni­kad u ži­vo­tu ni­je vi­dje­la ni­ti na sli­ci, jer ne­ma­ju je.enih po­la mar­ke da dje­te­tu ku­pe ‘’Ži­vo­tinj­sko car­stvo’’?
Slo­ži­mo se i sa­mo za po­tre­be ovog ogle­da pret­po­sta­vi­mo da po­sla­ni­ci ra­de, da po ci­je­li dan sje­de u par­la­men­tu, da tre­ba sto­ga da je­du i da re­sto­ra­ni u tim in­sti­tu­ci­ja­ma po lo­gi­ci stva­ri mo­ra­ju bi­ti ne­pro­fit­ni, da­kle jef­ti­ni. Ta­ko je, naj­zad, u svim par­la­men­tar­nim re­sto­ra­ni­ma u nor­mal­nom par­la­men­tar­nom svi­je­tu, iako i ta­mo – ka­ko vi­di­mo – mr­ko gle­da­ju na po­sla­nič­ke bif­te­ke po na­bav­noj ci­je­ni. Za po­če­tak, u tom slu­ča­ju, pod­mu­kla je laž ka­ko po­re­ski ob­ve­zni­ci u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ne pla­ća­ju te bif­te­ke, jer se, eto, pro­da­ju po na­bav­noj ci­je­ni: za­stup­ni­ci ih, na­i­me, ne pla­ća­ju iz svog dže­pa, već iz do­dat­ka za to­pli obrok od sto­ti­nu tri­de­set ma­ra­ka mje­seč­no, što zna­či da nji­ho­ve kr­va­ve bif­te­ke ipak pla­ća­ju po­re­ski ob­ve­zni­ci.
Sto­ti­nu tri­de­set ma­ra­ka, isti­na, va­ma mo­žda i ne iz­gle­da mno­go – je­dva je to je­dan bif­tek dnev­no – ali ima ko­me iz­gle­da. Go­to­vo dvo­stru­ko ma­nje, se­dam­de­set ma­ra­ka mje­seč­no, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni je ad­mi­ni­stra­tiv­na gra­ni­ca gla­di: oso­be sa se­dam­de­set ma­ra­ka mje­seč­no dr­ža­va ra­ču­na u so­ci­jal­no naj­u­gro­že­ni­je, one ko­ji ima­ju pra­vo na obrok u jav­noj ku­hi­nji, a ta­kvih je sa­mo u Sa­ra­je­vu sko­ro če­ti­ri i po hi­lja­de. Već oni ko­ji ži­ve sa se­dam­de­set pet ma­ra­ka mje­seč­no – dvi­je i po mar­ke dnev­no – ne­ma­ju to pra­vo. Pi­taj­te njih je li sto­ti­nu tri­de­set ma­ra­ka mno­go: sreć­ni­ke sa sto­ti­nu tri­de­set ma­ra­ka u dže­pu oni zo­vu taj­ku­ni­ma.
Što se ne­sreć­ni­ka sa se­dam­de­set pet ma­ra­ka mje­seč­no ti­če, stva­ri sto­je ova­ko: da ima­ju ci­je­lih sto pu­ta vi­še – sto­ti­nu pu­ta! – ima­li bi pra­vo na dža­be bif­tek u na­rod­noj ku­hi­nji Par­la­men­ta BiH, a da ima­ju sa­mo pet ma­ra­ka ma­nje, ima­li bi pra­vo na dža­be čor­bu u na­rod­noj ku­hi­nji Cen­tra za so­ci­jal­ni rad. Shva­ta­te sad za­što ih zo­vu ne­sreć­ni­ci­ma.
Slo­ži­mo se, me­đu­tim, za po­tre­be ovog ogle­da i pret­po­sta­vi­mo ka­ko je u re­du i to da si­ro­ma­šna sto­ka po­li­tič­kim pa­ra­zi­ti­ma pla­ća ru­čak. Za­što, me­đu­tim, bif­tek? Šta, re­ci­mo, fa­li ćuf­ta­ma? Uz­gred, za je.ene tri mar­ke? Za­što go­spo­da po­sla­ni­ci taj bla­di ma­der­fa­kin bif­tek’’ ne po­je­du kod Ki­be­ta? Za­što ja­sto­ga, ako im je du­pe zi­nu­lo za ja­sto­gom, ne po­je­du kod Ba­ge u Lu­ci? Uz­gred, za jed­nu je­di­nu svo­ju dnev­ni­cu?
Da skra­tim, jer sam se već iz­ner­vi­rao – zbog če­ga u in­sti­tu­ci­ja­ma BiH uop­šte po­sto­ji mo­guć­nost da, šta­ja znam, Amir Zu­kić s ja­ra­ni­ma na­ru­či ja­sto­ga, sve i da je dve­sta ma­ra­ka?
Pi­ta­nje je, ka­ko re­koh, sa­mo na­iz­gled de­ma­go­ško. Kad ni­je na­iz­gled­no, ono je ključ­no: iz nje­go­vog se upit­ni­ka naj­ja­sni­je vi­di du­bo­ki po­nor iz­me­đu pa­ra­lel­nog sve­mi­ra u ko­jem ži­ve bo­san­sko­her­ce­go­vač­ki po­li­tič­ki ava­ta­ri, no­sa­či od­lu­ka, i ono­ga fi­zič­kog, stvar­nog – ko­ji na­sta­nju­ju stvar­ni lju­di o či­jim se ži­vo­ti­ma od­lu­ču­je, i u ko­je­mu kr­va­vi bif­te­ci i mi­to­lo­ški ja­sto­zi ne po­sto­je. Ni pa­ra­le­la sa slu­žbe­nim ‘’pa­sa­ti­ma’’ i ‘’audi­ji­ma’’ ne raz­ot­kri­va do dna taj am­bis kao slu­žbe­ni ja­sto­zi, jer čak i ako pri­hva­ti­mo da mi­ni­stri­ma te­o­ret­ski tre­ba po­u­zdan nje­mač­ki auto­mo­bil za oba­vlja­nje te­o­ret­skog te­ren­skog po­sla, ja­stog im sa­svim si­gur­no ne tre­ba kad od te­o­ret­skog po­sla oglad­ne: ja­stog u re­sto­ra­nu ni­gdje u svi­je­tu – a na­ro­či­to ne u ovom nje­go­vom uglu – ne je­du glad­ni, već si­ti. Ni­je ja­stog za uto­lja­va­nje gla­di, već za za­je­ba­va­nje glad­nih. Onih da­kle ko­ji su ga kr­va­vo pla­ti­li.
Za­to se ni La­gum­dži­ja, ni Cr­na­dak, ni Amir Zu­kić s ja­ra­ni­ma ne sje­ki­ra­ju: u re­sto­ra­ni­ma in­sti­tu­ci­ja BiH, na­i­me, sva­ki je bif­tek kr­vav.
Pe­šča­nik.net