U Be­o­gra­du je ju­če počeo 62. Me­đu­na­rod­ni sa­jam knji­ga, či­ji je po­ča­sni gost nje­mač­ki je­zik u okvi­ru če­ga će Nje­mač­ka, Švaj­car­ska, Austri­ja i Lih­ten­štajn pred­sta­vi­ti svo­ja sa­vre­me­na stva­ra­la­štva.
Do 29. ok­to­bra, pod slo­ga­nom “Ključ je u knji­ga­ma”, lju­bi­te­lji­ma pi­sa­ne ri­je­či pod ku­po­la­ma Be­o­grad­skog saj­ma pred­sta­vi­će se 450 iz­la­ga­ča iz Sr­bi­je i ino­stran­stva.
Sa­jam su u 18 sa­ti sve­ča­no otvo­ri­li austrij­ski pi­sac Karl Mar­kus Ga­us i aka­de­mik Mi­ro Vuk­sa­no­vić.
Ga­us i Vuk­sa­no­vić su po­ru­či­li da je Sa­jam knji­ga ,,sa­vr­še­na op­šta smo­tra od­bra­ne je­zi­ka” ko­ji “u sva­ko­dne­vi­ci i umjet­no­sti za cilj ima da se lju­di spo­ra­zu­mi­je­va­ju i u ri­je­či­ma onog dru­gog ot­kri­ju se­be sa­me”.
Obra­tiv­ši se u ime ze­ma­lja nje­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja, po­ča­snog go­sta saj­ma, Ga­us je re­kao da za bo­gat­stvo gla­so­va i zvu­ko­va sa­vre­me­na knji­žev­nost na nje­mač­kom je­zi­ku ima da za­hva­li upra­vo či­nje­ni­ci da ne po­sto­ji jed­na oba­ve­zu­ju­ća i uzor­na nor­ma, već ne­ko­li­ko raz­li­či­tih va­ri­jan­ti stan­dard­nog je­zi­ka, ali da raz­li­ke ipak ni­su to­li­ko ve­li­ke da ne bi i da­lje sve vri­je­me bi­lo ri­je­či o jed­nom nje­mač­kom je­zi­ku.
– Sre­ćan sam što mo­gu da či­tam knji­ge auto­ra iz Ba­ze­la ili Kel­na i što isto ta­ko na mo­jim knji­ga­ma u knji­ža­ra­ma u Lu­cer­nu, Va­du­cu ili Laj­pci­gu ne­ma na­po­me­ne ..pre­ve­de­no s austrij­skog– is­ta­kao je Ga­us.
Na­veo je da mu ni­je ni na kraj pa­me­ti da Hr­va­ti­ma, Bo­san­ci­ma, Cr­no­gor­ci­ma i Sr­bi­ma od­re­đu­je da tre­ba da se dr­že ono­ga što se ra­ni­je na­zi­va­lo “srp­sko– hr­vat­skim”.
– Raz­li­ke u zvu­ča­nju, rječ­ni­ku ili re­če­nič­noj me­lo­di­ji, ni­jan­se iz­ra­za, taj ču­ve­ni lič­ni stil – sve te stva­ri su od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za knji­žev­nost, ali isto ta­ko mo­že bi­ti po­ku­ša­ja da se te raz­li­ke na rav­ni je­zič­ke po­li­ti­ke uve­ća­ju i na­či­ne du­bljim ne­go što je­su – skre­nuo je pa­žnju Ga­us.
Pod­sje­tio je da je Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić kao iz­bje­gli­ca u Be­ču po­stao je­dan od naj­ve­ćih evrop­skih in­te­lek­tu­a­la­ca 19. vi­je­ka, ko­ji je od di­ja­le­ka­ta svo­je do­mo­vi­ne ob­li­ko­vao srp­ski knji­žev­ni je­zik, de­fi­ni­sao pra­vo­pis, sa­sta­vio rječ­nik sa pre­ko 27.000 od­red­ni­ca i sa­ku­pio na­rod­no stva­ra­la­štvo ko­je se do ta­da pre­no­si­lo is­klju­či­vo usme­nim pu­tem.
Ga­us je na­veo da se u Be­ču, u Ma­đar­skoj uli­ci, na bro­ju 39 na­la­zi ku­ća “još jed­nog slo­bod­nog du­ha s Bal­ka­na”.
– Na zar­đa­loj ta­bli, kao stvo­re­noj za to da je čo­vjek pre­vi­di u di­vljem i us­ko­vi­tla­nom grad­skom sa­o­bra­ća­ju, sto­ji nat­pis: ,,U sje­ća­nje na Pe­tra Pre­ra­do­vi­ća, ve­li­kog hr­vat­skog pje­sni­ka’’, a ma­lim slo­vi­ma is­pod to­ga sto­ji iz­bli­je­dje­la na­po­me­na ka­kva se da­nas vi­še ne bi mo­gla na­pi­sa­ti, jer je svi­jet o kom ona svje­do­či ne­stao u ra­tu i uža­su: ,,Po­sta­vi­la Ju­go­slo­ven­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti’’’, Ka­ra­džić, Sr­bin iz Ma­ro­kan­ske uli­ce, i Pre­ra­do­vić, Hr­vat iz Ma­đar­ske uli­ce, upo­zna­li su se u tom ma­lom– ve­li­kom svi­je­tu tre­ćeg beč­kog okru­ga i ci­je­ni­li pri­ja­telj­stvo onog dru­gog. Što ima smi­sla, jer su obo­ji­ca za­pra­vo stre­mi­li ka is­toj stva­ri – da kroz aka­dem­sko i umjet­nič­ko ba­vlje­nje je­zi­ci­ma iz­ve­du Bal­kan iz isto­rij­ske usa­mlje­no­sti i uve­du ga u mo­der­nu – is­pri­čao je Ga­us.
Kao da se na­do­ve­zao, aka­de­mik Mi­ro Vuk­sa­no­vić u svo­joj be­sje­di je ka­zao da “u ka­njo­nu či­ste ri­je­ke, kraj pra­vo­slav­nog ma­na­sti­ra, ži­ve dvi­je osa­mlje­ne že­ne, ne raz­go­va­ra­ju, mu­že­vi su im po­gi­nu­li na su­prot­nim stra­na­ma u ra­tu”.
– Ona­mo, gdje je bi­lo sre­di­šte jed­ne od sred­njo­vje­kov­nih srp­skih dr­ža­va, gdje na­sta­je srp­ska ri­je­ka ko­ja še­zde­se­tak go­di­na pro­ti­če kroz svjet­sku knji­žev­nost, u zim­skim mje­se­ci­ma, ži­ve dvi­je oso­be, brat i se­stra. Ne raz­go­va­ra­ju. Brat je svoj je­zik na­zvao cr­no­gor­ski. Se­stra ni­je osta­vi­la svoj srp­ski ko­jim su go­vo­ri­li nji­ho­vi pre­ci i ro­di­te­lji. Na dru­goj oba­li su dvi­je ku­će. U jed­noj je čo­vjek ko­ji ka­že da go­vo­ri bo­san­ski. U dru­goj je sta­ri­ca ko­joj je je­zik hr­vat­ski. Oni su vr­šnja­ci s bra­tom i se­strom na dru­goj oba­li i sa že­na­ma u ka­njo­nu. Ka­da su za­jed­no išli u ško­lu, uči­li su iz istih knji­ga. U nji­ma je te­melj­ni je­zik bio srp­ski. Nji­ho­vi knji­žev­ni­ci su pi­sa­li istim je­zi­kom. Sa­da su raz­vr­sta­ni u če­ti­ri knji­žev­no­sti, sa če­ti­ri ime­na, na če­ti­ri je­zi­ka, u če­ti­ri ze­mlje. Je­dan je po­stao če­ti­ri– kon­sta­to­vao je Vuk­sa­no­vić.
(RTS)


Osta­će knji­ge

Vuk­sa­no­vić je re­kao da je srp­ski je­zik ma­li, ali i osta­li, s njim i od nje­ga, još su ma­nji.
-Od 7.000 je­zi­ka, ko­li­ko ih ima u svi­je­tu, po­lo­vi­na je u iz­u­mi­ra­nju ili u opa­sno­sti da ne­sta­ne, a s nji­ma će da po­to­ne u vri­je­me ma­la va­si­o­na mi­sli i osje­ća­nja – upo­zo­ra­va aka­de­mik i pri­mje­ću­je da će osta­ti knji­ge, za­pi­si u ka­me­nu, pa­pi­ru i di­gi­tal­nim ob­li­ci­ma, ću­tlji­vi kao smrt te će ta­ko ci­vi­li­za­ci­ja ne­sta­log je­zi­ka, a če­sto to zna­či i ci­je­log na­ro­da, da po­sta­ne eg­zo­tič­no zna­nje ne­ko­li­ko na­uč­ni­ka.