Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


*Bes­pi­lot­ni va­du­PLO­Hov sa dvo­ji­com pi­lo­ta, is­ku­snih va­zdu­plo­ho­va­ca, sle­tio je u Ti­ra­nu! Još osje­ćam onaj go­rak ukus u usti­ma, du­ši, sr­cu, uši­ma, pod mi­ška­ma… Tr­čao sam za va­zdu­PLO­Ho­vom dok ni­je uz­le­tio… Tr­čao sam i da­lje, ali onaj pro­kle­ti ku­ku­ruz i sur­čin­ske nji­ve…
*Ka­ko je li­jep, o Bo­že! Ka­ko do­sto­jan­stve­no iz­la­zi iz bes­pi­lot­nog va­du­PLO­Ho­va, ka­ko mu se fi­zič­ki i men­tal­no di­vim, si­gur­no ni­je išao do to­a­le­ta ni­je­dan­put to­kom le­ta, si­gu­ran sam da ne­će ići ni to­kom dvo­dnev­ne po­sje­te Al­ba­ni­ji! Apla­u­di­ram toj ve­li­čan­stve­noj be­ši­ki di­ve­ći joj se do va­du­PLO­Hov­nih vi­si­na! Po­ne­kad mr­zim se­be što ta­ko če­sto od­la­zim u ve-ce! To me je onaj Paj­tić uro­klji­vo po­gle­dao, da­bog­da mu ne­sta­lo sjen­ke za vla­du…
*Ti­ra­no, ra­duj se, znaš li ko ti ko­ra­ča uli­ca­ma?! Da li se moj apla­uz ču­je do ta­mo? Sto­jim na sim­su- valj­da se ču­je?! No­ga­ma sam ob­u­hva­tio oluk, ru­ke mo­ra­ju da mi osta­nu slo­bod­ne za tap­ša­nje, ma­da kli­zim, či­ni mi se, po­ku­ša­ću zu­bi­ma da se za­dr­žim za štrik…
*Go­spo­đo, šta vam je, ka­kav ma­ni­jak, pa to sam ja- Zo­ki dron, kom­ši­ja s pe­tog, ne­moj­te me­tlom, bre, ne­ću Vam po­je­sti štrik sa­mo se pri­dr­ža­vam zu­bi­ma…
*Ka­kav go­spo­din, ka­kva ljud­ska ve­li­či­na, ka­kav Zdrav­ko Čo­lić mo­der­ne srp­ske po­li­tič­ke mi­sli, ka­ko sa­mo pje­va him­nu- do­bio bi svih pet sto­li­ca u „Pin­ko­vim zvje­zdi­ca­ma“! Ka­ko se sa­mo sna­la­zi u do­njim la­ga­ma, ka­ko div­no plo­vi tri­le­ri­ma, ka­ko do­no­si emo­ci­ju, što bi ona Le­on­ti­na re­kla, ka­ko vla­da re­fre­nom… Di­vim mu se i du­hov­no, bre! Pa to je či­sta li­tur­gi­ja, vi­zan­tij­sko po­ja­nje! Kom­ši­ni­ce, mo­že­te da mi do­da­te kan­di­lo, mo­lim Vas! Sa­mo pot­pa­li­te bri­ket, za­ka­či­te mi za uvo, i go­vo­ri­te „Amin“ na sva­ke tri se­kun­de… Pre­ba­ci­te, bre, veš pre­ko me­ne ne­ka se su­ši, ne pu­štam štrik iz usta ni za ži­vu gla­vu još dva da­na!
*Baš je ona Mi­haj­lo­vić­ka mo­ra­la da se ugu­ra u de­le­ga­ci­ju! Pla­vu­ša! Hm, Alek ni­je ni pri­mi­je­tio kad se ofar­ba­la i pro­mi­je­ni­la fri­zu­ru, a kad sam ja ra­dio fejs- lif­ting od­mah je pro­va­lio: „Zo­ki, je­si li to spa­vao na ru­ci, ili su ti oči uvi­jek ta­ko bli­zu uši­ju“?
Ga­ran­to­va­no je već tri­put išla do to­a­le­ta, sa­mo ga bru­ka…
*Kom­ši­ni­ce, mo­že­te sad da mi ski­ne­te ovo kan­di­lo s uve­ta, ide mi ta­mjan u oči, ne vi­dim Ale­ka, ne vi­dim Ale­ka… upo­moć, upo­mo­o­o­o­o­oć… jel’ još uvi­jek u ka­dru, jel’ apla­u­di­ram ili mi ru­ke svo­je­volj­no mla­ta­ra­ju k’o To­ma po plat­for­mi, jel’ onaj Ra­ma pro­vo­ci­ra ne­što, da odem do am­ba­sa­de Al­ba­ni­je i de­mon­stra­tiv­no spa­lim omi­lje­ni ro­ze džem­per, jel’ to ne­ko pre­ba­cio na re­kla­me- da­bog­da mu Vu­lin na bes­pi­lot­nom va­zdu­PLO­Ho­vu ule­tio u dnev­nu i ko­lu­tao oki­ca­ma k’o Te­re­za Or­lov­ski kad glu­mi or­ga­zam?
*To sa­mo naš Alek mo­že: ode u po­sje­tu stra­noj dr­ža­vi pa kao do­ma­ćin pri­mi nji­ho­vog pre­mi­je­ra i pred­sjed­ni­ka, ali ih pu­sti da če­ka­ju po­la sa­ta, ka­kav car! Ne ra­zu­mi­jem ka­ko ne­ko mo­že da mu se ne di­vi do di­jag­no­ze, bre! Da li da do­dam i Vu­čić pa da mi Ba­bić osta­ne kao dje­vo­jač­ko pre­zi­me?
*Još sa­mo 42 sa­ta do še­fo­vog po­vrat­ka, bo­lje da po­žu­rim na aero­drom da ne za­ka­snim! Je­dva če­kam da toč­ko­vi va­zdu­PLO­Ho­va do­tak­nu ze­mlju pa da se kao on­da oka­čim o kri­lo, s tim što ovog pu­ta ne pu­štam ni kad me­ha­ni­čar poč­ne da uda­ra po pr­sti­ma!
*Ti­ra­na na vo­di; ži­ča­ra od Blo­ka 70 pre­ko Ko­šut­nja­ka do Dra­ča; po­ve­ća­nje pen­zi­ja al­ban­skim pen­zi­o­ne­ri­ma do kra­ja go­di­ne; Že­lje­za­ra Sme­de­re­vo u Va­lo­ni; ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da rad­nih mje­sta u Ska­dru za mla­de struč­nja­ke iz Sr­bi­je; ga­sni spo­ra­zum sa pro­iz­vo­đa­čem upa­lja­ča Fa­zli­jom Kur­te­ši; ugo­vor o pro­iz­vod­nji onih bi­je­lih ka­pi­ca u na­šim fa­bri­ka­ma i pla­si­ra­nje kon­ti­ngen­ta šaj­ka­ča u Al­ba­ni­ju; za­jed­nič­ka ula­ga­nja u in­fra­struk­tu­ru, Šo­tu, so­lje­nje sje­men­ki… Je­dva če­kam da se vra­ti, pa da ob­zna­ni­mo još či­tav pa­ket isto­rij­skih uspje­ha i in­ve­sti­ci­ja!
*Ka­ko mi ne­do­sta­je, već osje­ćam fi­zič­ki, psi­hič­ki, a bo­ga­mi i men­tal­ni bol! Kom­ši­ni­ce, pu­sti­te onu od Ba­ja­ge: „Pla­vi moj sa­fi­ru“…
Ne pla­čem, to ova pra­ši­na od va­zdu­PLO­Ho­va, a ma­lo bo­luc­ka­ju i ove šti­palj­ke što ste po­ka­či­li po me­ni, ali ne­ka, iz­dr­ža­ću aplu­di­ra­ju­ći, sa­mo za­mo­li­te dje­cu da ne šu­ti­ra­ju lop­tu o me­ne i da ne lju­lja­ju štrik…
dva­u­je­dan.rs